Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je kao nedopuštenu ustavnu žalbu koju je podneo oštećeni kao tužilac. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku pripada prvenstveno okrivljenom, a ne oštećenom koji nema ustavno pravo da se protiv trećeg lica pokrene istraga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-81/2010
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Aleksandrova iz Musulja, opština Bosilegrad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Aleksandrova izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2223/09 od 10. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Aleksandrov iz Musulja, opština Bosilegrad, podneo je Ustavnom sudu 6. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2223/09 od 10. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 15. novembra 2005. godine pokrenuo radni spor, zbog toga što je od strane Osnovne škole „Predrag Devedžić“ iz Vranjske Banje proglašen tehnološkim viškom „i najuren iz škole ... što predstavlja kršenje osnovnog ustavnog načela – pravo na rad iz člana 60. Ustava“, da je protiv postupajućeg sudije predložio pokretanje istrage zbog izvršenja krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, a zbog toga što „radni spor odugovlači već punih četiri godina ... i ne želi da donese pravičnu presudu o (mom) vraćanju na rad“, da je Okružni sud u Vranju „iz sebičnih kolegijalnih razloga doneo neodrživo rešenje da nema mesta sprovođenju istrage“, protiv koga je izjavio žalbu Vrhovnom sudu Srbije o kojoj je odlučeno osporenim rešenjem. Zahtevao je da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje i da mu „omogući ostvarenje“ naznačenog prava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode čija se zaštita traži u postupku pred Ustavnim sudom povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužiloca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje. U konkretnom predmetu, rešenjem Okružnog suda u Vranju Kv. 264/09 od 9. jula 2009. godine odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv D.A. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), a po zahtevu oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2223/09 od 10. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, povređeno time što redovni sudovi u krivičnom postupku nisu prihvatili njegov predlog za sprovođenje istrage protiv okrivljene. Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad ne odnose na predmetni krivični postupak koji je okončan osporenim rešenjem, već na radni spor koji nije predmet ove ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud odlučivao samo o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje, tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov predlog za pokretanje istrage protiv trećeg lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u većem broju rešenja (videti: Rešenje Už – 297/2007 od 22. decembra 2009. godine). Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je rationae materiae inkopatibilna sa odredbama Evropske konvencije.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi druge razloge za povredu prava na pravično suđenje, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je vodio krivični postupak bude osuđeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti