Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od skoro 14 godina. Takođe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda zbog neustavnopravnog obrazloženja odluke o naknadi štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8083/2014
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5588/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/01) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1464/14 od 28. maja 2014. godine povređeno pravo podnositeljk e ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1464/14 od 28. maja 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5588/10 od 19. juna 2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 20. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 31. oktobra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5588/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1464/14 od 28. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da da je da je predmetni parnični postupak trajao skoro 14 godina, što je suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku i Zakona o radu, koji su ustanovili potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. U odnosu na osporenu presudu, podnositeljka je istakla da nije logično da sud odbije zahtev za restituciju u situaciji kada je prethodno poništio akte tuženog iz donete 2000. i 2001. godine, a zbog toga što ona nije koristila pravne lekove protiv rešenja donetih 1. jula 2004. godine i posle, kao i da je nejasno iz kojih razloga sud nije usvojio zahtev za isplatu razlike plate u odnosu na period do 1. jula 2004. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljke na „dejstvo poništaja nezakonitih pravnih akata, odnosno na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5588/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 5. februara 2001. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezna uprava carine (kasnije Republike Srbije – Ministarstvo finansija – Uprava carine), kojom je tražila da se ponište rešenja tužene od 25. decembra 2000. i 18. januara 2001. godine, na osnovu kojih je tužilja raspoređena sa radnog mesta načelnik odeljenja-viši savetnik, na radno mesto samostalni savetnik za radnopravne odnose, počev od 1. januara 2001. godine, kao i da sud obaveže tuženu da je vrati na radno mesto načelnika odeljenja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 78/01.

Nakon dva održana ročišta, tužilja, iako uredno pozvana, nije došla na treće ročište, zakazano za 13. jul 2001. godine, te je doneto rešenje o mirovanju postupka. Tužilja je 26. oktobra 2001. godine podnela predlog za nastavak postupka, pa je sledeće ročište zakazano za 19. decembar 2001. godine. U međuvremenu tužilja je istom sudu podnela još jednu tužbu, kojom je tražila da se ponište rešenja tužene od 28. maja i 6. jula 2001. godine na osnovu kojih je tužilja premeštena u Carinarnicu Beograd, povodom koje je formiran predmet P1. 691/01, te su ove dve parnice spojene radi jedinstvenog odlučivanja.

U nastavku postupka, ročište zakazano za 19. decembar nije održano na zahtev tužilje, dok ročište zakazano za 14. januar nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a naredna dva (zakazana za 6. jun i 18. novembar 2002. godine) nisu održana kako bi se ostavio rok tužilji da se izjasni na tek primljene podneske druge stranke. Na ročište zakazano za 6. mart 2003. godine nije došla ni jedna stranka, iako su bile uredno pozvane, te je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Na predlog tužilje, sud je 24. septembra 2003. godine doneo rešenje kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, a predmet je u nastavku postupka dobio broj P1. 1212/03.

Do zaključenja glavne rasprave, zakazano je pet ročišta, od kojih su dva održana. Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1212/03 od 12. oktobra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda ukinuta je u postupku po žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 14/09 od 26. avgusta 2005. godine, a spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 1688/05, zakazano je sedam ročišta, od kojih su tri održana. Četiri ročišta nisu održana na zahtev tužilje. Po zaključenju glavne rasprave, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P1. 1688/05 od 12. aprila 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje. U postupku po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu doneo je presudu Gž1. 5634/07 od 13. maja 2009. godine, kojom je potvrdio označenu prvostepenu presudu u delu u kojem su poništena sporna rešenja tužene, dok je u delu u kojem je odlučeno o zahtevu tužilje da se vrati na radno mesto načelnika odeljenja prvostepena presuda ukinuta, a predmet vraćen na ponovno suđenje.

Drugi po redu ponovni postupak vođen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, pod poslovnim brojem P1. 5588/10. U ovoj fazi postupka tužilja je preinačila tužbu, tako što je, pored ranijeg zahteva, tražila i da se obaveže tužena da joj isplati razliku plate koju bi primala da nije raspoređena sa radnog mesta načelnika odeljenja, i to za period od donošenja spornog rešenja, pa do maja 2010. godine, pa je u dokaznom postupku izveden dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke. Parnični sud je zakazao šest ročišta, od kojih su tri održana. Ročište zakazano za 1. novembra 2010. godine nije održano zbog promene u sastavu veća, a naredno je zakazano za 11. maj 2012. godine. Prvi osnovni sud u Beogradu je, po zaključenju glavne rasprave, doneo presudu P1. 5588/10 od 19. juna 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje. Označena presuda ispravljena je rešenjem istog suda od 20. februara 2014. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1464/14 od 28. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5588/10 od 19. juna 2012. godine, ispravljena rešenjem od 20. februara 2014. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je, posle spornih rešenja, na zahtev tužilje, tužena 1. jula 2004. godine donela rešenje kojim je tužilja premeštena iz Carinarnice Beograd u Upravu carine na drugo radno mesto, a potom još šest rešenja (od 1. decembra 2004. godine, od 14. januara 2005. godine, od 24. juna 2005. godine, od 27. jula 2006. godine, od 2. juna 2009. godine i od 11. marta 2010. godine) o raspoređivanju tužilje na različita radna mesta, kao i da ona ni protiv jednog od navedenih sedam rešenja nije izjavila pravni lek. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da bude vraćena na radno mesto načelnika odeljenja, s obzirom na to da protiv kasnije donetih rešenja o raspoređivanju nije podnosila pravne lekove na koje je imala pravo. Takođe, navedeno je da tužilja ne može od suda da traži da bude vraćena na konkretno radno mesto, jer je sud ovlašćen samo da vrati zaposlenog na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, a o konkretnom raspoređivanju može da odluči samo ovlašćeno lice kod poslodavca. Smatrajući da odluka o osnovanosti zahteve za isplatu razlike plate između radnog mesta sa kojeg je raspoređena 2000. godine i onih koje je primala nakon tog raspoređivanja zavisi od odluke o osnovanosti zahteva za vraćanje na radno mesto načelnika odeljenja, a imajući u vidu već izražen stav, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je pravilna odluka prvostepenog suda i u pogledu ovog drugog zahteva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, b. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

Odredbom člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 44/98, 49/99 - dr. zakon, 34/01 - dr. zakon) bilo je propisano da ako to potrebe državnog organa zahtevaju, funkcioner koji rukovodi državnim organom može rasporediti zaposlenog na drugo radno mesto u istom organu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 5. februara 2001. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 28. maja 2014. godine, trajao 13 godina i tri i po meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbi sudu.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa, odnosno sudova koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud ocenio da je podnositeljka imala interes da se predmetni parnični postupak okonča efikasno i bez odugovlačenja, ali i da je ona svojim ponašanjem uticala da predmetni postupak duže traje. Tako je usled toga što nije došla, iako je bila uredno pozvana, na dva ročišta, parnični sud doneo prvo rešenje o mirovanju postupka, a potom i da se tužba smatra povučenom nakon čega je, na njen zahtev, vođen dodatni postupak za povraćaj u pređašnje stanje. Takođe, na zahtev podnositeljke pet ročišta nije održano. Sve navedeno uticalo je da postupak traje duže skoro dve godine. Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka posle devet godina trajanja postupka istakla novi zahtev, što je moglo da bude od uticaja na dužinu trajanja postupka. Međutim, budući da je povodom tog zahteva izveden samo dokaz veštačenjem na okolnost visine potraživanja, a da je određeni sudski veštak u kratkom roku dostavio nalaz sa mišljenjem, to je Ustavni sud je ocenio da se navedeno postupanje ne može staviti podnositeljki na teret, posebno što se koristila dozvoljenim procesnim ovlašćenjima radi uspeha u konkretnoj parnici. Ovo tim pre, jer je veštačenje na okolnost visine potraživanja određeno pre nego što je raspravljeno da li postoji osnov za to potraživanje, a, imajući u vidu odluku parničnog suda o (ne)postojanju istog, za njegovo određivanje, zapravo, nije ni bilo razloga.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinos podnositeljke ne može da bude opravdanje za navedenu dužinu trajanja postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, koji nije preduzeo sve mere neophodne da se postupak efikasno sprovede, posebno imajući u vidu da je u pitanju postupak koji je po svojoj prirodi hitan. Naime, Ustavni sud ukazuje da je o jednom od istaknutih zahteva prvostepeni sud čak tri puta meritorno odlučivao, budući da su njegove odluke u tom delu dva puta ukinute. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u periodu od 1. novembra 2010. godine do 11. maja 2012. godine nije zakazano ni jedno ročište.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine i Odluku Už-854/08 od 28. maja 2010. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti odluke u predmetima Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao opisani doprinos podnositeljke tome. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Stoga, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je, nakon što su rešenja na osnovu kojih je raspoređena sa radnog mesta načelnika odeljenja i u Carinarnicu Beograd, tražila da bude vraćena na navedeno radno mesto i da joj se isplati razlika u plati koju bi primala da do nezakonitog raspoređivanja nije došlo i one koju je primala, a za period od 2001. do 2010. godine. Prema stanovištu parničnog suda, taj sud nije nadležan da vrši raspoređivanje zaposlenih, budući da je to u nadležnosti poslodavca, odnosno ovlašćenog lica kod poslodavca, istovremeno ističući i da podnositeljka nije izjavljivala pravne lekove protiv rešenja o njenom raspoređivanju donetih od 1. jula 2007. godine, pa nadalje. Isti sud osnovanost zahteva za isplatu naknade u visini razlike plate, vezao je za ocenu o osnovanosti zahteva za vraćanje na traženo radno mesto.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je za svoj stav o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnositeljke ustavne žalbe u pogledu vraćanja na konkretno radno mesto parnični sud dao jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge. Ovo stoga što, iz odredbe člana 1. Zakona o parničnom postupku ne proizlazi da u sudsku nadležnost spada raspoređivanje zaposlenog na konkretno radno mesto kod poslodavca. Sud jeste ovlašćen da obaveže poslodavca da vrati zaposlenog na odgovarajuće radno mesto, a u skladu sa njegovom stručnom spremom, radnim iskustvom, znanjem i radnim sposobnostima, onda kada je takav zahtev postavljen. Ista ocena Ustavnog suda odnosi se i na razlog kojim parnični sud obrazlaže stav o (ne)osnovanosti ovog zahteva u pogledu perioda nakon 1. jula 2004. godine, a budući da podnositeljka protiv rešenja donetog tog dana i ostalih šest rešenja o njenom raspoređivanju nije koristila propisana pravna sredstva.

Sa druge strane, u pogledu zahteva podnositeljke za isplatu razlike plate, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je ovim zahtevom ona, kao tužilja, obuhvatila period od prvog spornog rešenja, pa do 2010. godine, odnosno i period u kojem su doneta rešenja o njenom raspoređivanju, a koje ona nije osporila u odgovarajućem postupku. Parnični sud je za ceo posmatrani period (od 2001. do 2010. godine) zauzeo jedinstven stav – da ovaj zahtev nije osnovan jer podnositeljka nije izjavljivala pravne lekove protiv rešenja donetih 2004. godine i kasnije. Prema oceni Ustavno g suda, u situaciji kada, kao u konkretnom slučaju, nije otpao osnov za obračun plate, a ona je isplaćena u skladu sa konačnim rešenjem, to je ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda u pogledu (ne)osnovanosti tužbenog zahteva za period od donošenja rešenja od 1. jula 2004. godine. Međutim, u odnosu na period u kojem je tužilja primala platu u skladu sa rešenjima koja su poništena u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se ne može kao logično i ustavnopravno prihvatljivo oceniti obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Beogradu u tom delu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. S toga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5588/10 od 19. juna 2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 20. februara 2014. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti