Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene i neblagovremene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv akta Republičkog javnog tužioca i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Akt tužioca nije pojedinačni pravni akt protiv kog se može izjaviti žalba, dok je žalba zbog dužine postupka neblagovremena, jer je rok počeo teći od drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Janoš Salme iz Velikog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

   

Odbacuje se ustavna žalba Janoša Salme izjavljena protiv akta Republičkog javnog tužioca KTZ. 38/11 od 13. januara 2011. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikom Gradištu u predmetu K. 197/07.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Janoš Salma iz Velikog Gradišta podneo je Ustavnom sudu 19. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv akta - dopisa Republičkog javnog tužioca KTZ. 38/11 od 13. januara 2011. godine, zbog povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na pravnu ličnost iz člana 37. Ustava, slobode misli, savesti i veroispovesti iz člana 43. Ustava, slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46, slobode izražavanja nacionalne pripadnosti iz člana 47. Ustava, zabrane izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, prava na peticiju iz člana 56. Ustava, prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava, prava pripadnika nacionalnih manjina i zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava i zabrane nasilne asimilacije.
   
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
   
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Velikom Gradištu rešenjem K. 197/07 od 17. decembra 2008. godine obustavio krivični postupak protiv okrivljenog Dragiše Milića zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170 stav 1. Krivičnog zakonika, po privatnoj tužbi privatnog tužioca Janoša Salme, ovde podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.
   
Apelacioni sud je rešenjem Kž2. 2192/10 od 30. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu privatnog tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.
   
Protiv navedenog prvostepenog i drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je podneo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, koji ga je osporenim aktom – dopisom KTZ. 38/11 od 13. januara 2011. godine obavestio da nema osnova za podizanje zahteva.
   
4. Razmatrajući ustavnu žalbu delu u kome je osporen akt Republičkog javnog tužioca KTZ. 38/11 od 13. januara 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da osporeno obaveštenje javnog tužioca nije pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama fizičkih ili pravnih lica protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti. S obzirom na to da se radi o aktu koji ne može biti predmet ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
   
5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u delu u kome je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikom Gradištu u predmetu K. 197/07, Ustavni sud najpre ukazuje da saglasno odredbama čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 122/08 i 72/09), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se ovo vanredno pravno sredstvo u krivičnom postupku ne može smatrati pravnim sredstvom čijim iscrpljivanjem privatni tužilac stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ovo iz razloga što privatni tužilac ne može da utiče na odluku javnog tužioca da li će podići zahtev za zaštitu zakonitosti, bez obzira na lično podnetu inicijativu, niti ima zakonsku mogućnost da samostalno podnese navedeno vanredno pravno sredstvo, ako to ne učini javni tužilac. Pošto zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju privatnom tužiocu, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne može smatrati ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe u smislu navedenih odredaba Ustava i Zakona, već se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku pravna sredstva iscrpljuju donošenjem odluke po žalbi na prvostepenu presudu ili rešenje, odnosno žalbi na drugostepenu presudu ili rešenje kada je ona u skladu sa zakonom dozvoljena.
   
Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u trazumnom roku izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, tada se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta kojim se iscrpljuju pravna sredstva za zaštitu povređenih prava, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.
   
Polazeći od navedenog, zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe zbog istaknute povrede povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom krivičnom postupku računa se od dana dostavljanja rešenja Apelacionog suda Kž2. 2192/10 od 30. juna 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeno rešenje dostavljeno podnosiocu pre 13. januara 2011. godine kada je donet osporeni akt Republičkog javnog tužioca, a da je ustavna žalba izjavljena 19. februara 2011. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i u delu kojim je traženo da se utvrdi da je u krivičnom postupku koji je prethodio njenom izjavljivanju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
   
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević