Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Sud odbija zahtev za naknadu nematerijalne štete, smatrajući utvrđenje povrede prava dovoljnom satisfakcijom zbog doprinosa podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1086/13 ( inicijalno predmet P. 1305/02 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Čačka je, 9. oktobra 20 13. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog sud a u Čačku P. 1086/13 od 19. juna 2013. godine i presude Višeg suda u Čačku Gž. 682/13 od 11. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava iz 32. stav 1, člana 34. stav 4. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1086/13 (inicijalno predmet P. 1305/02 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) .

Podnosilac je naveo da je protiv njega, kao tuženog, vođena parnica od 2003. godine, koja je okončana osporenim odlukama, i to na njegovu štetu, iako nije bilo osnova za regresnu tužbu osiguravajućeg društva, pošto je on oslobođen prekršajne odgovornosti za saobraćajnu nezgodu, odnosno „oslobođen vinosti za nastanak štetnog događaja“. Smatra da su sud ovi „uzurpira li“ nadležnost, pa su posle odluke prekršajnog suda, doneli odluku o njegovoj krivici. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da naloži Višem sudu u Čačku da ponovi postupak po njegovoj žalbi, poništi osporene odluke, odnosno utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, i nadoknadi mu nematerijalnu štetu i materijalnu štetu nastalu zbog plaćanja troškova parničnog postupka. Podnosilac se pozvao na povredu odredbe člana 4. Protokola broj 7 „Evropske konvencije o ljudskim pravima“.

U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu člana 4. Protokola broj 7 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom garantovano pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu , čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 34. stav 4, te je ocena postojanja povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi cenjena u odnosu na navedeni član Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 1086/13 Osnovnog suda u Čačku (inicijalno predmet P. 1305/02 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, podneta je 18. marta 2002. godine Četvrtom o pštinskom sudu u Beogradu tužba tužioca, tada „K. O.“ AD iz Beograda, radi regresa, kojom je traženo da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 30.593,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. decembra 2001. godine do konačne isplate. Predmet je zaveden pod brojem P. 1305/02 . Rešenjem toga suda P. 1305/02 od 28. marta 2002. godine izdat je platni nalog i obavezan tuženi da isplati navedeni iznos tužiocu, kao i troškove postupka. Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe je izjavio 10. aprila 2002. godine prigovor protiv navedenog rešenja. Nakon tri zakazana ročišta, od kojih nijedno nije održano jer je tuženi tražio odlaganje ročišta zbog bolesti, tuženi je, nakon izjašnjenja u podnesku od 28. februara 2003. godine da „prihvata da plati 50% iznosa koji mu se stavlja na teret“, istakao prigovor mesne nenadležnosti Četvrtog opštinsko g suda u Beogradu. Nakon jednog održanog ročišta, rešenjem Četvrtog opštinsko g sud a u Beogradu P. 1305/02 od 28. ma ja 2003. godine ukinuto je rešenje od 28. marta 2002. godine kojim je izdat platni nalog, te se taj sud oglasio mesno nenadležnim i ustupio predmet Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud), kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Pred Opštinskim sudom formiran je predmet P. 190/04, koji je, nakon rešenja o mirovanju od 23. avgusta 2004. godine, te dozvoljenog vraćanja u pređašnje stanje, dobio novi broj P. 2036/05, a nakon još jednog vraćanja u pređašnje stanje nakon donete presude na osnovu izostanka od 22. decembra 2009. godine, postupak je vođen u predmetu pod brojem P. 764/09. Međutim, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 895/10.

Presudom Osnovnog sud a u Čačku P. 895/10 od 5. decembra 2012. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, sada „S. o.“ AD iz Beograda, i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Pred nadležnim prvostepenim sudovima, do donošenja prvostepene presude 5. decembra 2012. godine, bilo je zakazano 38 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 19 održano. Na prvom ročištu održanom 3. juna 2004. godine, tuženi se izjasnio „da je oslobođen za krivično delo za koje je tužen“, te da zato nije ni odgovoran da isplati tužiocu traženi iznos, koji je on isplatio oštećenom u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 27. septembra 2001. godine, a u kojoj je vozilom tuženog bilo oštećeno vozilo drugog učesnika u nezgodi. Opštinski sud je tuženom tada dao nalog da u roku od 15 dana dostavi „krivičnu presudu“ na koju se pozvao. Nakon jednog određenog mirovanja postupka rešenjem P. 190/04 od 23. avgusta 2004. godine, zbog izostanka obe uredno pozvane stranke, Opštinski sud je novim rešenjem P. 190/04 od 14. januara 2005. godine utvrdio da se tužba tužioca smatra povučenom, jer nijedna od stranka nije predložila nastavak. Međutim, po predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, odnosno žalbi, Opštinski sud je 23. maja 2005. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. S obzirom na to da je tuženi izostajao sa ročišta i nije postupao preko godinu dana po nalogu da dostavi „krivičnu presudu“, Opštinski sud je dva puta od Opštinskog javnog tužilaštva u Čačku (u daljem tekstu: OJT) tražio zapisnik sa lica mesta saobraćajne nezgode. Međutim, prema izveštaju OJT od 13. decembra 2005. godine da je taj zapisnik prosleđen Opštinskom sudiji za prekršaje, od tog organa je 21. decembra iste godine zatražen, najpre izveštaj, a zatim i spisi prekršajnog predmeta Up. 5156/01 radi uvida, koji je izvršen na ročištu održanom 25. decembra 2006. godine. Na ostalim održanim ročištima saslušan je tuženi u svojstvu parnične stranke, te tri svedoka od kojih je jedan svedok dopunski svedočio. Na ročištu zakazanom za 22. decembar 2008. godine doneta je presuda zbog izostanka P. 2036/05, ali je po žalbi tuženog od 23. januara 2009. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje 11. maja 2009. godine. Kada je postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku, ponovo su zatraženi spisi prekršajnog predmeta, i to više puta, sada od Istorijskog arhiva Č, koji je obavestio sud 5. decembra 2012. godine da nikad ove spise nije primio. Takođe, ponovo je saslušan tuženi u svojstvu parnične stranke , te izvršeno dopunsko saslušanje svedoka M.Lj. (zaposlenog kod PU Č. B.), kao i suočenje njega i tuženog. Preostalih 19 ročišta nije održano uglavnom zbog izostanaka svedoka, koji nisu primali uredno pozive i kojima je pokušavana dostava na razne adrese, kao i tražena preko MUP. Međutim, četiri ročišta su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva nisu održana jer je tuženi izostao iako je bio uredno pozvan radi izvođenja dokaza saslušanjem, te jedno ročište nije održano jer nije bilo traženog izveštaja od Istorijskog arhiva Č.

Protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 895/10 od 5. decembra 2012. godine tužilac je izjavio žalbu, pa je rešenjem Višeg suda u Čačku ožalbena prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, na prvom zakazanom i održanom ročištu 19. juna 2013. godine zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Osnovnog sud a u Čačku P. 1086/13 od 19. juna 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu plati troškove postupka. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, čiji su navodi skoro identični navodima ustavne žalbe.

Osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž. 682/13 od 11. septembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je u obrazloženju ove presude , između ostalog, naveo da je prekršajni postupak obustavljen jer nije dokazano da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, učinio prekršaj koji mu je zahtevom bio stavljen na teret, ali prvostepeni sud je, pored dokaza izvedenih u prekršajnom postupku, izveo i druge brojne dokaze, pa je ocenom svih izvedenih dokaza utvrdio da je tuženi odgovoran za štetu na vozilu oštećenog koje je bilo parkirano, te o tome dao jasne i potpune razloge, koje prihvata i drugostepeni sud. Po nalaženju drugostepenog suda , neosnovano se u žalbi tuženog tvrdi da je prvostepeni sud „uzurpirao“ nadležnost, jer se u konkretnom slučaju radi o imovinsko -pravnom zahtevu koji spada u isključivu nadležnost Osnovnog suda. Pred prvostepenim sudom tuženi nije ponovo osuđen, niti kažnjen, već je taj sud, kao nadležni sud, utvrdio da postoji osnov građansko-pravne odgovornosti tuženog za štetu koje je tužilac pretrpeo. Ova presuda je uručena 20. septembra 2013. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao na predmetni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka , od podnošenja tužbe do prijema pravnosnažne odluke kojom je okončan spor.

Kada je reč o dužini trajanja konkretnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao od 10. aprila 2002. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe izjavio prigovor protiv rešenja o izdavanju platnog naloga, pa sve do 20. septembra 2013. godine, kada je punomoćniku podnosioca uručena presuda Višeg suda u Čačku Gž. 682/13 od 11. septembra 2013. godine , odnosno više od 11 godina i pet meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da ova parnica nije okončana u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ovako dugo trajanje parničnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom sporu male vrednosti bilo relativno složenih pravnih i činjeničnih pitanja, pogotovu u pogledu obimnijeg dokaznog postupka, ali ne u toj meri da bi se oko regresne tužbe osiguravajućeg društva parničilo preko 11 godina. Ovo proizlazi i iz toga što se i sam tuženi, još na početku parnice, u podnesku od 28. februara 2003. godine, izjasnio da „prihvata da plati 50% iznosa koji mu se stavlja na teret“ .

U vezi sa značajem spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on imao legitiman interes da se spor što pre okonča, ali da se u postupku ponašao suprotno cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja. Naime, on je svojim ponašanjem bitno doprineo odugovlačenju postupka jer je veći broj ročišta odložen na njegovo traženje, a i zbog njegovih izostan aka, iako je uredno bio pozivan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, usled čega više ročišta nije održano. Takođe, tuženi je dao pogrešne informacije sudu „o oslobađanju od krivične odgovornosti“, pritom ne dostavljajući dokaze za to, i pored naloga suda, u dužem vremenskom periodu, pa je sud iz tih razloga tražio podatke od pogrešnog državnog organa – OJT Čačak umesto od Opštinskog sudije za prekršaje u Čačku.

Po oceni Ustavnog suda, ipak, i pored značajnog doprinosa tuženog, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dao je nadležni prvostepeni sud. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govori činjenica da je prvostepena presuda doneta nakon više od deset godina, kao i da je tek nakon ponovnog prvostepenog odlučivanja, jer je ta presuda bila ukinuta, posle dve godine pravnosnažno odlučeno u ovom sporu male vrednosti.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1086/13 (inicijalno predmet P. 1305/02 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom trajanja ovog spora male vrednosti, koje je bliže opisano u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretne parnice, pa je stoga odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi, nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca u vezi sa povredom prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka. Ovu ocenu Sud je zasnovao posebno imajući u vidu da se deo ustavne žalbe u kojoj posnosilac ističe povredu prava na pravično suđenje, u suštini zasniva na navodima koji su već isticani u žalbi protiv prvostepene presud e, a na koje je Viši sud u Čačku odgovorio u oporenoj drugostepenoj odluci. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Čačku dao jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, koje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, kada je odbio kao neosnovanu žalb u tuž enog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se osporene sudske odluke ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom zajemčenog prava, jer njima nije odlučivano o krivičnoj, niti prekršajnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, već o njegovoj građanskoj odgovornosti, odnosno o imovinsko-pravnom zahtevu tužioca.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je označenom ustavnom odredbom svakome zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavi o dokaze o tome da su drugi sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluk e koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na zahteve podnosioca navedene u ovoj tački obrazloženja odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je, pored drugih, dato i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.