Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu u izvršnom postupku koji traje 16 godina. Neefikasnost izvršnog suda u sprovođenju izvršenja dovela je do povrede oba prava. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Janjić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milene Janjić i utvrđuje da su u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku - Sudska jedinica u Guči u predmetu I. 11723/10 povređena prav a podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu , zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sud u da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Janjić iz Čačka podnela je, 24. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Slađane Pantelić, advokata iz Čačka, Osnovnom sudu u Čačku ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava, u postupku koji se pred Osnovnim sudom u Čačku - Sudska jedinica u Guči vodi u predmetu I. 11723/10, a koju je taj sud dostavio Ustavnom sudu 21. februara 2011. godine. Ovu ustavnu žalbu podnositeljka je dopunila podneskom od 23. jula 2013. godine.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni se navodi: da je nakon donetog rešenja o izvršenju po predlogu za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe od 13. februara 1998. godine izvršen popis određenih pokretnih stvari izvršnog dužnika, ali ne i njegovog automobila; da sud nije preduzeo nikakve radnje da zapleni vozilo dužnika i sprovede postupak izvršenja nakon što je Ministarstvo unutrašnjih poslova obavestilo sud da nije za to nadležno; da je nakon saznanja da izvršni dužnik živi na teritoriji opštine Guča, podnositeljka ustavne žalbe predložila da se predmet ustupi Opštinskom sudu u Guči; da je sud, umesto da izvrši popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika, u zapisnik uneo ponudu izvršnog dužnika da dug izmiri u mesečnim iznosima, za šta je podnositeljka dala saglasnost, ali da ni to nije poštovano; da se u spisima nalazi izjava izvršnog dužnika od 25. januara 2007. godine da će podići kredit pre 1. maja i isplatiti izvršnog poverioca; da zbog postupanja suda izvršni dužnik nema sredstava iz kojih bi se izvršni poverilac naplatio; da je sud izvršenje trebalo da izvrši na imovini izvršnog dužnika koju je nasledio od svog oca; da sud nije postupio po podnesku podnositeljke ustavne žalbe od 24. septembra 2010. godine. Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenih prava, utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini razlike iznosa za koji je određeno izvršenje i iznosa koji je izvršni dužnik isplatio, naknadi podnositeljki troškove izvršnog postupka i postupka po ustavnoj žalbi i naloži izvršnom sudu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se osporeni postupak okončao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku - Sudska jedinica u Guči I. 11723/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari.

Milena Janjić iz Čačka podnela je 13. februara 1998. godine Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretne imovine dužnika Dragoljuba Mikanovića iz Čačka, prevashodno putničkog automobila, radi naplate iznosa od 11.000 DEM, a na osnovu poravnanja zaključenog 21. januara 1998. godine pred Opštinskim sudom u Čačku.

Opštinski sud u Čačku je doneo rešenje o izvršenju 19. februara 1998. godine.

Izvršni dužnik je podnositeljki ustavne žalbe tokom aprila i maja 1998. godine tri puta isplatio novčane iznose u ukupnoj visini od 2.300 DEM.

Izvršni sud je 17. juna 1998. godine izvršio popis određenih pokretnih stvari izvršnog dužnika, a zatim je tri puta nalagao Ministarstvu unutrašnjih poslova da izvršnom dužniku oduzme putnički automobil koji poseduje. Ministarstvo unutrašnjih poslova nije postupilo po ovom nalogu, jer je smatralo da za to nije nadležno.

U spisima predmeta se zatim nalaze tri nečitljiva zapisnika o popisu i proceni, jedan bez datuma sačinjavanja, a druga dva od 2. februara 2000. i 23. februara 2000. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. februara 2003. godine, po saznanju da izvršni dužnik ne živi na adresi iz predmeta, predložila da se predmet prosledi na nadležnost Opštinskom sudu u Guči, ukoliko za to postoje zakonski uslovi, a po kom predlogu je Opštinski sud u Čačku i postupio.

Nakon što je i Opštinski sud u Guči doneo rešenje o izvršenju, sudski izvršitelj je 17. juna 2003. godine izašao na lice mesta, gde je izvršni dužnik izjavio da nema novca da plati dug, a njegova majka nije dozvolila da se vrši popis imovine, navodeći da je imovina njena. Izvršni dužnik je zatim ponudio da plaća dug podnositeljki ustavne žalbe u mesečnim ratama od oko 10.000 dinara, podnositeljka ustavne žalbe se saglasila da se dug na taj način plaća od 1. jula 2003. godine, a ako dug ne bude isplaćen, da se izvrši plenidba.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. septembra 2010. godine predložila da sud izvrši veštačenje na ime preostalog duga izvršnog dužnika nakon uplate navedenog iznosa od 2.300 DEM, a da zatim izvrši prodaju popisanih stvari izvršnog dužnika, popiše auto koji izvršni dužnik poseduje i da nastavi popis pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Sudski izvršitelj Osnovnog suda u Čačku - Sudska jedinica u Guči izašao je 23. marta 2011. i 20. juna 2012. godine na lice mesta u navedenom predmetu, koji je dobio broj I. 11723/10, i konstatovao da izvršni dužnik nema novca da izmiri dug, te da nije zatečena imovina koja bi bila predmet popisa, procene i prodaje.

Izvršni sud je 22. novembra 2013. godine dostavio navedene spise Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosi teljka ističe, predviđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe zakona kojima je regulisano prinudno ostvarenje novačnog potraživanja, a koje su se primenjivale i primenjuju u osporenom izvršnom postupku.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/00, 73/00 i 71/01), koji se primenjivao u osporenom postupku, bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da će sud obavestiti poverioca koji nije prisustvovao popisu ako se prilikom popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, da poverilac može u roku od tri meseca od dana prijema tog obaveštenja, odnosno od dana popisa kome je prisustvovao, predložiti da se ponovo sprovede popis i da ako poverilac u tom roku ne predloži da se popis ponovo sprovede, ili ako se ni prilikom ponovnog popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, sud će obustaviti izvršenje (član 73.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje u osporenom postupku od 18. septembra 2011. godine, propisano je: da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2. stav 2.); da je p ostupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je s ud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (člana 8. stav 2.); da s ud može, na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti, u toku postupka, zaključkom odrediti drugo sredstvo i na drugim predmetima izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onih koji su prethodno određeni (člana 20. stav 2.); da sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje (član 30. stav 1.); da s ud sprovodi izvršenje po službenoj dužnosti kada su za to ispunjeni uslovi propisani zakonom (član 69. stav 1.); da će sud odnosno izvršitelj obavestiti izvršnog poverioca koji nije prisustvovao popisu ako se prilikom popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, da izvršni poverilac može, u roku od 45 dana od dana prijema obaveštenja o bezuspešnom popisu, odnosno od dana bezuspešnog popisa kome je prisustvovao, predložiti da se ponovo sprovede popis, te da izvršitelj može da ponavlja popis i bez predloga izvršnog poverioca i da će se izvršenje obustaviti a ko izvršni poverilac u tom roku ne predloži da se popis ponovo sprovede ili ako se ni prilikom ponovnog popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja (član 91. st. 1, 4. i 5.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak pokrenut 13. februara 1998. godine, da je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi trajao 16 godina i da još uvek nije okončan, jer potraživanje podnositeljke ustavne žalbe još nije prinudno ostvareno.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje osporenog postupka. U osporenom postupku trebalo je odrediti izvršenje, a zatim ga sprovesti sredstvima i predmetima navedenim u predlogu za izvršenje, na način predviđen zakonom kojim je uređeno prinudno ostvarenje potraživanja.

Ustavni sud zatim zaključuje da podnositeljka ustavne žalbe ima legitiman interes da postupajući sud hitno sprovede određeno izvršenje, jer je reč o hitnom postupku u kome se ostvaruje potraživanje utvrđeno pred sudom koje ulazi u njenu imovinu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe, nakon sporazuma postignutog sa izvršnim dužnikom 17. juna 2003. godine o isplati duga na rate, nije obavestila sud o tome da izvršni dužnik po tom sporazumu ne postupa u trenutku kada je to bilo očigledno, nego je tek podneskom od 24. septembra 2010. godine obavestila sud da preostali dug nije izmiren i da traži da se nastavi sa sprovođenjem izvršenja. Time je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem u svakom slučaju uticala na neaktivnost suda u ovom periodu, jer sud nije imao saznanje o postupanju izvršnog dužnika. Isto tako, od stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije predložila izvršenje drugim sredstvima i predmetima izvršenja.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su oni odlučujuće doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo i da još uvek nije okončan. Ovo najpre stoga što izvršni sudovi nisu izvršili predloženi popis automobila izvršnog dužnika, na kome je predloženo izvršenje, iz koga bi se, kao imovine veće vrednosti, moglo namiriti potraživanje podnositeljke ustavne žalbe, dok popisanu pokretnu imovinu nisu procenili i izložili prodaji radi namirenja tog potraživanja. Ovi sudovi zatim nisu obaveštavali podnositeljku ustavne žalbe o neuspelim popisima kojima nije prisustvovala, nakon čega bi za nju tekao rok u kome bi mogla da predloži da se izvrši ponovni popis ili da, u vreme važenja Zakona o izvršenju i obezbeđenju, predloži izvršenje drugim sredstvima i na drugim predmetima izvršenja, ili bi se u slučaju izostanka ponovnog predloga za popis, odnosno ponovnog bezuspešnog popisa stvorili uslovi za obustavu postupka. I pored toga, izvršni sudovi su neažurno postupali prilikom sprovođenja izvršenja, jer su najpre bili dužni da po službenoj dužnosti sprovode izvršenje, po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju bili su ovlašćeni da sami promene sredstvo i predmet izvršenja, a nakon obaveštenja da izvršni dužnik nije postupio po navedenom sporazumu jedino što su oni preduzeli u narednom periodu od tri godine je to što su dva puta pristupili popisu stvari izvršnog dužnika, ali popis ponovo nisu izvršili, jer nisu našli bilo kakvu imovinu izvršnog dužnika. Ceneći ove okolnosti, Ustavni sud je našao da se ovakvo postupanje izvršnih sudova u osporenom postupku nikako ne može okarakterisati kao ažurno postupanje koje bi vodilo okončanju osporenog postupka.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre hitnost osporenog postupka, njegovo trajanje, činjenicu da postupak još uvek nije okončan i postupanje izvršnih sudova u njemu, i pored određenog doprinosa podnositeljke ustavne žalbe činjenici da postupak još uvek traje i da nije naplatila svoje potraživanje, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Ocenjujući zatim istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da država, kada se radi o izvršnim postupcima koji se vode protiv privatnih lica, odnosno lica koja nisu u isključivom ili pretežnom državnom vlasništvu, kao što je u konkretnom slučaju reč, ne garantuje pozitivan ishod tog postupka po izvršnog poverioca, već samo ima pozitivnu dužnost da preko svojih organa preduzme sve zakonske mere kako bi se izvršenje sprovelo. Stoga Ustavni sud u konkretnom slučaju nalazi da usled neispunjenja navedene dužnosti učinjenog označenim propustima izvršnih sudova i drugih državnih organa koji su učestvovali u sprovođenju izvršenja, nije došlo do prinudnog ostvarenja potraživanja podnositeljke utvrđenog pred sudom tokom trajanja osporenog postupka punih 16 godina, čime je povređeno i njeno pravo na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, sa kojim se može izjednačiti i potraživanje utvrđeno poravnanjem zaključenim pred sudom, ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja u takvom slučaju može predstavljati povredu prava na mirno uživanje imovine , zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava . Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Iz tih razloga Sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u odnosu na povredu prava na imovinu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je , u tački 2. izreke, naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak koji je pred njim u toku okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , kao u tački 3. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka, ali i činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe u periodu od sedam godina nije pokazivala interesovanje za svoj predmet, jer nije obavestila sud o tome da joj dug nije isplaćen po navedenom sporazumu sa izvršnim dužnikom, niti je u periodu od dve godine predložila, kada je to zakon dozvoljavao, da se izvršenje sprovede drugim sredstvima i na drugim predmetima izvršenja. Ustavni sud stoga smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da izvršni postupak još uvek nije okončan, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao preuranjenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 4. izreke.

10. Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud konstatuje da je u tom pogledu zauzeo stav, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Ovakvo stanovište Sud je zauzeo, pored drugih, i u svojoj Odluci Už-631/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljenoj na internet adresi: www.ustavni.sud.rs.

U pogledu zahteva za naknadu troškova izvršnog postupka, Ustavni sud je našao da će o tim troškovima odlučiti izvršni sud u osporenom postupku koji još uvek nije okončan.

11. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1 . tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti