Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako je parnični postupak za naknadu štete bio složen i zahtevao više veštačenja, njegovo trajanje od 11 godina ocenjeno je kao neprihvatljivo dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. J . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. J . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 797/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. J . iz Novog Sada izjavi o je Ustavnom sudu, 7. decembra 2015. godine, preko punomoćnika M. K, V . K . i D . K , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 797/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo još 22. septembra 2004. godine, te da je parnični postupak, koji je vodio radi utvrđivanja naknade matarijalne i nematerijalne štete koja je nastala kao posledica njegove delimične nesposobnosti za rad , trajao čitavih 11 godina. Podnosilac navodi da je parnični sud bezrazložno odugovlačio postupak, jer je neke od dokaza sprovodio, a da za njima nije bilo potrebe, kao i nalagao da se neka od veštačenja sprovedu tek nakon nekoliko godina od kada je podnosilac predložio takvo veštačenje. Takođe, podnosilac navodi da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te mu utvrdi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 797/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

P. J . iz Novog Sada, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. septembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv D.P. i DOO „A.“, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, koja je nastala kao posledica njegovog povređivanja tokom rušenja stambene zgrade u Novom Sadu, za koje poslove je bio angažovan od strane tuženih.

Do donošenja prve pravostepene presude, parnični sud je zakazao deset ročišta, od kojih nije održao jedno ročište (jer nisu pristupili uredno pozvani svedoci). Tokom ovog dela postupka, sud je više puta saslušavao više svedoka, te je saslušao zastupnika drugotužene, prvotuženog u svojstvu parnične stranke, tužioca u svojstvu parnične stranke. Takođe, parnični sud je sproveo suočenje svedoka u prvotuženog, kao i sproveo jedno veštačenje iz oblasti zaštite na radu (nalaz i mišeljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 23. aprila 2007. godine), jedno neuropsihijatrijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 30. aprila 2007. godine), jedno ortopedsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 30. arpila 2007. godine), te je saslušavao sudske veštake.

Opštinski sud u Novom Sadu je 12. septembra 2007. godine doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 6807/04, kojom je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio, te obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate iznos od 3.825,35 dinara, na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja, te mu isplate iznos od 470.000,00 dinara na ime nakande nematerijalne štete usled duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, iznos od 180.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 170.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 100.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, kao i da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 212.298,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca kojim je potraživao novčanu rentu, iznose na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenih do traženih, kao i zahtev za oslovađanje od plaćanja sudskih taksi.

Postupajući po žalbi tužioca (od 10. januara 2008. godine), prvotuženog (od 14. januara 2008. godine) i drugotuženog (od 18. januara 2008. godine), Okružni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 1176/08 od 10. aprila 2008. godine, kojom je žalbe tužioca i tuženih delimično usvojio i prvostepenu presudu u delu odluke o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah i u delu odluke o troškovima postupka preinačio tako što je tužiocu dosudio iznos od 150.000,00 dinara za fizičke bolove i 120.000,00 dinra za strah, te usvojio zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi, dok je u delu odluke o naknadi materijalne štete u vidu novčane rente prvostepenu presudu ukinuo i tom delu je predet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u preostalom pobijanom delu žalbe tužioca i tuženih odbio i prvostepenu presudu potvrdio.

U ponovnom postupk u, parnični sud je zakazao 25 ročišta, od kojih nije održao četiri (jedno jer prvotuženi nije bio uredno pozvan, dva jer drugotuženi nije bio uredno pozvan i jedno jer se spis predmeta nalazio kod veštaka).

Opštinski sud u Novom Sadu je nakon prvog održanog ročišta (od 20. maja 2008. godine), doneo rešenje P. 3647/08 od 17. jula 2008. godine, kojim se određuje zastoj u postupku, koji će se nastaviti nakon donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po izjavljenim revizijama (drugotuženi je na drugostepenu presudu izjavio reviziju 11. juna 2008. godine, a prvotuženi 16. juna 2008. godine).

Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. 2289/08 od 3. februara 2009. godine, kojom se odbijaju kao neosnovane revizije tuženih izjavljene protiv drugostepene presude i odbija zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Prvostepeni parnični sud je, na ročištu održanom 15. septembra 2009. godine, doneo rešenje kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari. U daljem toku postupka, sud je više puta saslušavao svedoke, tužioca u svojstvu parnične stranke, veštake, kao i sproveo jedno veštačenje po veštaku medicine rada (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 8. decembra 2009. godine), kao i dopunsko veštačenje po veštaku medicine rada (od 10. juna 2013. godine), jedno ortopedsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 3. juna 2010. godine), kao i jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostaljeni sudu 31. decembra 2012. godine), te dva dopunska ekonomsko-finansijska veštačenja (od 22. novembra 2013. godine i 18. februara 2014. godine).

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 797/10 od 22. aprila 2014. godine, kojom delimično usvaja primarni tužbeni zahtev tužioca, pa tužene obavezuje da mu na ime materijalne štete naknade iznos od 496.968,00 dinara i troškove parničnog postupka u iznosu od 444.078,00 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan (u delu za preko dosuđenog do traženog na ime naknade materijalne štete i za traženu novčanu rentu).

Postupajući po žalbama tužioca (od 1. jula 2014. godine), prvotuženog (od 2. jula 2014. godine) i drugotuženog (od 3. septembra 2014. godine), Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo drugostepenu presudu Gž. 3859/14 od 23. septembra 2015. godine, kojom je žalbu tužioca delimično usvojio, delimično odbio, a žalbe tuženih odbio, te prvostepenu presudu preinačio tako što tužene obavez ao da tužiocu umesto 496.968,00 dinara na ime materijalne štete isplate iznos od 554.206,94 dinara, kao i obavezao da mu na ime naknade materijalne štete zbog gubitka zarade usled nesposobnosti za rad isplate iznos od 119.598,08 dinara, te da mu počev od 1. maja 2014. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, plaćaju mesečnu rentu u iznosima od po 7.474,88 dinara mesečno, a da mu na ime troškova postupka umesto 444.078,00 dinara plate 511.100,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11), koji je važio tokom daljeg trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da postupak sporvede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut pred Opštinskim sudom u Novom Sadu tužbom od 22. septembra 200 4. godine, a da je pravnosnažno okončan 23. septembra 201 5. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3859/14. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je trajao 11 godina. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi naknade materijalne i nematerijalne štete nastale kao posledica povređivanja podnosioca ustavne žalbe tokom rušenja stambene zgrade u Novom Sadu na kojoj je bio angažovan od strane tuženih. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku više puta saslušavao svedoke, te je saslušavao zastupnika drugotužene u svojstvu parnične stranke, prvotuženog u svojstvu parnične stranke, tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i saslušavao veštake. Takođe, parnični sud je sproveo suočenje svedoka u prvotuženog, kao i sproveo jedno veštačenje iz oblasti zaštite na radu (nalaz i mišeljenje su dostavljeni sudu 23. aprila 2007. godine), jedno neuropsihijatrijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 30. aprila 2007. godine), dva ortopedska veštačenja (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 30. arpila 2007. godine i 3. juna 2010. godine), jedno veštačenje po veštaku medicine rada (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 8. decembra 2009. godine), kao i dopunsko veštačenje po veštaku medicine rada (od 10. juna 2013. godine), jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostaljeni sudu 31. decembra 2012. godine), te dva dopunska ekonomsko-finansijska veštačenja (od 22. novembra 2013. i 18. februara 2014. godine). Polazeći od toga, ocen a je Ustavnog suda da su činjenična i pravna pitanja , koja je parnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku , bila složena , što donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao 1 1 godina.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni postupak za podnosioca ustavne žalbe bio značajan, imajući u vidu da se vodio zbog naknade materijalne štete (novčane rente, gubitka zarade i troškova lečenja) i nematerijalne štete, shodno čemu je i imao legitiman interes da se postupak okonča u primerenom roku , te da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove. Shodno tome, Ustavni sud je ocenio da i pored činjenice da se , u konkretnom slučaju , radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima , da su parnični sudovi o celokupnom tužbenom zahtevu pravnosnažno odlučili tek nakon 11 godina , što je neprihvatljivo dug period sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno ukupno trajanje parničnog postupka, kao i činjenicu da je o tužbenom zahtevu u celosti odlučeno tek nakon 11 godina, ali je imao u vidu i da se u konkretnom slučaju radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima zbog kojih je sud sprovodio više veštačenja iz različitih oblasti . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti