Poništena odluka o troškovima zbog pogrešne primene prava o zateznoj kamati

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništen je deo presude Apelacionog suda kojim je odlučeno o troškovima, jer je zatezna kamata pogrešno obračunata od dana donošenja prvostepene presude, umesto od izvršnosti odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Popadića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Popadića i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Popadić iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 7. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan i tuženi, između ostal ih i ovde podnosilac ustavne žalbe, da mu na ime naknade materijalne štete, isplate određeni novčani iznos; osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine preinačena je navedena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o naknadi materijalne štete, kao i troškovima postupka, na taj način što je tužiocu na ime naknade materijalne štete dosuđen iznos od ukupno 1.122.297,82 dinara, a na ime troškova postupka iznos od 511.100,00 dinara; da je drugostepeni sud pogrešno doneo odluku o troškovima postupka, imajući u vidu da je tužilac samo delimično uspeo u sporu; da je osporenom presudom nepravilno obavezan tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu od dana prvostepenog presuđenja, a ne od trenutka proteka paricionog roka. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete „u vidu advokatskih i sudskih troškova u iznosu od 200.000,00 dinara“, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće stvari od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. U stavu drugom izreke, obavezani su tuženi Dobrivoje Popadić, ovde podnosilac ustavne žalbe, i DOO „Agroprom“ iz Novog Sada da tužiocu P. J. na ime naknade materijalne štete zbog gubitka zarade usled nesposobnosti za rad solidarno isplate iznos od 496.968,00 dinara, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 444.078,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog gubitka zarade usled nesposobnosti za rad solidarno isplate iznos preko dosuđenog stavom drugim izreke pa do traženog iznosa od 1.588.440,97 dinara ; u stavu četvrtom izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog gubitka zarade usled nesposobnosti za rad u vidu novčane rente jednokratno isplate iznos od 3.678.486,10 dinara. Parni čne stranke su protiv navedene presude izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojena žalba tužioca, dok su žalbe tuženih odbijene; u stavu drugom izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine u usvajajućem i odbijajućem delu iz stav ova drugog i trećeg izreke, tako što su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog gubitka zarade usled nesposobnosti za rad za period od 2004. do 2012. godine solidarno isplate umesto iznosa od 496.968,00 dinara iznos od ukupno 554. 206,94 dinara, po istom osnovu iznos od 119.598.08 dinara za period od 1. januara 2013. godine pa do 30. aprila 2014. godine, te da mu počevši od 1. maja 2014. godine pa ubuduće plaćaju mesečnu rentu u iznosu od po 7.474,88 dinara dok postoje zakonski uslovi, kao i da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 511.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom zateznom kamatom počevši od dana prvostepene presude, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja; u stavu trećem izreke prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu stava trećeg izreke, kao i u stavu četvrtom izreke ; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocu nadoknade troškove žalbenog postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: „da su tuženi obavezani da nadoknade sve potrebne troškove ovog dela postupka pripadajuće srazmerno konačnom uspehu tužioca u sporu po ovoj presudi... pri čemu su uzeti u obzir svi troškovi koji su bili potrebni radi uspeha sa ovim delom tužbenog zahteva“. Osporena presuda je dostavljena punomoćniku prvotuženog 9. novembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 156.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da o zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim sudom (član 163. st. 1, 2. i 4.); da k ad se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome je ovu činidbu dužna da izvrši, da je rok za izvršenje činidbe 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno, da sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju, da rok za izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje (član 345.) da u postupku u privrednim sporovima važi rok od osam dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može da odredi duži rok (član 485. stav 1. tačka 2)) .

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US i 106/15 ) bilo je propisano: da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da a ko u odluci, kao izvršnoj ispravi, nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, taj rok iznosi tri dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku (član 17. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se ovim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica (član 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne isp unjenje obaveze (član 324.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih pr ava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je o sporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u stavu drugom izreke, pored ostalog, preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine, tako što su obavezani tuženi da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 511.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 4. marta 2014. godine, prihvaćen pravni stav da iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke, pa do isplate, saglasno od redbi člana 277. stav 2. ZOO. Usvajanju ovog pravnog stava prethodilo je pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu usvojeno na 10. sednici Građanskog odeljenja, održanoj 24. decembra 2012. godine, gotovo identične sadržine.

Ovakav stav, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda je zasnovan na sledećem obrazloženju:

„Parnični troškovi su definisani članom 150. Zakona o parničnom postupku, kao izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, a koji obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, pri čemu u toku parnice svaka stranka prethodno sama snosi svoje troškove (član 151. ZPP), dok je u smislu člana 153. istog Zakona, stranka koja izgubi parnicu dužna da drugoj stranci nadoknadi parnične troškove, odnosno troškove koji su prouzrokovani njenom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, bez obzira na to što se parnica okončala u njenu korist (čl. 155, 156, 157. i 159. ZPP). Obaveza naknade parničnih troškova je po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza, jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična po tome što ne nastaje voljom stranaka, nego na osnovu zakona i odlukom suda.

Počev od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78), u svim narednim zakonima koji su uređivali postupak izvršenja bilo je predviđeno da će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. Odredbe sa takvom sadržinom postojale su u članu 20a stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, broj 20/78, sa kasnijim izmenama i dopunama), članu 21. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 28/2000, sa kasnijim izmenama i dopunama) i članu 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Pošto su ove odredbe omogućavale stranci da u izvršnom postupku ostvari pravo na zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od dana donošenja izvršne isprave, stranke u svojim zahtevima za naknadu troškova postupka nisu posebno tražile i naplatu zatezne kamate, niti su sudovi u odluci o parničnim troškovima određivali obavezu plaćanja zatezne kamate.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) nije sadržao odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali navedeno ne znači da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. ZOO. Ovom zakonskom normom bilo je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. ZPP, sud odlučuje na određeni zahtev stranke koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Podnošenjem takvog zahteva stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324. stav 2. ZOO, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163. stav 3. ZPP, sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak, te je stoga obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja takve sudske odluke, pa od tada teče i obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Iz navedenog se zaključuje da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, te da će sud usvojiti zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana donošenja presude . Međutim, analizirajući navedeni stav sa stanovišta citiranih propisa, Ustavni sud ukazuje da on u delu u kome je konstatovano da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, nema utemeljenja u propisima kojima je uređen institut dužničke docnje.

Naime, u navedenom stavu izraženo je mišljenje da stranka u parničnom postupk u dolazi u docnju danom donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud smatra da danom donošenj a odluke samo nastaje obaveza na strani dužnika da naknadi suprotnoj stranci troškove postupka. Sa druge strane, rok u kome stranka, odnosno dužnik, treba da ispuni tu obavezu se ne podudara sa danom donošenja sudske odluke , jer su odredbama čl . 345. i 458. ZPP propisan i rok ovi u ko jima je stranka dužna da izvrši činidbu određenu sudskom odlukom. Ovo je značajno zbog toga što odredba člana 324. ZOO, kojom je regulisana dužnička docnja, propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Jedna od tih situacija je i ona kada je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, kao što je ovde slučaj, i tada dužnik pada u docnju kada to vreme – za dobrovoljno ispunjenje obaveze , protekne . Ovo se, po mišljenju Ustavnog suda može uzeti bez rezerve u situaciji kada dužnik (parnična stranka) ne izjavi žalbu protiv prvostepene odluke. Međutim, specifičnost ove situacije se ogleda i u tome što protiv prvostepene odluke o troškovima postupka nezadovoljna stranka ima pravo žalbe. Stoga se kao još jedno sporno pitanje nameće i to da li dužnikovo pravo na prigovor protiv tražbine (odnosno pravo na žalbu protiv prvostepene odluke o troškovima) ima uticaja na nastupanje dospelosti potraživanja. Po mišljenju Ustavnog suda, dužnikovo pravo na prigovor, samo po sebi , ne sprečava dospelost obaveze, ali ukoliko bi on to svoje pravo iskoristio , onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio potvrdan. Sledom rečenog, Ustavni sud smatra da dužnik (parnična stranka) pada u docnju tek kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna (bilo protekom roka za žalbu, ukoliko se stranka nije žalila, bilo donošenjem pravnosnažne odluke po žalbi) i kada protek ne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna. Naravno, to za sobom posledično daje pravo poveriocu iz izvršne isprave da od dužnika potražuje i zateznu kamatu , saglasno odredbi člana 277. stav 1. ZOO.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-9130/2013 od 19. novembra 2015. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporen om stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, stoga , odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

Što se tiče navoda podnosioca da je drugostepeni sud doneo pogrešnu odluku o troškovima postupka, imajući u vidu da je tužilac samo delimično uspeo u sporu, Ustavni sud nalazi da je obrazloženje osporene presude koje je u tom delu dao Apelacioni sud u Novom Sadu jasno i ustavnopravno prihvatljivo, jer su tužiocu troškovi postupka priznati sam o delimično, srazmerno uspehu u sporu, a ne u celini.

6. Imajući u vidu da je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine, te odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, koju je opredelio u iznosu od 200.000,00 na ime advokatskih i sudskih troškova, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tuženog, zbog čega je odbacio takav zahtev, saglasno odredbi člana 36 stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tačk i 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 2881/2016: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog obračuna zatezne kamate na troškove postupka
• Už 1584/2015: Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva za kamatu na troškove postupka
• Už 9130/2013: Ustavnosudska ocena prava na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka
• Už 2483/2015: Odluka Ustavnog suda o pravu na zateznu kamatu na troškove spora