Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 23 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72316/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 677/91) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. A . iz Beograda izjavio je, 31. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika N . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72316/10. Pored toga, podnosilac je izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7879/13 od 27. marta 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. januara 1991. godine, podnošenjem tužbe nadležnom sudu, a da je pravnosnažno okončan tek nakon 23 godine. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da mu je zbog tako dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, podnosilac je naveo da je prvostepeni sud svojim postupanjem onemogućio tužioca da dokaže da je predmetni tužbeni zahtev osnovan jer je odbio predlog tužioca za saslušanje dva svedoka. Pored toga, podnosilac je istakao da su postupajući sudovi više puta izvodili dokaze veštačenjem radi utvrđivanja visine štete, da bi konačno odbili tužbeni zahtev zbog toga što nije dokazano postojanje osnova za naknadu štete. Podnosilac je naveo da je postupanjem sudova u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu i to u iznosu od 415.015,00 dinara na ime troškova postupka, kao i štetu u ukupnom iznosu od 34.533,27 dinara. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na pravično suđenje, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72316/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 677/91), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

I. A . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. januara 1991. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade štete protiv tuženog Gradskog sekretarijata za saobraćaj Grada Beograda, kasnije označenog kao Grad Beograd – Gradski sekretarijat za saobraćaj Grada Beograda, radi naknade štete. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 677/91.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih petnaest ročišta za glavnu raspravu, održano je dvanaest ročišta, dok tri ročišta nisu održana, i to jedno zbog izostanka punomoćnika tužioca, kada je određeno mirovanje postupka, a druga dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Naime, na ročištu održanom 28. januara 1993. godine sud je doneo rešenje o mirovanju postupka zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca. Potom je punomoćnik tužioca 26. maja 1993 godine podneo sudu predlog za nastavak postupka, te je prvo naredno ročište održano 21. septembra 1993. godine. U toku postupka sud je pribavio izveštaj od Republičkog zavoda za statistiku o prosečnoj neto zaradi radnika se srednjom stručnom spremom u označenom periodu, dok je na održanim ročištima sud sproveo dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 677/91 od 1. februara 1996. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi 21. marta 1996. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4565/96 od 6. decembra 1996. godine usvojena je žalba tuženog i ukinuta je prvostepena presuda, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka i da pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a da se nedostaci ogledaju u nerazumljivosti izreke i nedostatku razloga o odlučnim činjenicama. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 23. decembra 1996. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 7875/96, na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 1. aprila 1997. godine doneto je rešenje kojim je određeno da se izvede dokaz saslušanjem tužioca, a na kome je punomoćnik tužioca obavestio sud da se tužilac nalazi u inostranstvu, te je tražio rok od trideset dana da se izjasni o tome kada će tužilac biti u zemlji. Podneskom od 16. aprila 1997. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da će tužilac biti u Beogradu krajem godine. Na sledeće zakazano ročište 12. marta 1998. godine tužilac je pristupio zajedno sa svojim punomoćnikom, ali je ono odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Nakon toga, promenjen je predsednik veća te je na ročištu od 6. oktobra 1998. godine konstatovano da rasprava počinje iznova i pročitani su spisi predmeta. U zapisniku sa ročišta održanog 21. decembra 1998. godine konstatovano je da tužilac nije pristupio, a da je na dostavnici navedeno da je prema izveštaju pošte tužilac nepoznat na datoj adresi, pa je stoga dat nalog punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu tužioca. Na naredno ročište održano 4. novembra 1999. godine tužilac je pristupio zajedno sa svojim punomoćnikom, ali na tom ročištu nije saslušan. Nakon još jednog neodržanog ročišta, a na koje nije pristupio punomoćnik tužioca koji je uredno pozvan, ponovo je došlo do promene postupajućeg sudije. Rešenjem suda od 2. jula 2001. godine, koje je doneto van ročišta, određeno je veštačenje na okolnosti visine štete i naloženo je tužiocu da uplati određeni iznos na ime troškova veštačenja. Ročište zakazano za 22. oktobar 2001. godine nije održano jer tužilac nije uplatio troškove veštačenja, pa je ponovo dat nalog tužiocu da to učini. Prvostepeni sud je 24. decembra 2001. godine doneo rešenje kojim je odredio da se prekida predmetni parnični postupak i da će se postupak nastaviti kada tužilac uplati predujam troškova veštačenja. Protiv rešenja o prekidu stranke nisu izjavile žalbe. U prethodno navedenom periodu zakazano je ukupno deset ročišta, od kojih je pet ročišta održano, a isti toliki broj ročišta nije održan. Naime, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva ročišta zbog nepristupanja tuženog koji nije uredno pozvan, dok dva ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu pripisati tužiocu (nepristupanje punomoćnika tužioca jednom ročištu i neuplaćivanje troškova veštačenja).

Punomoćnik tužioca je podneskom od 21. oktobra 2003. godine tražio nastavak postupka, navodeći da razlozi za prekid postupka nisu predviđeni zakonom i da je tužilac sada u mogućnosti da uplati troškove veštačenja. U postupku koji je nastavljen pred prvostepenim sudom, u kome je predmet dobio broj P. 4115/04, zakazano je ukupno 15 ročišta, od kojih je šest održano, dok devet nije održano, i to šest ročišta zbog propusta suda da uredno dostavi pozive strankama i veštacima, a tri ročišta iz razloga koji se mogu staviti na teret tužiocu (dva nisu održana na zahtev tužioca zbog sprečenosti njegovog punomoćnika, a jedno zbog neuplaćivanja troškova veštačenja). Na održanim ročištima sud je sproveo dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4115/04 od 12. juna 2007. godine obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime naknade štete određeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama 3, odnosno 7. decembra 2007. godine. Protiv navedene presude tuženi je 18. decembra 2007. godine podneo žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3653/10 od 24. marta 2010. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ukidnog rešenja je, pored ostalog navedeno, da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku koji je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao sudu nadležnom za postupanje u ovom predmetu, nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, u kome je predmet dobio novi broj P. 72316/10, zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, a čak osam nije održano. Pri tome, pet ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog dojave o bombi u zgradi suda, jedno zbog nepristupanja veštaka ročištu i jedno zbog nedolaska na ročište punomoćnika tužioca koji je uredno pozvan. U toku postupka sud je tražio i pribavio određene izveštaje od Nacionalne službe za zapošljavanje, Poreske uprave i auto-taksi udruženja, dok je na održanim ročištima sud sproveo dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72316/10 od 16. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 34.553,27 dinara, i to u pojedinačno utvrđenim iznosima za određene vremenske periode, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud odbio izvođenje dokaza da se saslušaju svedoci, a koje je predložio tužilac na ročištu kada je zaključena glavna rasprava, nalazeći da su isti suvišni i predloženi posle dvadeset jedne godine od dana podnošenja tužbe, te da bi izvođenje tih dokaza nepotrebno produžilo trajanje postupka. Protiv navedene presude tužilac je 15. maja 2013. godine podneo žalbu.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7879/13 od 27. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda, dok je, u stavu drugom izreke, preinačeno rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev koji se odnosi na kamatu na dosuđene troškove. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da u postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti iz člana 361. stav 2. ZPP, niti druge povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tačka 12) ZPP, na koje se žalbom ukazuje, a koje bi mogle uticati na zakonitost i pravilnost pobijane odluke; da je drugostepeni sud u sporovima male vrednosti ograničen u pogledu ispitivanja pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu člana 478. ZPP, tako da se pobijana presuda u ovom delu nije mogla ispitivati; da su neosnovani i žalbeni navodi koji se odnose na pogrešnu ocenu dokaza prvostepenog suda, jer pogrešna ocena dokaza kao samostalni žalbeni navod, ne može biti predmet razmatranja u sporu male vrednosti; da je članom 8. ZPP propisano da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, te da je, u konkretnom slučaju, prvostepeni sud obrazložio i u kom delu nije prihvatio navode tužioca, navodeći logične i jasne razloge zbog kojih ih nije prihvatio; da je prvostepeni sud, na osnovu tako ocenjenih dokaza, bez ikakvih kontradiktornosti između utvrđenih činjenica, doneo pobijanu presudu. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 19. septembra 2014. godine. Pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen je punomoćniku tužioca 2. oktobra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 25. januara 1991. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7879/14 od 27. marta 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 2. oktobra 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak okončan nakon više od 23 godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od dvadeset tri godine ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen, kao i da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenih sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda doneta nakon pet godina od podnošenja tužbe, druga nakon čak deset godina od vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da su obe presude ukinute u žalbenom postupku, i to prva zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, a druga zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, dok je treća prvostepena presuda doneta nakon skoro tri godine, a u kom periodu je održano samo pet ročišta za glavnu raspravu. U toku prvostepenog postupka postupajući sudovi su radi utvrđivanja činjenica vezanih za postojanje osnova za naknadu štete izveli dokaze saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije, dok su radi utvrđivanja visine štete više puta izvodili dokaz veštačenjem. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen zbog toga što je utvrđeno da ne postoji osnov za naknadu štete, te da stoga pitanje visine štete i nije razmatrano u pravnosnažnoj odluci. Propust prvostepenih sudova ogleda se i u tome što veći broj ročišta nije održan iz razloga koji se mogu staviti na teret prvostepenom sudu, i to šest zbog sprečenosti postupajućeg sudije i čak osam usled neurednog dostavljanja poziva strankama i veštacima. Neefikasnom odvijanju postupka, po oceni Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u prvom ponovnom prvostepenom postupku postupalo troje sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je i on u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, podnosilac je odgovoran za mirovanje postupka u periodu od osam meseci, a koje je određeno zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca na ročište od 28. januara 1993. godine, kao i za period od skoro godinu dana (od 1. aprila 1997. do 12. marta 1998. godine) u kome sud, nakon što je odredio izvođenje dokaza saslušanjem tužioca, nije zakazivao ročišta, a na zahtev punomoćnik tužioca, jer je tužilac boravio u inostranstvu. Podnosilac snosi odgovornost i za period od dve godine i tri meseca u kome sud nije postupao, i to iz razloga što podnosilac nije uplatio troškove veštačenja, a koje je određeno rešenjem od 2. jula 2001. godine. U tom periodu, zbog neplaćanja troškova veštačenja, jedno ročište nije održano (22. oktobra 2001. godine), a doneto je i rešenje o prekidu postupka 24. decembra 2001. godine. Podnosilac je tek podneskom od 21. oktobra 2003. godine tražio nastavak postupka, navodeći da je tužilac sada u mogućnosti da plati troškove veštačenja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da za određivanje prekida postupka nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi, ali i činjenicu da podnosilac nije izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu, iako je u zahtevu za nastavak postupka istakao da razlozi za prekid postupka nisu predviđeni zakonom. Propust podnosioca ogleda se i u tome što nije uredno obavestio sud o promeni adrese, te nije mogao biti uredno pozvan na jedno ročište na kome je trebao da bude saslušan u svojstvu stranke, a i što četiri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocu. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je punomoćnik podnosioca tražio odlaganje jednog ročišta, iako ono formalno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost prvostepenih sudova za dugo trajanje parničnog postupka, kao i činjenicu da je podnosilac svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 7879/13 od 27. marta 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava zasniva na tvrdnji da mu je u predmetnom parničnom postupku onemogućeno da dokaže osnovanost tužbenog zahteva usled odbijanja njegovog dokaznog predloga da se saslušaju dva svedoka.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u svojoj presudi dao dovoljne i jasne razloge zašto je odbio dokazni predlog podnosioca, te da je drugostepeni sud u osporenoj presudi ocenio da pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti niti druge povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP na koje se žalbom ukazuje. Pored toga, drugostepeni sud je u osporenoj presudi konstatovao da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, te da je sud ograničen u pogledu ispitivanja pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu