Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja izvršnog suda kojim je odbijen predlog za izvršenje zbog zastarelosti. Sud je potvrdio da se naknada za oduzeto zemljište isplaćuje u ratama, te da je nastupila zastarelost prava iz koga proističu povremena potraživanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-8081/2015
06.04.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aranđela Mustecića iz Žagubice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017 . godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aranđela Mustecića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi I. 34/15 od 30. jula 2015. godine i IPV(I). 148/15 od 13. okto bra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Aranđel Mustecić podneo je Ustavnom sudu, 7. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi I. 34/15 od 30. jula 2015. godine i IPV(I). 148/15 od 13. oktobra 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 i člana 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sud om u Petrovcu na Mlavi u predmetu I. 34/15.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je ustavnopravno neprihvatljiv stav izvršnog suda da se isplata duga ima izvršiti u ratama, kada u izvršnoj ispravi piše da se dug plaća u jednokratnom iznosu i da, u smislu načela formalnog legaliteta, sud nije mogao da menja sadržinu izvršne isprave; da je izvršni sud pogrešno primenio Zakon o izmena i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta i da se njegova primena retroaktivno proteže do dana donošenja izvršne isprave, čime se zadire u njegovo pravao na stečenu imovinu; da je neprihvatljiv stav suda da je došlo do zastare potraživanja i da izvršni sud uopšte nije primenio član 372. Zakona o obligacionim odnosima koji u stavu dva navodi da rok zastarelosti za povremena potraživanja ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja; da veće izvršnog suda ne daje uopšte razloge za donošenje odluke, već vrši puko potvrđivanje odluke.
Podnosilac ustavne žalbe je predlažio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena sudska rešenja.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Opštinski sud u Žagubici je rešenjem R. 141/96 od 14. aprila 1997 godine Aranđelu Musteciću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, i drugim predlagačima, utvrdio naknadu za oduzeto poljoprivredno zemljište na teret protivnik a predlagača ZZ „Izvor", u smislu osnovnog teksta Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (u daljem tekstu: Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ).
U stečajnom postupku koji se vodio u predmetu Trgovinskog suda u Požarevcu St. 2538/02 nad stečajnim dužnikom ZZ „Žagubica", pravnim sledbenikom ZZ „Izvor", podnosilac ustavne žalbe je delimično namiren sa 29% svog potraživanja.
Rešenjem Trgovinskog suda u Požarevcu St. 2538/02 od 17. juna 2008 godine zaključen je stečajni postupak nad ZZ „Žagubica“.
Nakon toga, za preostali deo duga iz rešenja Opštinskog suda u Žagubici R. 141/96 od 14. aprila 1997 godine podnosilac ustavne žalbe je kao, izvršni poverilac, podneo predlog za izvršenje 15. januara 2014. godine Osnovnom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv izvršnog dužnika Opštine Žagubica, kao supsidij ernog dužnika.
Osnovni sud u Petrovcu na Mlavi je osporenim rešenjem I. 34/15 od 30. jula 2015. godine odbio kao neosnovan predlog za izvršenje, zbog zastare potraživanja.
Sudsko veće Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi je osporenim rešenjem IPV(I). 148/15 od 13. oktobra 2015. godine obilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, nakon citiranja odredaba člana 12b. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, člana 373. i člana 379. Zakona o obligacionim odnosima navedeno: da je izvršnom poveriocu na ime novčane naknade za oduzeto zemljište u postupku stečaja plaćeno deo duga koji iznosi 29% od ukupno dugovanog potraživanja; da je predmetni stečajni postupak zaključen 17. juna 2008. godine, posle čega izvršni poverilac nije podnosio predloge za izvršenje po ovom osnovu niti je njemu vršena bilo kakva isplata; da kako je u konkretnom slučaju predlog za izvršenje podnet tek 15. januara 2014 godine, znači nakon više od pet godina od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja podnosioca , to je samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja - rate, zastarelo.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za okretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", br. 18/91 i 20/92) je propisano: da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st. 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (stav 3.).
Odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", broj 42/98), posle člana 12. osnovnog Zakona dodat je, između ostalog, član 12b kojim je propisano: da se, u slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke (stav 1.); da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 3.). Odredbom člana 3. pomenutog Zakona o izmenama i dopunama Zakona propisano je da će se obaveze plaćanja novčane naknade dospele do dana stupanja na snagu ovog zakona izvršiti u skladu sa članom 2. ovog zakona, počev od 1. januara 1999. godine.
Odredbom člana 8 . stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11 ( u daljem tekstu: ZIO) bilo je propisano je da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to ispunjeni uslovi određeni zakonom.
Odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da p otraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja i k ad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, da međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.
Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje odnose na proizvoljnu primenu materijalnog prava do koje je došlo , po mišljenju podnosioca, retroaktivnom primenom člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta na njegovo potraživanje utvrđeno sudskim rešenjem koje je pos talo pravnosnažno i izvršno 1997. godine, te da je izvršni sud povredio načelo formalanog legaliteta, koje je osnovno načelo izvršne procedure, time što je suprotno izvršnoj ispravi vrš io obračun duga u ratama, umesto u jednakratnom iznosu, kao i to da je neprihvatljiv stav suda da je došlo do zastare njegovog potraživanja .
Ustavni sud najpre ukazuj da se član 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta nesumnjivo primenjuje počev od 1. januara 1999. godine, na sve obaveze plaćanja novčane naknade, uključujući i one koje su dospele do dana stupanja na snagu navedenog zakona. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 15. januara 2014. godine podneo predlog za izvršenje radi namirenja svog preostalog potraživanja – naknade za oduzeto zemljište, kada su već bile na snazi odredbe člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju, to se u odnosu na dospelu obavezu naknade primenjivala odredba iz stava 1. navedenog člana ovog zakona o isplati duga u ratama . Kako je podnosilac tražio prinudno namirenje predmetne naknade za vreme važenja odredaba člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta , to se ne može govoriti o njegovoj retroaktivnoj primeni. U vezi posebne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je izvršni sud povredio načelo fomalnog legaliteta time što je prinudno namirenje određeno suprotno sadržini izvršne isprave, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 12b navedenog zakona, kojima su propisan i način isplate dospele i utvrđene novčane nakn ade za oduzeto zemljište, predstavljaju lex specialis u odnosu na odr edbe ZIO, koje su bile na snazi u vreme određenja izvršenja, pa i u odnosu na član 8 . ovog procesnog zakona, koji je propisivao načelo formalnog legaliteta. Eventualna ograničenja imovinskih prava poverilaca utvrđenih pravnosnažnim sudskim odlukama, koja su propisana odredbama čl. 1. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, mogu se ispitivati jedino u postupku ocene njihove ustavnosti (vidi Odluku Ustavnog suda Už-6103/2013 od 8. oktobra 2015. godine).
U vezi posebne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da njegovo potraživanje naknade za oduzeto zemljište nije zastarelo i da je izvršni sud trebalo da primeni član 372. stav 2. ZOO, u skladu sa kojom zakonskom odredbom njegovo potraživanje nije zastarelo, Ustavni sud ukazuje na to da jezičko i ciljno tumačenje sadržine odredbe člana 12b stav 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta da se „naknada plaća u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina“, nesumnjivo ukazuje da je navedenom zakonskom odredbom promenjen način isplate naknade za oduzeto zemljište u smislu da se , od 1. januara 1999. godine, predmetna naknada ne plaća u jednom iznosu, već u jednakim tromesečnim ratama , a koje predstavljaju povremena potraživanja u kojima se iscrpljuje samo pravo – pravo na naknadu za oduzeto zemljište, a samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, u smislu člana 373. ZOO. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud u konkretnom slučaju na ustavnopravno prihvatljiv način primenio član 373. ZOO, prilikom utvrđenja da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo.
U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su osporena rešenje izvršnog suda neobrazložena, Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Obim dužnosti davanja obrazloženja može da varira u zavisnosti od prirode odluke i mora da bude određen u svetlu okolnosti slučaja (videti presude Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), Ruiz Torija protiv Španije, 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, 18064/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 27; Higgins and Others protiv Francuske, 20124/92, od 19. februara 1998 . godine, stav 42.). Obaveza sudova da obrazlože svoje odluke, ne može da bude shvaćena kao zahtev za detaljan odgovor na svaki argument (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu ESLjP u predmetu Helle protiv Finske, 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .). Niži sud zauzvrat mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na žalbu (videti presude ESLjP Hadjianastassiou protiv Grčke, 12945/97, od 16. decembra 1992. godine, stav 33; Hirvisaari protiv Finske, 49684/99, od 27. septemb ra 2001. godine, st. 31-32.). Inače, prednost zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenim odlukama i u odlukama po redovnom pravnom leku ogleda se u tome da razlozi izneti u tim odlukama daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg zahteva, te su stoga jači i razumljiviji ( videti Odluku Ustavnog suda Už -3825/2013 od 22. oktobra 2015. godine i presudu ESLjP u predmetu Lhermitte protiv Belgije, broj 34238/09, od 26. maja 2015. godine).
Primenjujući navedene standarde na konkretni slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je ispunjen standard obrazloženosti sudske odluke i da je izvršni sud u osporenim rešenjima citirao i premenio relevantne zakonske odredbe kao osnov za svoje pravno stanovište, koje je ustavnopravno prihvatljivo.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da suštinski nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.
6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Osnovnog sud a u Petrovcu na Mlavi I. 34/15 od 30. jula 2015. godine i IPV(I). 148/15 od 13. oktobra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe nije pov ređeno prava na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
7. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmtnom izvršnom postupku , Ustavni sud najpre ukazuje da se sadržina ustavne žalbe suštinski odnosi na osporavanje pojedinačnih akata izvršnog suda i da je podnosilac samo na jednom mestu paušalno naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, bez konkretizacije i obrazloženja u čemu se ogleda povreda navedenog ustavnog prava i u samom zahtevu nije izričito tražio utvrđenje povrede navedenog u stavnog prava, već samo naknadu nematerijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe nije naveo periode neaktivnosti i radnje nečinjenja izvršnog suda, a iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da je izvršni sud aktivno postupao, te je trajanje izvršnog postupka u konkretnom slučaju, od godinu dana i devet meseci bilo , po oceni Ustavnog suda, u granicama razumnog roka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.
8. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenog ustavnog prava.
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić