Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, uključujući višestruka ukidanja odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 540/07, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 77/12 (prethodno P1. 1836/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Beograda je, 27. oktobra 2016. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. U stava Republike Srbije i prava na rad i posebnu zaštitu na radu invalida iz člana 60. Ustava, u parničnom postupku ko ji je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1612/14 od 12. avgusta 2016. godine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na posebnu zaštitu na radu oml adine i invalida povređeni tako što je sud sporni odnos poništavanja nezakonito donetih akata tuženog rešio u neuobičajeno dugom roku , s obzirom na to da nije bilo osnova da spor traje gotovo devet godine, tako da je tužilja zbog dugo vođene parnice ostala uskraćena za rad prema preostaloj radnoj sposobnosti, te je u toku spora ostvarila pravo invalidsku penziju zbog pogoršanja zdravlja, posebno zbog povećanog stresa i neizvestnosti za buduće radno mesto .

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su pravnosnažnom presu dom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 77/12 od 15. januara 2013. godine povređena prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava i pravo na rad i posebnu zaštitu na radu invalida iz člana 60. Ustava, te da joj po tom osnovu pripada pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 77/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 5. septembra 2007. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene predškolske ustanove „B.“ iz Beograda sa predlogom da sud poništi kao nezakonite akte tužene, i to: aneks ugovora o radu broj 50/8-2 od 20. jula 2007. godine, rešenje o obavljanju poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti broj 356/3 od 3. jula 2007. godine i odluku Upravnog odbora tuženog broj 62/27 od 20. avgusta 2007. godine, kao i da obaveže tuženu da rasporedi tužilju na poslove koji odgovaraju njenoj preostaloj radnoj sposobnosti u skladu sa rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj 182.2-0065 od 13. aprila 2000. godine, te da u skladu sa istim donese odgovarajuće akte neophodne za sprovođenje raspoređivanja u skladu sa odredbama Zakona o radu i da obaveže tuženu na naknadu parničnih troškova.

Nakon održanog pripremnog ročišta (28. novembra 2007. godine) i još tri ročišta za glavnu raspravu (8. februara, 14. aprila i 16. juna 2008. godine) , podnositeljka je podneskom od 7. oktobra 2008. godine preinačila tužbeni zahtev tako što je tražila da sud utvrdi da su navedeni akti tuženog „protivzakoniti i ništavi, što je tuženi dužan da prizna i trpi“ i da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka, s obzirom na to da joj je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, koje je postalo pravnosnažno 18. septembra 2008. godine, od 30. juna 2008. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnos ti kao posledica bolesti i utvrđeno pravo na invalidsku penzij u. Ovaj podnesak je uručen tuženoj radi izjašnjenja na ročištu od 10. oktobra 2008. godine.

Na sledećem ročištu, 18. decembra 2008. godine, podnositeljka je izjavila da ima pravni interes da vodi spor, iako je u međuvremenu penzionisana, zbog toga što ukoliko sud usvoji njen tužbeni zahtev to će značiti i dosuđivanje troškova postupka. Na ovom ročištu prvostepeni sud je dozvolio objektivno preinačenje tužbe iz podneska od 7. oktobra 2008. godine i dostavio tuženoj radi izjašnjenja podnesak tužilje od 12. decembra 2008. godine.

Na narednom ročištu 11. juna 2009. godine, rasprava je počela iznova pred novim postupajućim sudijom u ovom predmetu, koji je zaključio glavnu raspravu i doneo rešenje P1. 540/07 od 11. juna 2009. godine kojim je odbacio tužbu.

Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 18. avgusta 2009. godine, a Okružni sud u Beogradu je , rešenjem Gž1. 4207/09 od 30. septembra 2009. godine , ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovi postupak.

Parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom na ročištu 8. aprila 2010. godine, kada je punomoćnik tužilje izjavio da će naknadno podneskom predl ožiti dokaze. Punomoćnik tužilje je isti zahtev za naknadnim rokom stavio i na narednom roč ištu 20. septembra 2010. godine, da bi najavljeni podnesak dostavio 20. decembra 2010. godine. Naredno ročište zakazano za 24. decembar 2010. godine nije održano na molbu punomoćnika tužilje.

Na narednom ročištu 20. maja 2011. godine, novi postupajući sudija je zaključio glavnu raspravu i doneo rešenje P1. 1836/10 da se tužba odbacuje.

Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 22. avgusta 2011. godine, a Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1291/11 od 14. decembra 2011. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1836/10 od 20. maja 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka postupalo je dvoje novih postupajućih sudija i zakazana su tri ročišta (28. marta i 18. jula 2012. i 15. januara 2013. godine), od kojih su održana dva. Tužilja je podneskom od 10. jula 2012. godine preinačila tužbeni zahtev tako što je tražila da sud utvrdi da su predmetni akti tuženog „apsolutno ništavi“.

U toku sprovedenog prvostepenog postupka nadležni sud je izveo dokaze uvidom u pismene dokaze koje su dostavile stranke, kao i veći broj podnesaka obeju parničnih stranaka.

Na ročištu 15. januara 2013. godine prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 77/12, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da su predmetni akti tuženog apsolutno ništavi, što je tužena dužna da prizna i trpi i obavezao tuženu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 430.500 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 13. februara 2013. godine, a tužilja je odgovorila na žalbu 6. marta 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 23238/13 od 26. februara 2014. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune, a Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. maja 2014. godine doneo rešenje P1. 77/12 o ispravci presude P1. 77/12 od 15. januara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1612/14 od 12. avgusta 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 77/12 od 15. januara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i utvrđuje da se ž enama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe 5. septembra 2007. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 12. avgusta 2016. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao nepunih devet godina, što, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o činjenično i pravno složenom sporu i da je u sprovedenom postupku prvostepeni sud izveo dokaze upoznavanjem sa pismenim dokazima i većim brojem podnesaka obeju parničnih stranaka .

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je godinu dana nakon podnošenja tužbe podnositeljki utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti i pravo na invalidsku penziju usled čega je ona podneskom od 7. oktobra 2008. godine preinačila tužbeni zahtev, čije usvajanje više nije moglo da izmeni radno-pravni status podnositeljke, te je osnovni interes tužilje za dalje vođenje spora bio utvrđivanje prava na naknadu parničnih troškova. Pri tome, podnositeljka je imala legitiman interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je sama podnositeljka u značajnijoj meri doprinela trajanju osporenog postupka. Naime, na prvom ročištu koje je zakazano nakon ukidanja rešenja o odbacivanju tužbe, 8. aprila 2010. godine, punomoćnik podnositeljke je tražio rok za naknadno podnošenje dokaznih predloga, taj zahtev je ponovio na sledećem ročištu, a najavljeni podnesak je dostavio sudu 20. decembra 2010. godine, tj. posle osam i po meseci; naredno ročište zakazano za 24. decembra 2010. godine je odloženo na predlog punomoćnika podnositeljke. Osim toga, punomoćnik podnositeljke je u znatnom broju slučajeva dostavljao svoje podneske uoči zakazanog ročišta, tako da su dostavljani tuženoj na samom ročištu i ostavljan naknadni rok za njeno izjašnjenje (podnesci od 7. februara, 10. juna, 7. oktobra i 12. decembra 2008. i 10. jula 2012. godine), što je doprinelo dužem trajanju postupka.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, glavni doprinos ovolikom trajnju postupka su dali nadležni sudovi svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, prvostepeni sud je dva puta donosio rešenje o odbacivanju tužbe koja je drugostepeni sud ukidao, a tek je treća odluka doneta u osporenom postupku potvrđena u postupku po žalbi. Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godin e). Neefikasnom odvijanju postupka, po mišljenju Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u prvostepenom postupku postupalo sedam sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Osim toga, postupak odlučivanja po izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučeno bez otvaranja glavne rasprave, trajao je ukupno tri godine i oko pet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 540/07, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 77/12 (prethodno P1. 1836/10), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnositeljke trajanju postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr , od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10, od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, broj 67856/14 i dr , od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, broj 39611/08 i dr, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br. 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, broj 58559/12 i dr , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, broj 24923/15, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16 , od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima ESLjP izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljke ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi prava na rad i posebnu zaštitu na radu invalida iz člana 60. Ustava istaknute u usta vnoj žalbi, s obzirom na to da se njima povreda ovog prava isključivo dovodi u vezu sa dužinom trajanja osporenog postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti