Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u penzijskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije u vezi sa ponovnim određivanjem starosne penzije. Ocenjeno je da je primena materijalnog prava, prema kojoj se za penzijski osnov uzimaju samo primanja iz Srbije, ustavnopravno prihvatljiva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Ivaniševića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Ivaniševića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 od 18. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Ivanišević iz Beograda je podneo 27. maja 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.
   
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je presuda Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 od 18. februara 2009. godine nezakonita i neustavna, zbog toga što je odredba člana 8. Administrativnog sporazuma o sprovođenju člana 39. Sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju primenjena na selektivan način, odnosno „nije uzeto u obzir da li je osigurani slučaj nastupio posle 1. januara 1997. godine, kada je izmenjen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju“. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da podnosilac ima pravo da mu se period od 1974. do 1983. godine uzme kao deset najpovoljnijih uzastopnih godina radnog staža za utvrđivanje penzijskog osnova, te da mu se na tako obračunat iznos starosne penzije primeni „preračun, odnosno procenat utvrđene penzije pripadajući Republici Srbiji, s obzirom na dužinu radnog staža“. Po mišljenju podnosioca, na takav zaključak upućuje odredba člana 8. navedenog Administrativnog sporazuma, prema kojoj se u postupku preračuna penzija primenjuju zakoni država potpisnica Sporazuma važećih na dan nastupanja „osiguranog slučaja“. U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da osporena presuda sadrži nejasnoće, jer čl. 24. do 34. Zakona o penzijskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 52/96), za koje se u obrazloženju presude navodi da su pravilno primenjeni, „nemaju nikakve veze s predmetom“. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud donese „konačnu odluku, kojom će obavezati Vrhovni sud Srbije da ponovo razmotri“ zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 1703/07 od 9. maja 2008. godine.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
                      
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno¬va¬no¬sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje¬govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
          
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom predmetu:
   
Rešenjem direktora Filijale za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti u Beogradu broj I-184-209931 od 7. februara 2007. godine, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti radi ponovnog određivanja starosne penzije primenom Sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju (dalje u tekstu: Sporazum), određen je srazmerni deo starosne penzije podnosioca ustavne žalbe u mesečnom iznosu označenom u rešenju. Prvostepeni organ je utvrdio da su se stekli uslovi predviđeni Sporazumom za ponovno određivanje starosne penzije podnosioca ustavne žalbe, jer je hrvatski nosilac osiguranja rešenjem broj 246031 od 22. decembra 2005. godine, na osnovu staža ostvarenog u Republici Hrvatskoj od 1972. do 1981. godine, podnosiocu utvrdio pravo na starosnu penziju koja pada na teret hrvatskog osiguranja. Rešenjem broj I-184-209931 od 7. februara 2007. godine zamenjeno je rešenje Fonda Filijale u Beogradu broj I-184-209931 od 22. aprila 1997. godine, uz uračunavanje isplaćenih iznosa penzije po tom rešenju.
   
Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti u Beogradu broj II-184-209931 od 1. juna 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog prvostepenog rešenja.
   
Podnosilac ustavne žalbe je tužbom podnetom Okružnom sudu u Beogradu tražio poništaj rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti u Beogradu broj II-184-209931 od 1. juna 2007. godine. Odlučujući o tužbi podnosioca, Okružni sud u Beogradu je presudom U. 1703/07 od 9. maja 2008. godine odbio tužbu kao neosnovanu. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je nadležni upravni organ pravilnom primenom odredbe člana 39. Sporazuma u vezi sa članom 16. Sporazuma, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, ponovo odredio starosnu penziju podnosiocu i da je, saglasno odredbi člana 19. Sporazuma, podnosiocu priznato pravo na srazmerni deo penzije primenom odgovarajuće formule, tako da je sabran penzijski staž ostvaren u obe republike. Okružni sud u Beogradu je istakao da prilikom utvrđivanja penzijskog osnova nisu uzeta u obzir primanja podnosioca ostvarena u Republici Hrvatskoj, budući da Sporazumom nije predviđena mogućnost sabiranja osnovica osiguranja, nego samo penzijskog staža ostvarenog u obema državama ugovornicama. Stoga je, po oceni tog suda, nadležni upravni organ pravilno primenio propise koji su bili na snazi u vreme donošenja rešenja iz 1997. godine i utvrdio podnosiocu najpovoljniji desetogodišnji penzijski osnov u periodu od 1983. do 1992. godine.
   
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 od 18. februara 2009. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 1703/07 od 9. maja 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude ocenio da je u postupku ponovnog utvrđivanja obračunatog iznosa davanja, podnosiocu priznato pravo na srazmerni deo starosne penzije, budući da prema stažu ostvarenom samo u Jugoslaviji nije ispunjavao uslove za starosnu penziju po jugoslovenskim propisima. Taj sud je ocenio da je prvostepeni organ, na osnovu člana 19. Sporazuma, pravilno odredio srazmerni deo primenom odgovarajuće formule, a prilikom utvrđivanja penzijske osnovice uzeta su u obzir samo primanja ostvarena u Republici Srbiji. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno su primenjeni propisi koji su bili na snazi u vreme donošenja rešenja iz 1997. godine, i to odredbe čl. 24. do 34. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996. godine („Službeni glasnik RS“, broj 52/96).
       
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
  
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
          
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:
Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju («Službeni glasnik RS», broj 52/96), koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o priznavanju prava na starosnu penziju, bilo je propisao: da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju pod uslovima i na način utvrđen Zakonom o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 30/96) i ovim zakonom (član 1.); da će se postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno za utvrđivanje penzijskog staža, pokrenut do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pod uslovima i na način utvrđen propisima koji su bili na snazi u vreme pokretanja postupka, ako je to za osiguranika povoljnije (član 150.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. januara 1997. godine (član 162.).
Odredbama čl. 24. do 34. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 30/96), koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o priznavanju prava na starosnu penziju, bio je propisan način sticanja i utvrđivanja prava na starosnu penziju, a prema odredbi člana 24. stav 1. tog zakona, starosna penzija se utvrđivala od mesečnog proseka zarade, odnosno osnovice osiguranja osiguranika u bilo kojih uzastopnih deset godina osiguranja koje su za osiguranika najpovoljnije (u daljem tekstu: penzijski osnov).
   
Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju objavljen je u «Službenom listu SRJ - Međunarodni ugovori», broj 1/01 od 9. maja 2001. godine, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Saglasno odredbi člana 16. stav 1. Sporazuma, ako je, prema pravnim propisima jedne države ugovornice sticanje, očuvanje ili ponovno priznavanje prava na davanje uslovljeno navršenjem penzijskog staža, nosilac te države ugovornice uzima u obzir, ako je potrebno, i penzijski staž navršen prema pravnim propisima druge države ugovornice kao da je navršen prema njegovim pravnim propisima, pod uslovom da se periodi ne poklapaju, ako ovim sporazumom nije drugačije određeno. Saglasno odredbi člana 19. stav 3. Sporazuma, ako se prema pravnim propisima iznos davanja obračunava na osnovu zarade, plate, osnovice osiguranja, odnosno uplaćenog doprinosa u određenom periodu, nadležni nosilac uzima u obzir zaradu, platu, osnovicu osiguranja, odnosno uplaćeni doprinos isključivo iz perioda osiguranja navršenog prema pravnim propisima koje on primenjuje. Odredbama člana 39. Sporazuma predviđeno je da će prava na davanja koja su, od 8. oktobra 1991. godine do dana stupanja na snagu ovog sporazuma, utvrđena prema pravnim propisima jedne države ugovornice uz uračunavanje penzijskog staža navršenog prema pravnim propisima druge države ugovornice, nosioci po službenoj dužnosti ponovo utvrditi i obračunati iznos davanja primenom odredaba ovog sporazuma, pri čemu se pravosnažnost donetog rešenja neće smatrati preprekom za ponovno određivanje davanja (stav 1.), da će prilikom ponovnog utvrđivanja prava na davanje iz stava 1. ovog člana, nosilac države ugovornice, prema čijim pravnim propisima je davanje bilo utvrđeno, obračunati iznos davanja uzimajući u obzir i penzijski staž navršen na teritoriji drugih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na osnovu koga je davanje bilo utvrđeno, ako međunarodnim ugovorom sa državom na čijoj je teritoriji penzijski staž navršen nije drukčije određeno (stav 2.).
   
Ustavni sud konstatuje da je Administrativni sporazum organa za vezu u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja za sprovođenje navedenog Sporazuma i Opšteg administrativnog sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju donet na osnovu odredbe člana 29. stav 2. Sporazuma, kojom je predviđeno da će organi za vezu dve države ugovornice, u okviru svoje nadležnosti, utvrditi administrativne mere za sprovođenje ovog sporazuma i Opšteg administrativnog sporazuma. Ustavni sud takođe konstatuje da navedeni Administrativni sporazum predstavlja prateći dokument uz potvrđeni međunarodni ugovor i da nije objavljen u službenom glasilu Republike Srbije. Odredbom člana 8. Administrativnog sporazuma predviđeno je da u postupku za ponovno određivanje davanja, nadležni nosilac utvrđuje uslove za sticanje prava na to davanje prema pravnim propisima koje je on primenjivao u momentu nastupanja osiguranog slučaja kod nosioca koji je pokrenuo postupak.
  
5. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku, koji su zasnovani na oceni da se pri ponovnom određivanju prava na penziju, u skladu sa Sporazumom između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju, kod utvrđivanja penzijskog osnova ne uzimaju u obzir primanja ostvarena na teritoriji Republike Hrvatske.

Ustavni sud je pošao od toga da se navedeni Sporazum zasniva na principu raspodele staža osiguranja, što znači da se način i uslovi za sticanje penzije određuju u svakoj državi ugovornici primenom nacionalnih propisa i da srazmerne delove penzije isplaćuje zasebno svaka država ugovornica. Saglasno navedenim odredbama čl. 16. i 39. Sporazuma, nadležni upravni organ je, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, ponovo utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju, uzimajući u obzir i penzijski staž navršen na teritoriji Republike Hrvatske od 1972. do 1981. godine. U ustavnoj žalbi se navodi da je „Fond poštovao Zakon važeći do 31. decembra 1996. godine“, da „stupanjem na snagu izmenjenog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju spajanje staža za utvrđivanje osnovica nije dozvoljeno“ i da Vrhovni sud Srbije „nije vodio računa“ da li je „osigurani slučaj“ nastupio pre ili posle 1. januara 1997. godine. Ispitujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je najpre konstatovao da je navedenog datuma stupio na snagu Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju («Službeni glasnik RS», broj 52/96) i da je rešenje iz 1997. godine doneto primenom odredaba tog zakona, kao povoljnijih za podnosioca, iako je zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju podnet 13. decembra 2006. godine. Ustavni sud je takođe konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na starosnu penziju pod uslovima i na način utvrđen tim zakonom i Zakonom o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 30/96), kojim je bilo propisano da se starosna penzija utvrđuje od mesečnog proseka zarade, odnosno osnovice osiguranja osiguranika u bilo kojih uzastopnih deset godina osiguranja koje su za osiguranika najpovoljnije.

Ustavni sud je utvrdio da je prilikom utvrđivanja penzijskog osnova u rešenju iz 2007. godine, takođe, uzet u obzir najpovoljniji desetogodišnji period za podnosioca ustavne žalbe - u skladu sa propisima koji su važili u vreme donošenja rešenja iz 1997. godine. Ustavni sud, međutim, ističe da se najpovoljnijih deset godina osiguranja ocenjuje isključivo iz perioda osiguranja navršenog prema pravnim propisima koje primenjuje država ugovornica, saglasno odredbi člana 19. stav 3. Sporazuma, što je u konkretnom slučaju period od 1983. do 1992. godine. Ustavni sud, takođe, ističe, da princip raspodele staža osiguranja upravo nalaže da svaka država ugovornica utvrdi srazmerni deo penzije, prema delu staža osiguranja ostvarenog u toj državi, za koje vreme su doprinosi uplaćivani u penzioni fond te države.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe da se period od 1974. do 1983. godine mora uzeti kao deset najpovoljnijih uzastopnih godina za utvrđivanje penzijskog osnova, iako je taj deo staža osiguranja podnosilac ostvario u Republici Hrvatskoj.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da u osporenoj presudi „postoje nejasnoće... jer članovi 24. do 34. Zakona o penzijskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 52/96) nemaju nikakve veze s predmetom“, Ustavni sud ocenjuje da se osnovano u ustavnoj žalbi ukazuje da obrazloženje osporene presude sadrži ocenu o tome da su navedene zakonske odredbe pravilno primenjene, iako njihovom primenom nije odlučivano o srazmernom delu starosne penzije podnosioca. Ustavni sud, međutim, ukazuje da ova omaška Vrhovnog suda Srbije nije dokaz o povredi prava na pravično suđenje, s obzirom na to da se ocena o pravilnoj primeni propisa koji su bili na snazi u vreme donošenja rešenja prvostepenog organa iz 1997. godine odnosi na odredbe čl. 24. do 34. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 30/96), što nesumnjivo proizlazi iz obrazloženja osporene presude, a što je i navedeno u obrazloženju rešenja iz 1997. godine.
   
Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da su razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje već isticani u žalbi protiv drugostepenog rešenja upravnog organa i cenjeni u presudi Okružnog suda u Beogradu U. 1703/07 od 9. maja 2008. godine, kao i da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost osporene odluke, niti se ukazuje na arbitrernost u odlučivanju.
   
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/08 od 18. februara 2009. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
   
Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za povredu prava na pravično suđenje. Polazeći od navedene ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana ni sa stanovišta povrede prava na imovinu.
   
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević