Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je Upravni sud odlučivao o tužbi duže od tri godine i četiri meseca. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 401/16 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Beograda je, 9. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika S. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 401/16 od 31. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnositeljka se istovremeno pozvala na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena presuda kojom je odbijena tužba protiv akta kojim je određena prinudna naplata poreskog duga iz nepokretnosti podnositeljke. U ustavnoj žalbi podnositeljka ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka utvrđivanja poreske obaveze.

Podnositeljka je, takođe, ukazala i na povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko šest godina i postavila je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Palilula broj 015-433-10-7516/2015-I1A06 od 10. avgusta 2015. godine podnositeljki je pravnosnažno određena prinudna naplata poreskog duga iz nepokretnosti.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za drugostepeni poreski i carinski postupak Beograd broj 300-433-05-01558/2015-I1000 od 10. decembra 2015. godine odbijena je žalba koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je 12. januara 2016. godine podnela tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 401/16 od 31. maja 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka 12. januara 2016. godine podnela tužbu Upravnom sudu protiv konačnog upravnog akta, a da je Upravni sud o tužbi odlučio osporenom presudom U. 401/16 od 31. maja 2019. godine, odnosno nakon više od tri godine i četiri meseca.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenoj tužbi odluči u razumnom roku, kao i da podnositeljka nije, niti je mogla doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi, bez održavanja usmene rasprave, odlučio tek nakon više od tri godine i četiri meseca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drug iprotiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Imajući u vidu da je podnositeljka istakla da joj je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno i pred poreskim organima, jer je postupak trajao više od šest godina, Ustavni sud ukazuje na sledeće: prvo, postupak utvrđivanja poreske obaveze i postupak prinudne naplate poreske obaveze koji može uslediti ukoliko poreski obveznik nije o dospelosti u celini ili delimično platio porez, odnosno sporedno poresko davanje, predstavljaju dva odvojena upravna postupka, te da podnosilac i u postupku utvrđivanja poreske obaveze i u postupku prinudne naplate poreske obaveze ima posebnu pravnu zaštitu koja se ostvaruje korišćenjem pravnih sredstava propisanih isključivo za taj postupak, iz čega proizlazi da ovi postupci ne predstavljaju jedinstvenu celinu, pa se i njihovo trajanje ne može posmatrati celovito; drugo, da su u postupku prinudne naplate poreske obaveze, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom, poreski organi odlučivali u zakonom propisanim rokovima, zbog čega su očigledno neosnovane tvrdnje podnositeljke o povredi označenog prava u postupku pred poreskim organima.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, reš avajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila i protiv presude Upravnog suda U. 401/16 od 31. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka pred poreskim organima u postupku utvrđivanja poreske obaveze, a koji su imali za posledicu da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je, po mišljenju podnositeljke, istoj pogrešno utvrđena poreska obaveza.

Ustavni sud ponavlja da postupak utvrđivanja poreske obaveze i postupak prinudne naplate poreske obaveze koji može uslediti ukoliko poreski obveznik nije o dospelosti platio porez, predstavljaju dva odvojena upravna postupka. U svakom od ovih postupaka propisana su posebna pravna sredstva za zaštitu prava, pa se u postupku prinudne naplate poreske obaveze, kao postupku administrativnog izvršenja, može izjaviti žalba, ali samo iz razloga utvrđenih zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak. Saglasno odredbi člana 270. stav 1. tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), u postupku administrativnog izvršenja može se izjaviti žalba koja se odnosi na samo izvršenje, a njome se ne može pobijati pravilnost rešenja koje se izvršava.

S tim u vezi, a polazeći od navoda podnositeljke da je presuda Upravnog suda neobrazložena, jer ni Upravni sud nije cenio navode podnositeljke da joj je poreska obaveza neosnovano utvrđena, iako isti nisu ocenjeni ni od strane drugostepenog organa uprave, Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud detaljno i jasno obrazložio da drugostepeni poreski organ u postupku po žalbi ne može ni ceniti pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog rešenjem čija se naplata sprovodi prinudnim putem, već isključivo može ispitivati navode žalbe koji se odnose na samo izvršenje. Dalje je navedeno da se u tužbi protiv rešenja kojim je odbijena žalba protiv rešenja o prinudnoj naplati poreske obaveze, može samo isticati da rešenje koje se izvršava nije postalo izvršno, ili nije snadbeveno klauzulom izvršnosti, da je određeno prema licu koje nije u obavezi da ga izvrši ili je obaveza dobrovoljno izvršena, da je u pogledu izvršena dozvoljen poček, kao i zbog samih radnji sprovedenih u postupku prinudnog izvršenja, a da se ni u jednom slučaju ne može pobijati pravilnost rešenja koje se izvršava, a što su, u konkretnom slučaju, navodi tužbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe očigledno neosnovani, te je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnositeljka izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.