Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke u izvršnom postupku. Dosuđuje naknadu materijalne štete u visini potraživanja, dok odbacuje deo žalbe o visini nematerijalne štete, smatrajući dosuđeni iznos prihvatljivim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. C . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R . C . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2549/13 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 2549/13 od 30. maja 2013. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. C . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 i. 218/2015 od 18. maja 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 947/2016 od 14. jula 2016. godine.

4. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. C . iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 26. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika Miroslava Petrovića, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58 . Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2549/13, kao i protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 i. 218/2015 od 18. maja 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 947/2016 od 14. jula 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe , između ostalog, navodi da osporenim rešenjima, u delu kojim je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nisu otklonj ene posledice utvrđene povrede; da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da su joj na taj način povređena navedena ustavna prava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 2549/13 od 30. m aja 2013. godine i da joj naknadi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku I. 2549/13 od 30. m aja 2013. godine, usvojen je predlog za izvršenje , ovde podnositeljke ustavne žalbe , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P1. 475/11 od 21. Novembra 2011. godine, protiv izvršnog dužnika Kompanije „S.“ AD Čačak, radi isplate neisplaćenih minimalnih zarada, kao i troškova parničnog i izvršnog postupka.

Viši sud u Čačku je 18. maja 2016. godine doneo osporeno rešenje R4 i. 218/2015, kojim je, pored ostalog, u stavu prvom izreke utvrdio da je predlagač u, ovde podnositeljki ustavne žalbe , u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2549/13 povređeno pravo na suđenje u razumnom ro ku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve potrebne mere kako bi navedeni izvršni postupak bio okončan u najkraćem roku; u stavu trećem izreke predlagač u odredio primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100 ev ra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate ; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev predlagača za iznos preko dosuđenog do traženih 2.000,00 evra; u stavu petom izreke odbacio zahtev predlagača za naknadu materijalne štete i u stavu šestom izreke obavezao Republiku Srbiju da predlagaču naknadi troškove postupka u iznos u od 6.780,00 dinara.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 947/2016 od 14. jula 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbeno rešenje Višeg suda u Čačku u stav ovima četvrtom i petom njegove izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predst avlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. stav 1. Ustava, ko ju čine potraživanja utvrđena pravnosnažnom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju O snovnog suda u Čačku I. 2549/13 od 30. m aja 2013. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenje Višeg suda u Čačku R4 i. 218/2015 od 18. maja 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 947/2016 od 14. jula 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka u suštini nez adovoljna visinom naknade koja joj je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosilaca u konkretnom postupku, složenosti predmeta, značaja spornog prava za podnosioce i ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnositeljki ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okonča o u najkraćem roku i dosuđena joj je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prak se ovoga suda. Naime, podnositeljka ustavne žalbe može tvrditi da je „žrtva “ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji joj je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljki dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niž a u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje d a vrednost iznosa od 100 evra nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih navede nim rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe ističe i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, ukazujući na dve sudske odluke različite pravne instance - rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu i odluku Ustavnog suda, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji ne može govoriti o „ dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „ postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine). Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da potencijalno različite odluke ne mora ju uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjima određena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da joj je ovom o dlukom u tački 2. izreke utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da nema osnova da se još jednom odredi naknada nematerijalne štete, pa je takav zahtev podnositeljke u tački 4. izreke odbio kao neosnovan, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.