Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda, uprkos njegovom manjem doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8083/2017
04.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. O . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a D. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38355/1 3 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 13204/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. O . iz Beograda je , 25. septembra 2017. godine, preko punomoćnika A . S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38355/13.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. septembra 2009. godine, podnošenjem tužbe podnosioca, a okončan je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10729/15 od 21. juna 2017. godine, koja mu je uručena 28. avgusta 2017. godine, te mu je zbog trajanja parničnog postupka u sporu male vrednosti od skoro osam godina, a koji nije bilo složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pri čemu podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 960 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavn u žalb u, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38355/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 3. septembra 2009. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene B. R, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 13204/09.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom bilo je zakazano za 31. maj 2010. godine i to pred tada nadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu gde je postupak vođen pod brojem P. 29853/10.

Pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2261/06 u kome je vođena parnica između istih stranaka radi utvrđenja prava svojine na akcijama i saslušani su svedoci. Dva ročišta ni su održan a, i to jedno zbog generalne obustave rada u sudu, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29853/10 od 27. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati iznos od 180.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 96.000,00 dinara.

Tužena je 18. juna 2012. godine podne la žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8307/12 od 18. septembra 2013. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29853/10 od 27. marta 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 38355/13 i održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta. Tri ročišta ni su održan a, i to jedno zbog premeštaja postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska obe parnične stranke kao i njihovih punomoćnika usled obustave rada advokata, a što je dovelo do produženja parnice za 11 meseci.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38355/13 od 22. aprila 2015. godine u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu isplati iznos od 180.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke, obavez an je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 70.500,00 dinara.

Tužena je podneskom od 3. juna 2015. godine tražila donošenje dopunskog rešenja navodeći da je u prvostepenoj presudi sud propustio da odluči o troškovima postupka koji se odnose na sudske takse.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2015. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38355/13 od 9. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 4.760,00 dinara; u stavu drugom izreke, stavljeno je van snage upozorenje o plaćanju sudske takse ovog suda P. 38355/13 od 22. maja 2015. godine kojim je takseni obveznik – tužena pozvana da u roku od osam dana od dana prijema tog upozorenja plati taksu na žalbu protiv presude u ukupnom iznosu od 13.412,0 0 dinara; u stavu trećem izreke pozvan je takseni obveznik - tužena da u roku od osam dana od dana prijema tog upozorenja plati taksu na žalbu protiv presude u ukupnom iznosu od 2.380,00 dinara.

Protiv navedenog dopunskog rešenja podnosilac je 30. jula 2015. godine izjavio žalbu.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10729/15 od 21. juna 2017. godine odbijene s u kao neosnovan e žalbe tužioca i potvrđ ena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38355/13 od 22. aprila 2015. godine i dopunsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38355/13 od 9. juna 2015. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je sporni postupak započet 3. septembra 2009. godine, podnošenjem tužbe podnosioca, a okončan je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10729/15 od 21. juna 2017. godine, te da je sporni postupak u dva stepena sudske nadležnosti ukupno trajao sedam godina i deset meseci, a što može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ispitujući kriterijume koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka, Ustavni sud smatra da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i da je on imao opravdan interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka, jer dva ročišta nisu bila održana zbog odsustva i podnosioca i njegovog punomoćnika, a što je dovelo do produženja parnice za 11 meseci.

Ustavni sud dalje smatra da predmetni postupak nije bio složen, jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud smatra da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon ukidanja prve prvostepene presude od strane drugostepenog suda i vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak, nije odlučio o troškovima postupka koji se odnose na sudsku taksu, te je , po zahtevu tužene, doneo dopunsko rešenje. Takođe, prvo ročište pred prvostepenim sudom bilo je zakazano nakon devet meseci od podnete tužbe. Pored toga, dužem trajanju postupka u konkretnom slučaju doprinelo je i ukidanje prvostepene odluke od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Ustavni sud dalje konstatuje da je drugostepeni sud postupao i odlučivao u prihvatljivom roku . Međutim, i pored toga, a zbog konstatovane neažurnosti i nedelotvornosti prvostepenog suda, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nije zadovoljen standard razumnog roka iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38355/1 3 (ranije predmet Prvog opštinsk og suda u Beogradu P. 13204/09), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u stupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti