Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev u celosti, iako su iz iskaza zakonskog zastupnika tužioca i svedoka utvrdili da svi fakturisani radovi nisu izvedeni, bez davanja obrazloženja za takvu odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-808/2016
21.02.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N . i utvrđuje da je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 217/12 od 17. marta 2015. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 217/12 od 17. marta 2015. godine .

3. Odbacuje se predlog S. N . za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 3. februara 2016. godine, preko punomoćnika Z . A , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 217/12 od 17. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, u suštini, smatra da su mu označena prava povređena, jer su sudovi u celosti usvojili t užbeni zahtev, zasnivajući svoj stav o osnovanosti tužbenog zahteva samo na utuženoj fakturi tužioca, a bez obrazloženja o tome zbog čega ne prihvataju iskaze svedoka, kao i zakonskog zastupnika tužioca iz kojih proizlazi da tužilac nije izveo sve fakturisane radove. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu i odloži izvršenje osporenog akta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise Drugog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 217/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim sudom vođen je parnični postupak po tužbi Privrednog društva „T.“ d.o.o. Beograd protiv podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga od 833.759,24 dinara na ime ugrađene opreme i izvedenih radova .

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 29. januara 2014. godine izveden je dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tužioca, R.I. koji je u svom iskazu, pored ostalog, istakao i to da tužilac za tuženog nije izveo radove na ugradnji linijskih difuzora, koji su bili ugovoreni i fakturisani, a iz razloga što je među strankama prekinuta saradnja, kao i da su umesto ugovorenih izolovanih kanala, ugrađeni fleksibilni kanali.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 27. februara 2014. godine, izveden je dokaz saslušanjem svedoka V. I. koji je u ime tužioca učestvovao u predmetnom poslovnom odnosu. Navedeni svedok je u svom iskazu istakao da je nakon okončanja poslovne saradnje, od ugovorenih radova, preostalo da se završi ugradnja linijskih difuzora, kao i predaja daljinskih upravljača i garantnih listova, a da je ispostavljena faktura obuhvatala i cenu navedenih radova.

Presudom Osnovnog suda P. 217/12 od 17. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na osnovu duga isplati iznos od 833.759,24 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke presude obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka. Iz obrazloženja prvostepene presude, pored ostalog, proizlazi: da je iz iskaza zakonskog zastupnika tužioca, R. I. i svedoka V. I. koje sud prihvata kao istinite, objektivne, logič ne i u skladu sa ostalim dokazima u spisima predmeta, utvrđeno da radovi na isporuci i ugradnji linijskih difuzora, kao i predaja daljinskih upravljača i garantnih listova nisu izvršeni, iako utužena faktura obuhvata i cenu navedenih radova.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda P. 217/12 od 17. marta 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da iz činjeničnog stanja proizlazi: da su parnične stranke usmeno ugovorile da tužilac za tuženog izvede radove koji su pobrojani u utuženom računu - otpremnici; da je tužilac izveo sve ugovorene radove u cilju postavljanja klima uređaja u objektu tuženog; da je po obavljenom poslu tužilac tuženom ispostavio utuženi račun koji je glasio na iznos od 1.963.559,24 dinara; da je nakon ispostavljanja tužilac račun umanjio za iznos od 129.800,00 dinara, na ime punjenja klima uređaja freonom, a po knjižnom odobrenju koje su potpisale parnične stranke; da je tuženi u dva navrata vršio plaćanja po utuženom računu, nakon čega je ostalo dugovanje u iznosu od 833.759,24 dinara. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pra vilno primenio materijalno pravo, konkretno odredbe čl. 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima i obavezao tuženog da tužiocu na ime izvedenih i fakturisanih radova isplati utuženi iznos. Takođe je navedeno da su bez uticaja navodi tuženog o tome da tužilac nije izvršio sve fakturisane radove, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je utuženi račun umanjen za iznos od 129.800,00 dinara, a upravo po primedbama tuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, a kojima je bilo propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se kao svedoci mogu saslušati samo lica koja su sposobna da daju obaveštenja o činjenicama koje se dokazuju (član 236.); da se bitne činjenice mogu se utvrđivati i saslušavanjem stranaka, kao i da će sud odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica (član 262.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustav ni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na tvrdnji da su sudovi pravnosnažno usvojili tužbeni zahtev tužioca, pogrešno nalazeći da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac izveo sve radove koje je fakturisao.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tu mačili pozitivnopravne propise, te da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud takođe ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. april a 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Ustavni sud napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim presudama pravnosnažno u celosti usvojen tužbeni zahtev za isplatu duga po ispostavljenoj fakturi . U osporenim presudama je konstatovano da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu povodom zaključenog usmenog ugovora kojim je predviđena obaveza tužioca da za tuženog izvede određene radove u cilju postavljanja klima uređaja u objektu tuženog, dok je obaveza tuženog bila da nakon izvođenja radova isplati tužiocu naknadu za iste. Takođe je konstatovano i to da je tužilac nakon obavljenog posla tuženom ispostavio utuženu fakturu . Sudovi su stali na stanovište da je tužilac za tuženog izveo sve radove na koje se predmetna faktura odnosi. Ustavni sud dalje konstatuje da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je Apelacioni sud cenio i navode tu ženog da tužilac nije izveo sve fakturisane radove, ali da smatra da su isti bez uticaja , jer iz dokaza koji su tokom postupka izvedeni proizlazi da je tužilac po primedbama tuženog umanjio utuženi račun za iznos od 129.800,00 dinara. Ustavni sud konstatuje da drugostepeni sud svoj stav o osnovanosti i visini tužbenog zahteva zasniva na utuženoj fakturi iz koje proizlazi da su svi fakturisani radovi i izvršeni, dok primedbe tuženog vezuje isključivo za punjenje klima uređaja freonom, na koje je tuženi takođe prigovarao, a po kom osnovu je račun umanjen za iznos od 129.800,00 dinara, pre podnošenja tužbe, što među parničnim strankama tokom postupka i nije bilo sporno. Međutim, ni prvostepeni, niti drugostepeni sud ne daju nikakvo obrazloženje o tome da li je poslovna saradnja parničnih stranaka prekinuta, niti kako je teklo izvršenje obaveza iz navedenog pravnog posla, odnosno u kojoj meri su obaveze izvršene, te kakve su pravne posledice eventualnog neispunjenja (neznatnog dela obaveze). Sudovi takođe ne daju gotovo nikakve razloge o tome zbog čega ne prihvataju druge izvedene dokaze koji protivreče stavu sudova, budući da iz istih jasno proizlazi da je saradnja među parničnim strankama prekinuta, te da radovi na isporuci i ugradnji linijskih difuzora, kao i predaja daljinskih upravljača i garantnih listova nisu izvršeni, iako utužena faktura obuhvata i cenu navedenih radova. Pri tome, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud druge dokaze izveo upravo u cilju utvrđivanja sporne činjenice - da li je tužilac izveo sve radove za koje je tuženom ispostavio fakturu, ali isti u osporenim presudama nisu cenjeni i sudovi u vezi toga ne daju nikakvo obrazloženje.

Imajući u vidu navedeno, po mišljenju Ustavnog suda, nedostatak obrazloženja vezanih za konkretne činjenice i okolnosti na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti za pravo podnosioca, dovodi u sumnju da je Apelacioni sud u Beogradu sud razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi bio konačni ishod parnice (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, kao i , mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije , broj predstavke 30544/96, stav 28.), ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda P. 217/12 od 17. marta 2015. godine.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava , imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3 . izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda Gž. 3917/15 od 16. decembra 2015. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti