Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti je bilo diskriminacije, jer su odluke zasnovane na prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Piroške Aradski Hajnal iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Piroške Aradski Hajnal protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 320/10 od 13. oktobra 2010. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 177/08 od 29. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 33/08 od 16. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Piroška Aradski Hajnal iz Subotice je 6. januara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je, preko punomoćnika Tomislava Drvara iz Sombora, uredila podneskom od 16. marta 2011. godine, protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 320/10 od 13. oktobra 2010. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 177/08 od 29. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 33/08 od 16. jula 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebnih prava fizičkog lica protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo iz člana 33. st. 1. i 2. u vezi stava 8. Ustava Republike Srbije i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su redovni sudovi bili "produžena ruka" disciplinskih organa tužene škole, na taj način što su dopunjavali dokazni postupak, koji je manjkavo sproveden od strane disciplinskih organa, vršili prekvalifikaciju učinjenih povreda u postupcima pokrenutim radi zaštite prava podnositeljke, utvrdili da određene povrede radne obaveze nisu učinjene, a izrečenu kaznu ipak potvrdili, zanemarili činjenicu da ključni dokazi nisu izvedeni u prisustvu podnositeljke, kao i činjenicu da je direktorka tužene škola učestvovala radu Školskog odbora, u postupku po prigovoru podnositeljke, vrešeći pritisak na članove odbora; da alkoholisanost podnositeljki nije stavljena na teret zahtevom za poktretanje disciplinskog postupka, a takođe, da odredbama člana 131. tada važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, alkoholisanost nije bila predviđena kao teža povreda radne obaveze; da u aktu o pokretanju disciplinskog postupka, kao ni u odlukama disciplinskih organa tužene škole, uopšte nije navedeno kojim radnjama je učinjena koja od dve teže povrede radne obaveze koje su podnositeljki stavljene na teret (ugrožavanje ili povređivanje fizičkog ili psihičkog integriteta i vređanje učenika i zaposlenih koje se ponavlja ili utiče na proces obrazovanja), te da se time nisu bavili ni redovni sudovi; da podnositeljki, saglasno odredbama člana 180. Zakona o radu, nije bila data mogućnost da se izjasni na upozorenje o pokretanju disciplinskog postupka, čime joj je uskraćena mogućnost da pripremi svoju odbranu; da je revizijski sud morao svaki od navoda iz revizije da razmotri i obrazloži zašto ga ne prihvata, međutim, da to nije učinio, kao ni nižestepeni sudovi, čime je dovedena u pitanje nepristrasnost sudova i pravičnost suđenja; da se revizijski sud i nižestepeni sudovi posebno nisu izjasnili o navodima da je alkoholizam, prema brojnim stavovima Vrhovnog suda Srbije, bolest koja zahteva lečenje, odnosno da nije razlog za prestanak radnog odnosa, zatim da sudovi ne mogu izvoditi dokaze koji nisu izvedeni pred disciplinskim organima i na taj način dopunjavati nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, da je prisustvo direktorke na sednici Školskog odbora na kojoj se odlučivalo o prigovoru podnositeljke uticalo na nezavisnost u odlučivanju drugostepenog organa, da vređanje direktorke nije stavljeno podnositeljeki na teret zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka, već da je to proizašlo iz njenog iskaza datog u postupku pred Opštinskim sudom u Subotici, da je do rada u alkoholisanom stanju došlo po izričitom nalogu direktorke škole, koja je videla da je podnositeljka u alkoholisanom stanju, a uprkos tome je naterala da održi čas; da prvostepeni sud alkoholizam kvalifikuje kao otežavajuću okolnost, a ponašanje podnositeljke kao težu povredu radne obaveze iz člana 131. stav 1. tačka 3) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, drugostepeni sud kao nepoštovanje radne discipline iz člana 179. tačka 3) Zakona o radu, dok je za revizijski sud to ponašanje zbog kojeg podnositeljka nije mogla dalje da nastavi rad kod tužene škole, predviđeno istom odredbom Zakona o radu; da je na taj način očigledno pogrešno primenjeno materijalno pravo i povređeno pravo na pravično suđenje; da je podnositeljka i u disciplinskom i u sudskom postpku očigledno bila diskriminisana zbog svog psihičkog invaliditeta – alkoholizma.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim presudama podnositeljki povređena označena ustavna prava i načela, poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 320/10 od 13. oktobra 2010. godine i odredi da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 177/08 od 29. decembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke osporene presude Opštinskog suda u Subotici P1. 33/08 od 16. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Piroške Aradski Hajnal, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se ponište odluke tužene osnovne škole "Hunjadi Janoš" iz Čantavira, i to odluka direktora škole o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa broj 0214-264-01/07 od 11. aprila 2007. godine i odluka Školskog odbora broj 0110-290-03/07 od 7. maja 2007. godine, kojom je odbijen prigovor tužilje i da se tužena škola obaveže da tužilji izvrši isplatu plata za period od 7. maja 2007. godine do povratka na rad, sa pripadajućom zateznom kamatom, uz obračun poreza i doprinosa na platu. Stavom drugim izreke ove presude odbačena je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se tužena obaveže da je vrati na radno mesto bibliotekara. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja u tuženoj školi zaposlena od 1. septembra 1996. godine, najpre kao profesor mađarskog jezika i književnosti do školske 2001/2002. godine, a da je potom raspoređena na poslove bibliotekara; da je na poslove bibliotekara premeštena zbog problema u radu, jer je tokom nastave koristila neprikladne reči, pa je na molbu sindikata i roditelja, direktorka odlučila da je udalji sa nastave; da je 14. marta 2007. godine tužilju, na putu do kuće, pozvala sekretarica škole i rekla da sutradan, po nalogu direktorke, treba da zameni koleginicu; da je tužilja tom prilikom rekla da ima bolesnog supruga, a u petak takmičenje, zbog čega je pitala da li neko drugi može da održi čas; da je nakon toga, tužilju telefonom pozvala i direktorka, koja je tom prilikom rekla da nema nikog ko bi mogao da zameni odsutnu koleginicu; da je tužilja te noći bila prehlađena i da nije mogla da zaspi, zbog čega je popila kuvano vino; da je narednog dana, 15. marta 2007. godine, otišla na posao u popodnevnu smenu i vidno uzbuđena, povišenim tonom, sekretaricu upitala da li ona morala da ide na zamenu; da je po povratku direktorke u školu, a nakon saznanja da ide na zamenu, počela da viče na nju, obraćajući se rečima "ko vas je postavio tu kada se tako ponašate"; da učenici sedmog razreda, u kome je trebalo da održi čas, nisu hteli da uđu u učionicu, vičući na tužilju, zbog čega se tužilja obratila sekretarijatu; da je nakon što su učenici pristali da uđu, čas održan, ali su učenici sve vreme provocirali tužilju, gađajući je papirićima, na šta je tužilja postavila pitanje da li to mogu da ublaže "tečnim đubrivom"; da je direktorka pre polaska tužilje na čas primetila po njenom hodu i izgledu da nešto nije u redu, te kako je i ranije imala problema sa tužiljom i obraćala se prosvetnoj inspekciji, to se i ovoga puta telefonom obratila ovoj inspekciji, odakle joj je savetovano da nazove bolnicu i raspita se da li će uraditi analizu krvi; da je nakon časa, direktorka pozvala tužilju u zbornicu i ponudila joj nešto da potpiše, za šta je tužilja kasnije saznala da je reč o pristanku za vađenje krvi; da je Odeljenje za labaratorijsku dijagnostiku Opšte bolnice Zdravstvenog centra Subotica, rezultatom od 19. marta 2007. godine, analizom krvi kod tužilje, dana 15. marta 2007. godine u 15 sati i 10 minuta, utvrdilo prisustvo 11,96 mmol/l alkohola u krvi i da se tužilja nalazila u lakom stepenu pijanstva; da je 27. marta 2007. godine direktorka tužene škole stavila zahtev za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužilje, zbog osnovane sumnje da je izvršila teže povrede radnih obaveza iz člana 131. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i člana 5. stav 1. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti, u kome je navedeno da je tužilja dana 15. marta 2007. godine održala prvi čas po nalogu direktora, ali da se pre odlaska na čas i nakon dolaska sa časa čudno ponašala, te da je toga dana, analizom krvi utvrđeno da se tužilja nalazila u lakom stepenu pijanstva u kojem nije mogla kontrolisati svoje ponašanje, što je u znatnoj meri uticalo na odnos sa kolegama i učenicima, uz navođenje dokaza koji ukazuju na izvršenje povrede radne obaveze, kao i pouke da tužilja može radi odbrane angažovati branioca; da je predmetni zahtev dostavljen tužilji 27. marta 2007. godine; da je disciplinska rasprava održana 3. aprila 2007. godine, u prisustvu tužilje, predsednika školskog veća, predstavnika nezavisne sindikalne organizacije, predstavnika opštinskog nezavisnog sindikata i pravnice škole, a u toku postupka je uzeta izjava tužilje, svedoka i predstavnika sindikata; da je odlukom direktora škole od 11. aprila 2007. godine tužilja oglašena krivom za izvršene teže povrede radnih obaveza iz člana 131. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i člana 5. stav 1. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti i da joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je u obrazloženju ove odluke, pored ostalog, navedeno da povrede radne obaveze nije učinila samo 15. marta 2007. godine, već da se to ponavljalo godinama unazad, što je utvrđeno iz izjava učenika i svedoka, jer se i ranije čudno ponašala i imala neprihvatljive metode predavanja, da je bio sličan odnos sa kolegama, što je uticalo na proces obrazovanja, jer je odvlačila pažnju učenika od nastave, a ponašanje na časovima odstupalo je od standarda ponašanja primerenog zahtevima prosvetnog radnika, a da je otežavajuća okolnost to što je kritičnog dana bila u lakom stepenu pijanstva, kao i neetički odnos sa decom u nastavi; da je po prigovoru tužilje, Školski odbor održao sednicu 7. maja 2007. godine, na kojoj je bilo prisutno šest članova od ukupno devet, a pored članova odbora, sednici su prisutvovali i direktor škole, predsednik školskog sindikata "Nezavisnost" i sekretar škole; da je sa pet glasova za i jednim uzdržanim članom odbora, doneta odluka kojom je prigovor tužilje odbijen kao neosnovan; da se po mišljenju veštaka neuropsihijatra, tužilja dovodila u napito stanje sa slikom alkoholne poremećenosti, u smislu dezinhibiniranosti, burnih afektnih i agresivnih ispoljavanja, otežanog socijalnog funkcionisanja, snižene samokritičnosti i slabije sposobnosti prosuđivanja o vlastitim postupcima; da je sa količinom od 11,96 mmol/l u momentu vađenja krvi, što odgovara koncentraciji od 0,55 promila, tužilja procenjivala svoje stavove, da je kritičnost prema moralnim normama i kodeksu ponašanja primerenom zvanju nastavnika bila smanjena, da su intelektualne funkcije bile snižene, te da je zanemarivala opasnost i neprijatnost od njenog postupanja u napitom stanju; da je iz iskaza tužilje sud utvrdio da je po zahtevu direktora odlazila na zamenu, da su ti zahtevi bili usmeni, da je 14. marta 2007. godine obaveštena o zameni za naredni dan, da je tražila da neko drugi preuzme zamenu, ali da za to nije dobila odobrenje direktorke, da je kritičnog dana održala čas u sedmom razredu, gde je bilo problema sa disciplinom, da je prethodnog dana popila kuvano vino, da je podigla glas na direktorku, da je i pre ovog događaja opominjana da neadekvatno predaje, da je smenjena sa poslova profesora i postavljena na poslove bibliotekara, da je počela da se leči od alkoholizma negde od 1986. godine, kada je zbog toga izgubila posao; da sud nalazi da je tužilja 15. marta 2007. godine izvršila težu povredu radne obaveze iz člana 131. stav 1. tačka 3) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer je dolaskom na rad u lakom stepenu pijanstva vređala direktorku rečima "ko vas je postavio tu kada se tako ponašate", kao reakcija na odluku direktorke da tužilja toga dana zamenjuje odsutnu koleginicu, što je toga dana vikala pred zaposlenima koji su se u tom trenutku nalazili u školi, kao i na učenike sedmog razreda, kojima je držala čas mađarskog jezika, a kojima je rekla da loptice od papirića nađubre tečnim đubrivom, što nije mogla da održi disciplinu na času, zbog čega su je đaci provocirali, a čime je iskazala neprimereno ponašanje kojim je vređala učenike i zaposlene, što je uticalo na proces obrazovanja, jer se učenici nisu posvetili gradivu, već ponašanju tužilje koje nije odgovaralo normama ponašanja zaposlenog, pogotovo prosvetnog radnika u obrazovno-vaspitnoj ustanovi kakva je osnovna škola; da je u toku postupka sud utvrdio da se kritičnog dana tužilja nalazila u lakom stepenu pijanstva, da probleme u vezi sa konzumiranjem alkohola ima unazad 20-ak godina, da se u par navrata lečila, da je korišćenje alkohola dovelo do trajne alkoholne poremećenosti, da je sebe dovela u laki stepen pijanstva u trenutku kada je već znala da je određena kao zamena odsutnoj koleginici, zbog čega sama odgovara za stanje u koje se dovela, što ne isključuje njenu krivicu; da primenom pravila o teretu dokazivanja, tužilja nije predložila dokaze na okolnosti da je obolela od nekog oblika alkoholne bolesti zavisnosti, te da li je postojanje takve bolesti uticalo na svest i gubitak kontrole ponašanja, što je u bitnoj meri od uticaja na sposobnost shvatanja radnji preduzetih konkretnom prilikom; da sud nalazi da tužilja kritičnog dana nije učinila težu povredu radne obaveze iz člana 131. stav 1. tačka 2) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali da je za izricanje mere prestanka radnog odnosa dovoljno utvrditi da je od strane zaposlenog učinjena samo jedna povreda radne obaveze; da je tužba tužilje radi vraćanja na poslove bibliotekara odbačena, s obzirom na to da raspoređivanje zaposlenih nije u nadležnosti suda.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Subotici je doneo osporenu presudu Gž1. 177/08 od 29. decembra 2008. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 33/08 od 16. jula 2008. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da se ponašanje tužilje, po nalaženju drugostepenog suda, ne može kvalifikovati kao teža povreda radne obaveze, već kao nepoštovanje radne discipline, odnosno kao ponašanje zbog koga tužilja ne može da nastavi rad kod poslodavca, što predstavlja otkazni razlog iz člana 179. tačka 3) Zakona o radu; da je odredbama čl. 108. i 109. tada važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja bilo propisano da je zadatak bibliotekara, kao stručnog saradnika u školi, da svojim stručnim znanjem i savetodavnim radom unapređuje obrazovno-vaspitni rad u ustanovi i pruža stručnu pomoć učenicima, roditeljima i nastavnicima po pitanjima koja su od značaja za obrazovanje i vaspitanje, dok je zadatak nastavnika da stručnim znanjem osigura postizanje propisanih ciljeva i zadataka, uvažavajući predznanja i posebne mogućnosti dece i učenika; da dolaskom na rad u napitom stanju, koje je uticalo na snižavanje intelektualnih funkcija, tužilja nije bila u stanju da udovolji zahtevima posla koji obavlja, čime je kršila radnu disciplinu, odnosno njeno ponašanje je bilo takvo da ne može da nastavi rad kod tužene; da je tužilja, zbog dugogodišnjeg konzumiranja alkohola, obolela od alkoholne bolesti zavisnosti, te da je takvo njeno stanje hronično; da ova mentalna bolest može dovesti do neuračunljivosti, s obzirom na to da dugotrajnim unošenjem većih količina alkohola dolazi do trajnih promena koje se manifestuju u psihičkom funkcionisanju; da se uračunljivost pretpostavlja, ali da se može dokazivati da u vreme učinjene povrede nije postojala, za koju činjenicu je teret dokazivanja bio na tužilji; da se kod nepoštovanja radne discipline, kao otkaznog razloga, krivica ne utvrđuje, ali da ovaj otkazni razlog mora da prati svest o nedisciplini; da je tužilja bila svesna da dolaskom na rad u alkoholisanom stanju ne poštuje radnu disciplinu, niti da u takvom stanju može udovoljiti zahtevima posla koji obavlja; da s obzirom na to da je disciplinski postupak protiv tužilje pokrenut, vođen i okončan prema propisanoj proceduri, uz učešće nadležnih organa tužene koji su odlučivali u zbornom sastavu, pri čemu je tužilji omogućeno pravo na odbranu i branioca, uz saslušanje i dokazivanje, a sve u skladu sa odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnika tužene o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su zakonite pobijane odluke tužene; da tužena nije bila u obavezi da tužilji dostavi upozorenje iz člana 180. Zakona o radu, jer se ovaj zakon primenjuje supsidijarno u odnosu na Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja; da vođenjem disciplinskog postupka, koji Zakon o radu ne predviđa, tužilji nisu oštećena prava, jer su u njemu utvrđene sve relevantne okolnosti za donošenje pravilne i zakonite odluke; da Školski odbor nije bio u obavezi da pozove tužilju radi prisustva na sednici na kojoj se odlučivalo o njenom prigovoru; da su netačne žalbene tvrdnje o tome da je ostalo nejasno kojim radnjama je izvršena povreda radne obaveze i kada je povreda učinjena, jer i zahtev i odluka o pokretanju disciplinskog postupka, a potom i odluka o izricanju disciplinske mere sadrže opis povrede radne obaveze koja se tužilji stavlja na teret, činjenice i dokaze koji ukazuju na izvršenu povredu, kao i obrazloženje i pouku o pravnom leku, zbog čega nemaju ni formalnih nedostataka; da je neprihvatljivo i žalbeno isticanje da otežavajuće okolnosti na strani tužilje nisu utvrđene na valjan način, a da olakšavajuće okolnosti nisu cenjene, iako je to zakonski uslov za izricanje mere prestanka radnog odnosa, jer su činjenice, koje su po mišljenju tužilje olakšavajuće, cenjene u disciplinskom postupku, ali nisu utvrđene kao olakšavajuće okolnosti koje bi dovele do drugačije odluke; da i činjenica da je direktorka škole naložila tužilji da održi čas, i pored toga što je njeno ponašanje ukazivalo da je ona pod dejstvom alkohola, ne ekskulpira tužilju od odgovornosti, jer sam dolazak na posao u alkoholisanom stanju pripada grupi disciplinskih razloga.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II. 320/10 od 13. oktobra 2010. godine kojom je revizija odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, zaključivši da je tužilja bila svesna da dolaskom na rad u alkoholisanom stanju ne poštuje radnu disciplinu, da u takvom stanju ne može udovoljiti zahtevima posla koji obavlja, te da je vređanjem učenika iskazala neprimereno ponašanje koje je negativno uticalo na proces obrazovanja; da je disciplinski postupak pokrenut, vođen i okončan u skladu sa odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnika tužene o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti; da su sudovi pravilno našli da je tužilji za učinjenu težu povredu radne dužnosti zakonito izrečena mera prestanka radnog odnosa; da je prema pravilnom stanovištu drugostepenog suda, postojao i osnov iz člana 179. tačka 3) Zakona o radu, koji se u javnim službama supsidijerno primenjuje, jer je ponašanje tužilje bilo takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, naročito iz razloga što je to ponašanje protivno standardnom ponašanju prosvetnog radnika, u obrazovno-vaspitnoj ustanovi kao što je osnovna škola; da se neosnovano revizijom ukazuje da rad u alkoholisanom stanju nije povreda radne obaveze koja se zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka tužilji stavlja na teret, jer je u obrazloženju odluke o pokretanju disciplinskog postupka od 27. marta 2007. godine, pored ostalog, navedeno da je kod tužilje dana 15. marta 2007. godine, analizom krvi od strane ovlašćene ustanove, ustanovljen lak stepen pijanstva, zbog čega ona nije mogla da kontroliše svoje ponašanje, pa je njeno stanje u znatnoj meri uticalo na odnos sa učenicima i kolegama; da se ostalim revizijskim navodima napada utvrđeno činjenično stanje, što u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, te da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33. st. 1, 2. i 8.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03 – ispravka, 58/04, 62/04 – ispravka, 79/05 – dr. zakon i 101/05 – dr. zakon), važećeg u vreme prestanka radnog odnosa podnositeljke, kojima je bilo propisano: da zadatak nastavnika i vaspitača jeste da stručnim znanjem osiguraju postizanje propisanih ciljeva i zadataka uvažavajući predznanja i posebne mogućnosti dece i učenika (član 108.); da zadatak stručnog saradnika jeste da svojim stručnim znanjem i savetodavnim radom unapređuje obrazovno-vaspitni rad u ustanovi i pruža stručnu pomoć deci, učenicima, roditeljima i nastavnicima, po pitanjima koja su od značaja za obrazovanje i vaspitanje (član 109.); da direktor ustanove pokreće, vodi, donosi odluku i izriče meru u disciplinskom postupku protiv zaposlenog, u skladu sa zakonom (član 129.); da teže povrede radnih obaveza zaposlenog u ustanovi, osim povreda propisanih zakonom, jesu i ugrožavanje ili povređivanje fizičkog ili psihičkog integriteta deteta, odnosno učenika (fizičko kažnjavanje, moralno, seksualno ili na drugi način učinjeno zlostavljanje) i vređanje dece, učenika i zaposlenih koje se ponavlja ili utiče na proces obrazovanja (član 131. stav 1. tač. 2) i 3)); da se za povrede radne obaveze iz stava 1. ovog člana izriče mera prestanka radnog odnosa ako je povreda učinjena umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nisu utvrđene olakšavajuće okolnosti za zaposlenog, a da se u ostalim slučajevima može izreći novčana kazna u visini od 20% do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od tri do šest meseci (član 131. stav 2.); da na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od osam dana od dana dostavljanja odluke, odnosno rešenja, da je organ upravljanja dužan da odluči po prigovoru u roku od 15 dana, te da ako nadležni organ ne odluči po prigovoru u utvrđenom roku ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može da se obrati nadležnom sudu u roku od 15 dana (član 133. st. 1. – 3.); da organ upravljanja u školi jeste školski odbor (član 52. stav 2.); da organ upravljanja ima devet članova, uključujući i predsednika (član 53. stav 1.); da organ upravljanja ustanove, između ostalog, odlučuje po žalbi, odnosno prigovoru na rešenje direktora (član 56. stav 1. tačka 8)); da organ upravljanja donosi odluke većinom glasova ukupnog broja članova (član 56. stav 2.).

Odredbom člana 179. tačka 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), takođe relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, između ostalog, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbama člana 223. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (stav 1.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.): da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredama ustavnog načela zabrane diskriminacije, zatim posebnih prava okrivljenog koja se shodno primenjuju i na svako fizičko lice protiv kojeg se vodi postupak za kažnjivo delo, kao i pravne sigurnosti u kaznenom pravu, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka kroz tvrdnje o navodno učinjenim povredama napred pobrojanih ustavnih prava i načela, u suštini žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenih ustavnih prava i načela, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je okosnica osporenih odluka redovnih sudova zapravo dugogodišnja zavisnost podnositeljke od alkohola, što nije primereno statusu, ciljevima i zadacima nastavnika, odnosno stručnog saradnika u jednoj obrazovno-vaspitnoj ustanovi. Takođe, redovni sudovi u obrazloženjima svojih odluka naročito potenciraju okolnost da je disciplinski postupak protiv podnositeljke u celini sproveden na osnovu odgovarajućih procesnih odredaba tada važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnika tužene škole o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, da je u tom postupku podnositeljka poučena o svojim pravima na odbranu i na izjavljivanje odgovarajućih pravnih sredstava koja su stajala na raspolaganju, te da su odlučujuće činjenice utvrđene izvođenjem odgovarajućih dokaza. Ustavni sud takođe konstatuje odstupanje u stavovima prvostepenog i drugostepenog suda u pogledu kvalifikacije ponašanja podnositeljke (kako to navodi i ustavna žalba), dok Vrhovni kasacioni sud na kraju to sublimira, te zauzima stav da je podnositeljka učinila i težu povredu radne obaveze, kako je to našao prvostepeni sud, a takođe, da je i njeno ponašanje bilo takvo da nije mogla dalje da nastavi rad kod tužene škole, što je stav drugostepenog suda.

Uzimajući u obzir sve napred navedeno, zatim da je u postupku pred redovnim sudovima nesporno utvrđeno da je podnositeljka 15. marta 2007. godine u tuženu školu, gde je radila kao bibliotekar i nastavnik na zameni, došla pod dejstvom alkohola, i pored toga što je prethodnog dana obaveštena da je određena za zamenu odsutne koleginice, kao i njeno sveukupno ponašanje navedenog dana (obraćanje povišenim tonom sekretarici škole, uvredljiva konstatacija upućena direktorki škole i neumesne reči pred učenicima kojima je toga dana držala čas), Ustavni sud nalazi da se obrazloženja osporenih presuda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud takođe ocenjuje da je i stav redovnih sudova da podnositeljka, saglasno pravilima o teretu dokazivanja, nije predložila dokaze na okolnost da je predmetnog dana bila u stanju neuračunljivosti, kao moguća posledica dugogodišnje konzumacije alkohola, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba člana 223. tada važećeg Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 320/10 od 13. oktobra 2010. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 177/08 od 29. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 33/08 od 16. jula 2008. godine nije povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

6. Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti