Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je neustavna i nezakonita odredba odluke grada Kruševca kojom se poslovi pružanja pravne pomoći građanima poveravaju stručnoj službi Zaštitnika građana. Zaštitnik građana je kontrolni, a ne izvršni organ, pa ne može vršiti poslove uprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-809/2011
16.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Lazića iz Novog Kneževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

       

Odbacuje se ustavna žalba Saše Lazića izjavljena protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 1099/10 od 24. novembra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

       

1. Saša Lazić iz Novog Kneževca, preko punomoćnika Slobodana K. Subotina, advokata iz Novog Kneževca, podneo je Ustavnom sudu 18. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 1099/10 od 24. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.
       
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Višeg suda u Zrenjaninu odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe kao tuženog prvog reda i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kikindi – Sudske jedinica Novi Kneževac. Prvostepenom presudom obavezan je podnosilac ustavne žalbe da sa tuženom drugog reda solidarno isplati tužilji dinarsku protivvrednost novačnog iznosa od 3.000 evra, kao i troškove postupka. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da od suda nije obavešten da se u konkretnom slučaju radi o „skraćenom parničnom postupku“, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao i to da je vrednost predmeta spora iznosila više od 300.000, 00 dinara, tako da je žalbeni sud trebao da bude Apelacioni sud u Novom Sadu. Dalje, navodi da se u konretnom slučaju radilo o ugovoru o poklonu, a ne o zajmu, kao i to da sud nije pravilno cenio iskaz svedoka Z. Terzina, koji je tu činjenicu potvrdio. Podnosilac smatra da je u konkretnom parničnom postupku postavljen tužbeni zahtev koji je protivan prinudnim propisima, pravnom poretku i pravilima morala, jer je tužilja fizičkim licima davala zajam u devizima bez odobrenja nadležnog organa, što predstavlja krivično delo neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću iz člana 353. Krivičnog zakonika.
   
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Kikindi – Sudska jedinica Novi Kneževac presudom P. 70/10-08 od 29. aprila 2010. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje S.Š. i obavezao tuženog prvog reda, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tuženu drugog reda S. L. da tužilji solidarno isplate dinarsku protivvrednost novčanog iznosa od 3.000,00 evra, po najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao i troškove postupka.
   
Viši sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 1099/10 od 24. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog prvog reda i potvrdio prvostepenu presudu.
   
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).
   
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
   
Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv prvostepene presude i ocenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporene drugostepene presude, niti se ukazuje na proizvoljnost u njenom donošenju.
   
U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da je sud trebao da pokloni veru njegovom iskazu i iskazu svedoka Z. T. da se u konkretnom slučau radi o ugovoru o poklonu, Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze koji su izvedeni u sudskom postupku i da preispituje zaključke redovnih sudova o pojedinim izvedinim dokazima, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud cenio dokaze proizvoljno na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Način na koji je u ovom slučaju vršena ocena dokaza, po nalaženju Ustavnog suda, ne ukazuje na proizvoljnost prilikom odlučivanja u parničnom postupku.
   
Ustavni sud je ocenio da se ni ostali navodi podnosioca ustavne žalbe, koji predstavljaju izraz njegovog subjektivnog stava o utvrđenom činjeničnom stanju i pravnoj oceni suda, ne mogu smatrati prihvatljivim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.
   
Kako u konkretnom slučaju parnični postupak nije vođen radi naknade štete koja je podnosiocu ustavne žalbe prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa, već radi duga, to se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutom povredom prava iz člana 35. stav 2. Ustava.
    
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
   
6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1102/2011: Ustavna žalba odbačena jer Ustavni sud nije instancioni sud
• Už 5313/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga
• Už 634/2012: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 4304/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za povredu prava
• Už 691/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2947/2010: Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti drugostepenog suda
• Už 4734/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku