Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je radni spor trajao deset godina. Istovremeno, odbio je žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, nalazeći da odluka o nezakonitosti otkaza zbog zloupotrebe bolovanja nije proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi F . k . l . i k . FKL a.d. iz T , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba F. k . l . i k . FKL, a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3741/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zaj emčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. k . l . i k . FKL, a.d. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 568/12 od 5. jula 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. k . l . i k . FKL a.d. iz T . je preko punomoćnika D . K . iz T, 18. oktobra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 568/12 od 5. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3741/05.

Podnosilac ustavni žalbe je, između ostalog, naveo: da osporena revizijska presuda nema obrazloženje jer se revizijski sud nije izjasnio o tome da je podnosilac kao tuženi podneo odgovor na reviziju u kome je naveo da je revizija neblagovremena; da je osporena presuda doneta uz eklatantno kršenje materijalnog prava zbog diskriminatorskog odnosa suda prema podnosiocu i da je doneta uz jednostranu ocenu dokaza, jer je Vrhovni kasacioni sud prevideo postojanje drugih otkaznih razloga zbog kojih je otkazan ugovor o radu tužiocu; da revizijski sud, uz grubo kršenje materijalnog prava, pobijanu presudu zasniva samo na otkaznom razlogu zbog zloupotrebe prava na bolovanje; da je ovaj radni spor zbog nedelotvornog i nezakonitog postupanja sudova trajao duže od deset godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; imajući u vidu da su sporovi iz radnog odnosa prema Zakonu o radu morali da se okončaju za šest meseci. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 4367/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. B. je 30. jula 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa.

Rešenjem tuženog broj 6174 od 22. jula 2002. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu i prestao mu je radni odnos kod tuženog na osnovu člana 101. stav 1. tačka 7) Zakona o radu, zbog zloupotrebe bolovanja, a dopunskim rešenjem tuženog broj 6174/1 od 22. jula 2002. godine izvršena je dopuna osnovnog rešenja tako što je tužiocu prestao radni odnos na osnovu člana 101. stav 1. tač. 3) i 4 ) Zakona o radu iz razloga što nije dostavio potvrdu lekara koja sadrži vreme očekivane sprečenosti za rad, što nije obavestio pretpostavljenog o razlozima nedolaska na rad i što nije poštovao radnu disciplinu.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je sedam ročišta, na kojima su saslušane parnične stanke u više navrata, izvršen je uvid u određen e normativn e akt e tuženog, saslušano je više svedoka, dok četiri ročišta nije održano , i to: jedno zbog neprisustvovanja pozvanog svedoka, jedno zbog nedolaska tužioca, bez navođenja razloga, jedno jer punomoćnik tuženog nije pristupio.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3741/05 od 31. decembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 6174 od 22. jula 2002. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi troškove postupka. Navedena presuda je ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3741/05 od 27. aprila 2010. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2186/11 od 7. novembra 2011. godine žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 568/12 od 5. jula 2012. godine, u stavu prvom izreke, preinačene su presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2186/11 od 7. novembra 2011. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3741/05 od 31. decembra 2007. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3741/05 od 27. aprila 2010. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženog broj 6174 od 22. jula 2002. godine, kao nezakonito, a tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 171.000,00 dinara.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da je odredbom člana 101. stav 1. tačka 7) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja tuženog, propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni zloupotrebi bolovanje; da je zloupotreba bolovanja kao otkazni razlog predviđen i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog, na taj način što je odredbom člana 87. stav 1. tačka 7. u vezi tačke 4. PKU propisano da nepoštovanje radne discipline postoji ako poslodavac utvrdi da je zaposleni u vreme trajanja bolovanja obavljao privatne ili radio fizičke poslove, kao što su poljoprivredni, građevinski, zanatski ili drugi radovi, koji po oceni poslodavca mogu negativno da utiču na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja zaposlenog, te ukoliko se zaposleni ponaša suprotno uputstvu lekara ili prirodi bolesti, ukoliko za vreme bolesti ode u inostranstvo i ukoliko ne dostavi potvrdu lekara koja sadrži vreme očekivane sprečenosti za rad; da je u konkretnom slučaju, tužilac zbog zadobijene povrede na radu, privremeno bio sprečen za rad, o čemu je posedovao odgovarajuću medicinsku dokumentaciju, što znači da je postojao osnov za bolovanje, odnosno opravdan razlog za njegovo odsustvo sa rada; da tužiočevo voženje prikolice natovarene pokošenom travom, kao i eventualno prethodno košenje trave u toku perioda bolovanja, ne predstavlja zloupotrebu bolovanja, osim u situaciji da je tuženi dokazao da je zaposleni na ovaj način sprečavao svoje ozdravljenje, odnosno da je pogoršavao svoje zdravstveno stanje koje utiče na produženje bolovanja, što i po odredbama PKU tuženog predstavlja neophodan uslov za postojanje osnova za ovaj otkazni razlog; da pri tom, ocena poslodavca o postojanju negativnog uticaja obavljanja (kolektivnim ugovorom pobrojanih) poslova na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja zaposlenog, ne podrazumeva da je dovoljno da poslodavac utvrdi da je zaposleni za vreme bolovanja i obavljao te poslove, već je neophodno da se na osnovu stručno-medicinskog mišljenja utvrdi navedeni negativni uticaj poslova koje je zaposleni zatečen da radi za vreme trajanja bolovanja; da s obzirom na to da je takvo utvrđenje izostalo (tuženi, na kome je teret dokazivanja ovakve činjenice nije ni isticao), a pravo je tužioca da odluči da li će za vreme bolovanja mirovati ili se kretati, u zavisnosti od objektivnog zdravstvenog stanja i saveta lekara, kao i subjektivnog osećaja vezanog za mogućnost kretanja; da imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica što je tužilac zatečen da vozi prikolicu natovarenu travom ne može biti odlučna za donošenje zaključka da je zloupotrebio bolovanje, pa samim tim ni za donošenje odluke o otkazu ugovora o radu iz ovog razloga; da pri tom, neblagovremeno obaveštenje tuženog i nedostavljanje potvrde o očekivanom vremenu privremene sprečenosti za rad, same po sebi ne mogu predstavljati osnov za prestanak radnog odnosa u situaciji kada je tužilac posedovao odgovarajuću medicinsku dokumentaciju o sprečenosti za rad, što znači da je postojao osnov za bolovanje; da dakle u konkretnom slučaju nije nastupio osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu iz člana 101. stav 1. tačka 7) Zakona o radu, što odluku tuženog čini nezakonitom, pa ju je kao takvu valjalo poništiti.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima i parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Odredbom člana 107. Zakona je propisano: da je podnesak koji je vezan za rok blagovremen ako je predat sudu pre isteka roka; da se dan predaje podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra kao dan predaje sudu, da će se ako je podnesak upućen telegrafskim putem smatrati da je dat u roku samo ako uredan podnesak naknadno bude predat sudu ili bude upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od tri dana od dana predaje telegrama pošti.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), koj i je važio u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, ako zaposleni zloupotrebi bolovanje (član 101. stav 1. tač. 3, 4. i 7.); da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad (član 80. stav 1.).

Pojedinačnim kolektivnim ugovorom podnosioca ustavne žalbe broj 4733 od 6. juna 2002. godine, sa izmenama i dopunama od 27. februara i 27. oktobra 2003. godine , predviđeno je : da je povreda radnih obaveza zbog kojih poslodavac može otkazati ugovor o radu neprijavljivanje razloga nedolaska na posao u roku od 24 časa neposrednom rukovodiocu (član 74. stav 1. tačka 46.); da nepoštovanje radne discipline postoji ako poslodavac utvrdi da je zaposleni u vreme trajanja bolovanja obavljao privatne ili radi fizičke poslove, kao što su poljoprivredni, građevinski, zanatski ili drugi radovi, koji po oceni poslodavca mogu negativno da utiču na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja zaposlenog, te ukoliko se zaposleni ponaša suprotno uputstvu lekara ili prirodi bolesti, ukoliko za vreme bolesti ode u inostranstvo i ukoliko ne dostavi potvrdu lekara koja sadrži vreme očekivane sprečenosti za rad (član 87. stav 1. tačka 7.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni zloupotrebi bolovanje (član 90. stav 1. tačka 7.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu protiv podnosioca - 30. jula 2002. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, nakon podnošenja tužbe protiv podnosioca prvostepena presuda je doneta posle pet godina i pet meseci i u tom periodu bilo je održano sedam ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je odlučio nakon četiri godine, a revizijski posle osam meseci. Dakle, postupak koji nije bio posebno složen je trajao ukupno deset godina, što, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je njegov punomoćnik prisustvovao skoro svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, dok njegovo neprisustvovanje jednom ročištu nema uticaja na drugačije odlučivanje ovog suda.

Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i nedelotvornom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. Međutim, navodi podnosioca da se radni sporovi okončavaju u roku od šest meseci, shodno Zakonu o radu, ne stoje, imajući u vidu da navedeni rok od šest meseci predstavlja samo instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 3741/05, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koji se odnose na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 568/12 od 5. jula 2012. godine, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz razloga što su , po oceni Suda , stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava revizijskog suda.

Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno da u konkretnom slučaju nije nastupio osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na bolovanje, jer je postojao opravdan razlog za njegovo odsustvo sa rada. Ustavni sud konstatuje da je revizijski sud detaljno obrazložio zbog čega se ne može smatrati da je u konkretnom slučaju učinjena povreda radne obaveze, koja, u suštini, predstavlja jednu opštu klauzulu po kojoj svaki akt, odnosno ponašanje zaposlenog može dovesti do otkaza ugovora o radu, pod uslovom da se takvim ponašanjem remeti radna disciplina, narušava proces rada ili ugled poslodavca, što se u konkretnoj situaciji nije dogodilo. Vrhovni kasacioni sud je, sa ustavnopravnog stanovišta, odgovorio na suštinska pitanja konkretnog radnog spora i za svoju odluku dao argumentovano obrazloženje koje se ne može smatrati proizvoljnim. Radni odnos može prestati samo iz zakonom propisanih razloga koji su prethodno utvrđeni u zakonom propisanom postupku. Upravo je u konkretnom radnom sporu, za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, sud odlučio o zakonitosti donetog rešenja, nalazeći da se činjenični osnov koji je naveden u obrazloženju rešenja ne može dovesti pod neki od zakonom propisanih razloga za otkaz ugovora o radu, zbog čega je tužiocu pružena sudska zaštita.

Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom na ustavnoprihvatljiv način utvrđeno da sama činjenica što je tužilac zatečen da vozi prikolicu natovarenu travom ne može biti odlučna za donošenje zaključka da je zaloupotrebio bolovanje, pa samim tim ni za donošenje odluke o otkazu ugovora o radu iz ovog razloga. Pri tome, neblagovremeno obaveštenje poslodavca i nedostavljanje potvrde o očekivanom vremenu privremene sprečenosti za rad, same po sebi ne mogu predstavljati osnov za prestanak radnog odnosa, u situaciji kada je tužilac posedovao odgovarajuću medicinsku dokumentaciju o sprečenosti za rad, što znači da je postojao osnov za bolovanje.

Po oceni Suda, suprotno navodima podnosioca ustavne žalbe o neblagovremenosti izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud se upustio u njenu ocenu. I stina je da taj sud nije izričito naveo na osnovu čega je zaključio da je revizija blagovremena, ali iz spisa predmeta proizlazi da je drugostepenu odluku punomoćnik tužioca primio 22. novembra 2011. godine, a reviziju iz svih zakonskih razloga je izjavio telegramom 22. decembra 2011. godine, dok je dopunu revizije izjavio 26. decembra 2011. godine (ponedeljak), dakle u roku od tri dana od dana predaje telegrama, u smislu člana 107. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni kasacioni sud imao ovlašćenje da takvu telegramski izjavljenu reviziju ispituje po službenoj dužnosti , na šta izričito ukazuje član 399. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, kada je u pitanju pravilna primena materijalnog prava. Takođe, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način cenio razloge iz rešenja tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i u skladu sa zakonskim odredbama, dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje za svoj stav. Imajući u vidu da se upozorenje podnosioca ustavne žalbe tužiocu odnosilo na prvobitno rešenje o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 101. tačka 7) Zakona o radu, to nije od značaja za odlučivanje ovog suda donošenje dopunskog rešenja tuženog na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi s obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja imao u vidu ne samo rešenje o prestanku radnog odnosa na koje se odnosilo upozorenje, već i dopunsko rešenje.

Dakle, na osnovu svega izloženog, pravni stav revizijskog suda u osporenoj sudskoj odluci ne predstavlja proizvoljnu i arbitrarnu primenu materijalnog prava, te po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje na pravna stanovišta sudova u vezi zloupotrebe bolovanja (presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II. 592/06 od 14. februara 2007. godine, presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2595/10 od 7. aprila 2010. godine). Pravni stav u navedenim presudama je: da zloupotreba bolovanja predstavlja svesno i smišljeno postupanje zaposlenog u cilju odobrenja ili korišćenja već odobrenog bolovanja protivno predviđenoj svrsi, a radi nezakonitog sticanja i ostvarivanja određenih prava iz radnog odnosa, po osnovu prava na zdravstveno osiguranje; da nema zloupotrebe bolovanja kada obavljanjem određenih poslova zaposleni ne sprečava svoje ozdravljenje niti pogoršava svoje zdravstveno stanje. Takođe, Ustavni sud je, na sednici od 4. februara 2014. godine , u predmetu Už-9881/2012 , odbacio ustavnu žalbu istog podnosioca kao u ovom predmetu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 130/12 od 24. oktobra 2012. godine, zbog nepostojanja pretpostavki za vođenje postupka. Predmet spora u navedenom predmetu je bio otkaz ugovora o radu zbog nedostavljanja, u određenom roku, izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 568/12 od 5. jula 2012. godine.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti