Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravima policijskih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji osporava meritornu odluku o dodatku na platu se odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković , zamenik predsednika Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V, S . S, M . T, I . M , V. B, I . S , D. M, N . M, M . M, M . P, Z . S, S . S, D . Ž, Lj . G, J . M, D . N, G . Ž. M, D . K, A . P, N . J, V . G, I . A, Ž . G, D . P, G . Ž, Ž . I, S . S, M . I, I . C , M. S, S . I, M . P, Lj. M, Ž. J, V . C, S . R, S . D, V . V, M . C, S . I, M . I, S . B, G . Ć, B . P, R . R, V . M, T . S, A . M, D . V, D . F, I . Š, M . B, V . N, B . Đ, I . B, V . K, D . C, A . C, I . G, M . S, D . M, B . T, R . J, M . S, D . M, D . S, M . M, I . S, S . S, S. P . i Z . V, svih iz Zaječara, G. M . iz sela M, opština Bor, A . M . i S . J . iz sela R . kod Zaječara, B . N, G . A . i I . S . iz sela G . kod Zaječara, M . Š . iz sela D . kod Zaječara, M. L . iz sela V . kod Zaječara, B. C, D . Đ . i D . M . iz sela Z . kod Zaječara, D . N . iz sela L . kod Zaječara, I. S . iz sela V . kod Zaječara, V. P, I . T, D . M, V . L, J . S, G . R, M . R, B . S, Z . K, D . P, B . D. C, B . M, K . S, Z . C , M. Lj, M . D, Ž . N, S . R, B . G, D . M, S . M , D. S . i Z . L , svih iz Knjaževca, M. K . iz sela M, opština Knjaževac, D. M . iz sela V, opština Knjaževac, G. P . iz sela B , opština Knjaževac, N. L . iz sela K, opština Knjaževac, M. K, P . M, D . B, G . L, S . B, M . K, M . D, D . I, S . G, D . D, Č . U, B . M, N . M, I . S, V . J . i Z . M, svih iz Boljevca, G . D . iz sela D , opština Boljevac, B. K . iz sela V, opština Boljevac, D . M . iz sela L , opština Boljevac i D . I . iz sela P, opština Boljevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V, S . S, M . T, I . M , V. B, I . S , D. M, N . M, M . M, M . P, Z . S, S . S, D . Ž, Lj . G, J . M, D . N, G . Ž. M, D . K, A . P, N . J, V . G, I . A, Ž . G, D . P, G . Ž, Ž . I, S . S, M . I, I . C , M. S, S . I, M . P, Lj. M, Ž. J, V . C, S . R, S . D, V . V, M . C, S . I, M . I, S . B, G . Ć, B . P, R . R, V . M, T . S, A . M, D . V, D . F, I . Š, M . B, V . N, B . Đ, I . B, V . K, D . C, A . C, I . G, M . S, D . M, B . T, R . J, M . S, D . M, D . S, M . M, I . S, S . S, S . P, Z . V, G. M, A . M, S . J, B . N, G. A, I . S, M . Š, M. L, B. C, D . Đ, D . M, D . N, I. S, V. P, I . T, D . M, V . L, J . S, G . R, M . R, B . S, Z . K, D . P, B . D. C, B . M, K . S, Z . C , M. Lj, M . D , Ž. N, S . R, B . G, D . M, S . M, D . S, Z . L, M . K, D. M, G . P, N . L, M. K, P . M, D . B, G . L, S . B, M . K, M . D, D . I, S . G, D . D, Č . U, B . M, N . M, I . S, V . J, Z . M, G . D, B . K, D . M . i D . I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Zaječaru u predmetu broj 120-400/2009-4, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Minis tarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 106/15 od 1. jula 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Zaječara i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 7. decembra 2015. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je u to vreme vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Zaječaru u predmetu broj 120-400/2009-4.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka koji je u vreme njenog podnošenja vođen povodom zahteva podnosilaca od 1. decembra 2009. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

D. V . iz Zaječara podneo je 29. avgusta 2016. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 106/15 od 1. jula 2016 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Navedenom presudom Upravnog suda pravnosnažno je okončan postupak koji je vođen povodom zahteva podnosioca od 1. decembra 2009. godine. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-6747/2016.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređena označena ustavna prava, naloži ponavljanje postupka i druge mere radi otklanjanja štetnih posledica, kao i da odluka ima pravno dejstvo u odnosu na ostale stranke u postupku .

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-6747/2016 sa predmetom Už-8059/2015 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už-8059/2015.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na nj egovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Zaječaru broj 120-400/2009-4 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 1. decembra 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Zaječaru (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika, kao i naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada, za period od 1. decembra 2006. godine do 1. decembra 2009. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-400/2009-2 od 4. januara 2010. godine odbio navedeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe , dok je Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) r ešenjem broj 120-01-286/2010-01 od 8. februara 2010. godine odbila kao neosnovanu njihovu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja . P resudom Upravnog suda U. 20532/10 od 12. aprila 2012. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, iz razloga što u obrazloženjima rešenja upravnih organa nije naveden osnovni koeficijent za obračun plate podnosilaca, kao ni procenat uvećanja plate po osnovu posebnih uslova rada, zbog čega se nije mogao izvesti zaključak o osnovanosti podnetog zahteva. Sa druge strane, Upravni sud je ocenio da je drugostepeno rešenje , u delu u kojem je odbijena žalba protiv prvostepenog rešenja, kojim je odbijen zahtev za i splatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu , pravilno i na zakonu zasnovano. Stoga je prvostepeno rešenje u tom delu postalo pravnosnažno, te u nastavku postupka o pomenutom zahtevu više nije rešavano.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-630/2012-01 od 20. jula 2012. godine, kojim je usvojio žalbu podnosilaca , poništio prvostepeno rešenje od 4. januara 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak. U daljem toku postupka, drugostepeni organ je rešenjima od 27. septembra i 22. novembra 2012. godine usvojio žalbe podnosilaca i poništ io prvostepena rešenja od 14. avgusta i 16. oktobra 2012. godine , sa obrazloženjem da se u spisima predmeta ne nalaze pojedinačna rešenja na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da su podnosioci ostvarili pravo na koeficijente koji su 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, za period na koji se odnosi potraživanje. Prema podacima u spisima predmeta, navedeno drugostepeno rešenje od 22. novembra 2012. godine dostavljeno je punomoćniku podnosilaca nakon 26. aprila 2013. godine.

Prvostepeni organ je četvrtim po redu rešenjem 01 broj 120-400/2009-4 od 23. maja 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca, navodeći, pored ostalog, u obra zloženju: da su rešenjima o utvrđivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate broj 120-251/2006 od 25. avgusta 2006. godine i broj 120-1/2007 od 19. novembra 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe D. V . pravilno utvrđeni osnovni i dodatni koeficijenti, i to – osnovni koeficijent po čl. 2. i 3. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 3070/07-9 od 7. juna 2007. godine, za platni razred radnog mesta „policajac“ i „saobraćajni policajac“, IV stepen stručne spreme u Odeljenju policije , Odeljenju saobraćajne policije, u visini 9 ,96 i dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika, koji se odnosi na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova za isto radno mesto, u visini 6,52; da je pomenutim pravilnikom za uporedno radno mesto, za IV stepen stručne spreme, „pisarnica i arhiva“, utvrđen osnovni koeficijent 6,68 i dodatni koeficijent 4,61; da je dodatni koeficijent radnog mesta „policajac“ i „saobraćajni policajac“ uvećan u odnosu na dodatni koeficijent radnog mesta „ pisarnica i arhiva“ za 41,4%; da iz navedenog proizlazi da i druga radna mesta u Ministarstvu ostvaruju pravo na dodatni koeficijent, u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji, ali da on nije isti za sva radna mesta, već se razlikuje u zavisnosti od posebnih uslova rada, stepena opasnosti za život i zdravlje, stepena odgovornosti i složenosti poslova, izraženosti neredovnosti u radu i slično; da su podnosiocu u okviru dodatnog koeficijenta, u skladu sa čl. 146. i 147. Zakona o policiji i čl. 2. i 4. Pravilnika, vrednovani posebni uslovi rada, u koje, između ostalog, spadaju prekovremeni rad, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-333/2013-01 od 22. jula 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv „rešenja 01 broj od 23. maja 2013. godine“. Upravni sud je presudom U. 13519/13 od 4. septembra 2014. godine uvažio tužbu podnosilaca, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio pred met nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Po oceni toga suda, dispozitiv drugostepenog rešenja je nejasan i neodređen jer je u uvodu kao predmet odlučivanja o žalbi navedeno „rešenje 01 broj 120-400/09-3 od 23. maja 2013. godine“, a u dispozitivu „rešenje 01 broj od 23. maja 2013. godine“, dok se u spisima predmeta ne nalaze rešenja koja su tako označena u uvodu i dispozitivu, već samo rešenje 01 broj 120-400/2009-4 od 23. maja 2013. godine, koje je kao ožalbeno označeno u izjavljen oj žalb i.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-343/2014-01 od 3. oktobra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 23. maja 2013. godine.

Presudom Upravnog suda U. 106/15 od 1. jula 2016. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da se iz dostavljenih spisa vidi da je osnovan zaključak tuženog organa da je činjenično stanje potpuno utvrđeno; da su u obrazloženju prvostepenog rešenja taksativno navedena rešenja o koeficijentu za svakog tužioca pojedinačno i izvršeno poređenje tih koeficijenata sa koeficijentom uporednog radnika sa istom stručnom spremom, na osnovu čega je pravilno utvrđeno da tužiocima ne pripada pravo na isplatu traženih dodataka na platu; da je tuženi organ osnovano našao da su pravilno primenjeni propisi na koje se pozvao prvostepeni organ, pored ostalih, i član 147. Zakona o policiji; da je bez uticaja na drugačije odlučivanje pozivanje podnosilaca na pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23. septembra 2014. godine, prema kome policajci i ovlašćena službena lica nakon stupanja na snagu Pravilnika o platama od 26. juna 2006. godine do primene izmenjenog Zakona o policiji (2011. godine) nemaju pravo na uvećanje plate po osnovu neredovnosti, ako je njihova plata uvećana od 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, a utvrđivanje procenta povećanja osnovne plate vrši se po pravilu upoređivanjem sa policijskim službenikom istog stepena školske spreme koji nema status ovlašćenog službenog lica; da su tužioci tražili isplatu dodataka na platu za period od 1. decembra 2006. godine do 1. decembra 2009. godine i da je pravilno izvršeno upoređivanje njihovih koeficijenata sa koeficijentima policijskih službenika istog stepena školske spreme koji nemaju status ovlašćenog službenog lica.

5. Odredbama Ustava, čije se povred e ističu u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad (član 60. stav 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, relevantne su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), kojima je bilo propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Takođe, relevantne su i odredbe Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05) koje su citirane u Odluci Ustavnog suda Už -2188/2013 od 26. februara 2016. godine, u tački 5. obrazloženja.

6. Polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je smatrao da je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava trajao od 1. decembra 2009. godine, kada je podnet zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, do 1. jula 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 106/15. Dakle, šest godina i sedam meseci .

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je presudom Upravnog suda od 12. aprila 2012. godine predmet u delu koji se odnosi na zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane državnog i verskog praznika i rad noću vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, a da je predmet u delu koji se odnosio na zahtev za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu pravnosnažno odbijen, te o njemu u nastavku postupka nije više rešavano.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom predmetu , ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, posebno imajući u vidu da se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio u određenoj meri činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji su imali svojstvo stran aka u postupku. Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka nisu bila naročito složena, budući da su ona već bila razjašnjena u praksi Ustavnog suda po ustavnim žalbama .

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su donet a četiri prvostepena i šest drugostepenih rešenja, kao i tri presude nadležnog suda u upravnom sporu. Iz izloženog se jasno može uočiti da je postupak obeležilo uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom, ali još češće prvostepenom organu na ponovno rešavanje . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranj e jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ 4. januara 2010. godine doneo rešenje kojim je odbio zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a da pri tom nije utvrdio činjenično stanje na osnovu koga bi mogao izvesti zaključak da su podnosioci ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji i da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredaba opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi . Navedene nedostatke prvostepenog rešenja propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, što je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Drugostepeni organ je u nastavku postupka još tri puta usvajao žalbe podnosilaca i vraćao predmet na ponovno rešavanje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, propuštajući da korišćenjem ovlašćenja iz odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku sam otkloni razloge nezakonitosti prvostepenih rešenja i spreči vraćanje predmeta na ponovni postupak. Nakon što je prvostepeni organ upotpunio činjenično stanje, drugostepeni organ je nepotrebno produžio postupak time što je 22. jula 2013. godine doneo rešenje čiji dispozitiv nije bio jasan i određen, što je, po oceni Upravnog suda, bilo od uticaja na njegovu pravilnost i zakonitost. Stoga je taj organ ponovo odlučivao o žalbi podnosilaca, te je osporeni postupak okončan tek 1. jula 2016. godine.

Prilikom ocene ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je utvrdio da su upravni organi donosili rešenja u okviru zakonom propisanih rokova, osim rešenja od 22. novembra 2012. godine koje je dostavljeno podnosiocima nakon više od pet meseci od donošenja. Podnosioci ustavne žalbe u toj situaciji nisu koristili zakonom propisana pravna sredstva namenjena za ubrzanje upravnog postupka, ali navedeno propuštanje nije moglo uticati na njegovo duže trajanje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosioca D. V . izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 106/15 od 1. jula 2016. godine, Ustavni sud ukazuje na to da je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo O dluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela Vražogrnac kod Zaječara , jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nije povređeno pravo navedenog podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Pri tome se pozvao na svoj stav zauzet u svojoj Odluci Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u upravnom postupku i u upravnom sporu koji su prethodili ustavnosudskom postupku bio u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava. (U vezi sa različitom praksom parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine.)

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama nadležnih sudova dostavljenih uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud je iz dostavljenih presuda nadležnih sudova u parničnom postupku utvrdio sledeće: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 82/12 od 18. januara 2012. godine potvrđena prvostepena presuda,kojom je usvojen tužben i zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, sa obrazloženjem da u rešenju o raspoređivanju tužioca nije posebno iskazano uvećanje koeficijenta plate za 30%, u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2317/12 od 21. januara 2013. godine potvrđena prvostepena presuda, kojom je usvojen tužben i zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, sa obrazloženjem da u rešenju o utvrđivanju koeficijenta za obračun plate tužiocu nije posebno iskazan dodatni koeficijent za obračun dodataka za navedene neredovnosti u radu; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 60/11 od 29. marta 2011. godine potvrđena prvostepena presuda,kojom je usvojen tužben i zahtev i za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima u periodu od 15. februara 2004. godine do 15. februara 2007. godine; da je presudom Apelaci onog suda u Novom Sadu Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine potvrđena prvostepena presuda,kojom je usvojen tužben i zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, sa obrazloženjem da u rešenjima MUP nije utvrđen koeficijent za obračun plate koji je za 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Ustavni sud je posebno konstatovao da je u dostavljenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine navedeno da tužiocima u tim predmetima nije utvrđen koeficijent za obračun plate za 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za obračun plate drugih državnih službenika, a da je kao uporedni radnik uzeto ovlašćeno službeno lice koje nema (izrazite) neredovnosti u radu, a ima istu stručnu spremu, odnosno status kao tužioci u tim predmetima. Sa druge strane, u postupku po zahtevu podnosioca ove ustavne žalbe za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima utvrđeno je da je dodatni koeficijent za obračun plate podnosioca za 30 do 50% nominalno veći od dodatnog koeficijenta za druge državne službenike – radno mesto „pisarnica i arhiva“. Dakle, uporedni radnik u konkretnom predmetu nije bilo ovlašćeno službeno lice, ali iz prvostepenog rešenja i navoda ustavne žalbe ne proizlazi ni da je u pitanju vozač, daktilograf, higijeničar, odnosno nameštenik. To je upravo u skladu sa pravnim stavom Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23. septembra 2014. godine, na koji se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, prema kome policajci i ovlašćena službena lica nakon stupanja na snagu Pravilnika o platama od 26. juna 2006. godine do primene izmenjenog Zakona o policiji (2011. godine) nemaju pravo na uvećanje plate po osnovu neredovnosti, ako je njihova plata uvećana od 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, a utvrđivanje procenta povećanja osnovne plate vrši se po pravilu upoređivanjem sa policijskim službenikom istog stepena školske spreme koji nema status ovlašćenog službenog lica.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da ovde ne postoji ista činjenična situacija koja bi dovela do nejednakog postupanja parničnih sudova i Upravnog suda, prilikom rešavanja istog pravnog pitanja. Naime, kako je prvostepeni organ utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika i potom izvršio upoređivanje navedenog koeficijenta sa istovrsnim koeficijentom koji je Pravilnikom predviđen za radno mesto, na kome se poslovi obavljaju u istom stepenu stručne spreme koju ima podnosilac, ali bez opisanih neredovnosti u radu, i tom prilikom utvrdio predmetnu razliku od 41,4 %, to su neosnovane tvrdnje podnosioca da je u pitanju identična činjenična situacija u dostavljenim presudama i u osporenoj presudi Upravnog suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 106/15 od 1. jula 2016. godine nisu povređena prava podnosioca D. V . na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu tog podnosioca u odnosnom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb sajtu Ustavnog suda ( www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.