Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu o naknadi za održavanje infrastrukture

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, jer je sud dao jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva za naplatu naknade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8101/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Kompanije Slobodna zona „Beograd”, AD, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kompanije Slobodna zona „Beograd”, AD izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5558/11 od 22. avgusta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Kompanija Slobodna zona „Beograd“, AD, Beograd, je podnela 19. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5558/11 od 22. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je predmet spora njegovo potraživanje prema tuženom po osnovu ispostavljenih faktura na ime usluga održavanja „infrastrukture i prisustva službi" na teritoriji bivše slobodne zone, na kojoj podnosilac ima pravo korišćenja, a na osnovu ugovora zaključenog između podnosioca i tuženog od 21. aprila 2003. godine, noveliranog 8. februara 2007. godine; da je drugostepeni sud osporenu presudu zasnovao na pogrešnom tumačenju rešenja Vlade Pepublike Srbije o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje slobodne carinske zone bivše državne zajednice SCG od 16. marta 2006. godine; da je po nalaženju drugostepenog suda donošenjem navedenog rešenja „podnosilac izgubio pravo da koristi i raspolaže zemljištem u bivšoj slobodnoj zoni“, zbog čega je otpao osnov za fakturisanje naknade tuženom na ime korišćenja zemljišta, već da se isto odnosi isključivo na ukidanje carinskih-spoljnotrgovinskih i sličnih povlastica na predmetnom području slobodne zone; da ovim rešenjem podnosiocu nije oduzeto, niti je moglo biti oduzeto pravo korićenja na predmetnom zemljištu, niti je tako nešto sadržano u rešenju Vlade; da je saglasno važećim propisima, pravo korišćenja zemljišta sa svim ovlašćenjima koje to pravo sadrži, moglo eventualno biti izmenjeno ili ukinuto isključivo administrativnom odlukom organa koje je tim zemljištem raspolagalo u korist podnosioca; da je predmetno zemljište dodeljeno tužiocu kroz osnivački ulog, te da je samo posebnim administr ativnim rešenjem, takođe, nadležnog organa grada Beograda, pravo korišćenja podnosiocu ustavne žalbe, eventualno, moglo biti oduzeto na zakonit način, a takvo rešenje nije nikada doneto; da je drugostepeni sud propustio da utvrdi da je na osnovu saglasne volje parničnih stranaka kao ugovarača nakon donošenja rešenja Vlade PC od 16. marta 2006. godine i izvršenjem njihovih ugovornih obaveza u dugom vremenskom periodu sve do utuženja, zasnovan ugovorni odnos koji je poslužio kao osnov za potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stvari i da su stranke saglasnim izjavama volje sadržanim u dopisima podnosioca i tuženog od 7. i 8. februara 2007., utvrdile obavezu tuženog na plaćanje naknade za infrastrukturu i prisustvo službi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 9899/10 od 12. aprila 2011. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto u celosti rešenje o izvršenju istog suda Iv. 31308/09 od 20. oktobra 2009. godine. Stavom drugim izreke ove presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi “Proton System” DOO, Beograd da mu plati iznos od 1.481.355,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 264.410,00 dinara. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva tužioca naknada za infrastrukturu i prisustvo službi za period od marta 2009. godine zaključno sa decembrom 2010. godine; da su parnične stranke 21. aprila 2003. godine zaključile ugovor o obavljanju delatnosti u Slobodnoj zoni „Beograd" broj 1-162/1 kojim su regulisale svoja međusobna prava i obaveze; da je tužilac tuženom kao korisniku uz naknadu i pod uslovima utvrđenim ugovorom ustupio na korišćenje zemljište na teritoriji Slobodne zone „Beograd” na parceli broj 5 površine od 750 m2; da je tužilac na predmetnom zemljištu nosilac prava korišćenja i raspolaganja, a da je tuženi vlasnik poslovnog prostora u objektu L 7/4 površine 750m2 na period od 50 godina; da je obaveza tuženog da plaća tužiocu naknadu za korišćenje zemljišta u ukupnom iznosu od 375 evra mesečno, naknadu za prisustvo službi u ukupnom iznosu od 150 evra mesečno i na ime dozvole za korišćenje slobodne zone i obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni iznos od 15.000,00 evra; da se tužilac obavezao da omogući tuženom obavljanje delatnosti prema Zakonu o slobodnim zonama i opštim uslovima poslovanja, kao i da obezbedi potrebne kapacitete infrastrukture za obavljanje delatnosti i mogućnost uključenja na infrastrukturu prema zatečenom stanju, kao i prostorno organizacione uslove za funkcionisanje službi carine, zaštite imovine od požara, fizičkog obezbeđenja portirske i službe kontrole ulaska i izlaska; da u slučaju prestanka rada Slobodne zone „Beograd" korisnik ima pravo da nastavi da koristi ustupljeno zemljište u skladu sa propisima koji tada budu važili za isto; da su parnične stranke 21. aprila 2003. godine zaključile i ugovor o izgradnji poslovnog prostora u Slobodnoj zoni „Beograd" broj 1-162/1 kojim se tuženi obavezao da tužiocu plati iznos od 7.500,00 evra na ime vršenja nadzora, iznos od 46.250,00 evra, na ime naknade za infrastrukturu i uređenje prostora i na ime naknade za izgradnju prostora po sistemu “ključ u ruke” iznos od 171.250,00 evra; da je tužilac ustupio tuženom pravo korišćenja zemljišta potrebnog za izgradnju i obavezao se da izgradi primarnu infrastrukturu i uredi teren za izgradnju objekta, uz garanciju kvaliteta i roka izvođenja radova; da je Vlada Republike Srbije donela rešenje 16. marta 2006. godine o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje Slobodne zone „Beograd“ kojim je prestala da važi saglasnost za osnivanje slobodne zone i utvrđeno da slobodna zona prestaje sa radom u roku od 90 dana od dana donošenja rešenja; da je istim predviđeno da korisnik zone zadržava pravo svojine na stvarima, pravima i novcu koje je uvezao i ima pravo da po prestanku rada zone nastavi sa radom u skladu sa propisima koji se primenjuju na poslovanje na teritoriji Republike Srbije van zone; da je tužilac tuženom ispostavljao fakture na ime naknade za infrastrukturu i prisustvo službi, što je tuženi prihvatio dopisom od 8. februara 2007. godine, ali da je dopisom od 21. maja 2010. godine pozvao tužioca da mu umesto ispostavljenih dostavi nove fakture sa iskazanom naknadom za infrastrukturu i prisustvo službi u dogovorenom iznosu od 0,20 evra/m2, odnosno da ispostavljene fakture umanji za naknadu za korišćenje prostora. Prvostepeni sud je našao da je tužilac kao pravno lice koje pruža usluge prisustva službi i održavanja nnfrastrukture na teritoriji nekadašnje Slobodne zone „Beograd" aktivno legitimisan da od tuženog potražuje predmetne naknade, te kako je tuženi iskazao saglasnost sa uslovima pružanja usluga od strane tužioca, kao i sa cenom koju je tužilac obračunao po osnovu svog cenovnika, to je izveo zaključak o osnovanosti potraživanja tužioca prema tuženom.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5558/11 od 22. avgusta 2012. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 9899/10 od 12. aprila 2011. godine u stavovima drugom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 1.481.355,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačno opredeljenog iznosa do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 82.873,00 dinara , a stavom drugim izreke osporene presude je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva fakturisana naknada od strane tužioca tuženom za korišćenje infrastrukture za period od marta 2009. godine, zaključno sa decembrom mesecom 2010. godine , koju je tužilac obračunao po osnovu zaključenog ugovora o obavljanju delatnosti u Slobodnoj zoni „Beograd”; da se predmetnim ugovorom tuženi kao korisnik obavezao da tužiocu plati naknadu za korišćenje zemljišta, naknadu za prisustvo službi i naknadu na ime dozvole za korišćenje slobodne zone i obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni; da je, po nalaženju drugostepenog suda , tužilac kao preduzeće koje je upravljalo Slobodnom zonom „Beograd” bio aktivno legitimisan da od tuženog potražuje predmetne naknade u smislu člana 31. Zakona o slobodnim zonama („Službeni glasnik PC", broj 101/05) , koja zakonska odredba propisuje slobodu ugovaranja u pogledu plaćanja i naplaćivanja u zoni i zmeđu korisnika zone i preduzeća koje upravlja zonom, a koje se vrši na ugovoreni način i u ugovorenom roku; da predmetnim ugovorom nije predviđena obaveza tuženog da tužiocu plaća naknadu za korišćenje i održavanje infrastrukture, već samo naknadu za korišćenje zemljišta, za prisustvo službi i ugovoren fiksni iznos na ime dozvole za korišćenje zone i obavljanje delatnosti; da je donošenje rešenja Vlade Republike Srbije od 16. marta 2006. godine o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje slobodne zone, imalo za posledicu prestanak rada Slobodne zone „Beograd“ u roku od 90 dana od dana donošenja rešenja, uz pravo svih korisnika zone da nastave sa radom u skladu sa propisima koji se primenjuju na poslovanje na teritoriji Republike Srbije van zone; da je tužilac , po nalaženju drugostepenog suda , izgubio pravo da koristi i raspolaže zemljištem u bivšoj slobodnoj zoni, sa kojih razloga je i otpao osnov za fakturisanje naknade od strane tužioca tuženom na ime korišćenja zemljišta; da je prvostepeni sud pogrešno ocenjujući izvedene dokaze, odnosno dopise tuženog upućene tužiocu od 8. februara 2007. i 21. maja 2010. godine, zaključio da se tuženi saglasio sa fakturisanom naknadom za infrastrukturu, budući da navedenim dopisima tuženi poziva tužioca da dostav ljene fakture umanji za iznos obračunate naknade za infrastrukturu, jer prema tvrdnji tuženog, navedenom naknadom tužilac pokušava da od tuženog neosnovano naplati naknadu za korišć enje zemljišta koju tuženi kao javni prihod plaća na osnovu ispostavlje nih rešenja Uprave javnih prihoda grada Beograda; da se prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke poziva na sadržinu dopisa tuženog od 8. februara 2007. godine, iz čega izvodi zaključak da je tuženi prihvatio obavezu plaćanja naknade za infrastrukturu, kao i da je nakon donošenja rešenja o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje Slobodne zone „Beograd“ pa do utuženja, umesto ranije fakturisane i ugovorene naknade za korišćenje zemljišta i naknade za prisustvo službi prihvatio da plaća naknadu za korišćenje prostora i naknadu za infrastrukturu i prisustvo službi, te da ovakav stav nema utemeljenje u izvedenim dokazima budući da se iz priloženog računa broj 2282/08 od 31. se ptembra 2008. godine može sagledati da je do tog datuma shodno zaključenom ugovoru tužilac tuženom fakturisao naknadu za korišćenje zemljišta i prisustvo službi, znači upravo ugovorene troškove, a ne utužene troškove, kom fakturisanju se tuženi protivio dopisom od 21. maja 2010. godine. Pored toga, drugostepeni sud, dalje, nalazi da je u odsustvu pravnog osnova za naplatu naknade za korišćenje i održavanje infrastrukture, tužilac tuženom mogao da fakturiše samo stvarne troškove održavanja. Međutim, osnovanost zahteva tužioca da od tuženog potražuje navedene troškove uslovljena je dokazanošću od strane tužioca da je tuženom pružio fizičko obezbeđenje, nadzor nad sprovođenjem mera protivpožarne zaštite i druge usluge za koje potražuje naknadu troškova održavanja , kao i dokazanosti visine istih, što tužilac u toku postupka nije učinio, odnosno nije dostavio dokaze da je navedene usluge pružio tuženom, kao ni visinu navedenih usluga, budući da je utuženim fakturama tuženom zbirno fakturisao kako naknadu za prisustvo službi, tako i naknadu za korišćenje prostora i infrastrukturu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o slobodnim zonama („Službeni list SRJ“, br. 81/94 i 28/96 i „Službeni list RS“, broj 101/05), koji se primenjuje u kokretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom utvrđuju uslovi za osnivanje i rad slobodne zone, delatnosti koje se mogu obavljati u zoni, uslovi za obavljanje tih delatnosti i uslovi za prestanak rada zone (član 1.); da zona obuhvata deo teritorije Savezne Republike Jugoslavije koji je posebno ograđen i označen, u kome se obavljaju delatnosti utvrđene ovim zakonom (član 2.); da preduzeće za upravljanje zonom mogu osnivati osnivači zone i druga domaća i strana pravna i fizička lica (član 4.); da je korisnik zone domaće i strano pravno i fizičko lice koje obavlja delatnost u zoni (član 5.); da preduzeće za upravljanje zonom podnosi Saveznoj vladi, preko saveznog ministarstva nadležnog za poslove finansija, zahtev za davanje saglasnosti za osnivanje zone, odnosno podzone (član 13. stav 1.); da je plaćanje i naplaćivanje u zoni između korisnika zone, između korisnika zone i preduzeća za upravljanje zonom i u poslovanju sa inostranstvom slobodno i da se vrši na ugovoreni način i u ugovorenom roku (član 31.) ; da ako se u toku rada zone utvrdi da se u tri uzastopne godine ne ostvaruje godišnji izvoz u inostranstvo od 50% od ukupne vrednosti proizvedene robe i izvršenih usluga u zoni, Savezna vlada može, na predlog saveznog ministarstva nadležnog za poslove finansija, doneti akt o prestanku važenja saglasnosti za osnivanja zone i da u slučaju iz stava 1. ovog člana zona prestaje sa radom najkasnije u roku od godinu dana od dana donošenja akta o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje zone (član 37 .); da korisnik zone zadržava pravo svojine na stvarima, pravima i novcu koje je uvezao, odnosno uneo u zonu i ima pravo da u slučaju prestanka rada zone nastavi sa radom u skladu sa propisima koji važe za poslovanje na teritoriji van zone (član 39.) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje ove povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je predmet tužbenog zahteva tužioca potraživanje na ime naknade za infrastrukturu i prisustvo službi za period od marta 2009. godine, zaključno sa decembrom 2010. godine.

Polazeći od odredbe člana 31. Zakona o slobodnim zonama, Ustavni sud konstatuje da je istim propisana sloboda ugovaranja u pogledu plaćanja i naplaćivanja u zoni između korisnika zone i preduzeća koje upravlja zonom, a koje se vrši na ugovoreni način i u ugovorenom roku.

Ustavni sud, dalje, konstatuje da je pravni osnov potraživanja tužioca ugovor o obavljanju delatnosti u Slobodnoj zoni „Beograd” od 21. aprila 2003. godine, kojim se tuženi kao korisnik zone, obavezao da tužiocu, odnosno podnosiocu kao preduzeću za rukovođenje zonom, plati naknadu za korišćenje zemljišta, prisustvo službi i naknadu na ime dozvole za korišćenje slobodne zone i obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni, dok istim nije predviđena obaveza tuženog da tužiocu plaća naknadu za korišćenje i održavanje infrastrukture.

Međutim, Ustavni sud nalazi da je, prema stanovištu drugostepenog suda , donošenjem rešenja Vlade Republike Srbije od 16. marta 2006. godine o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje slobodne zone , koje je imalo za posledicu prestanak rada Slobodne zone „Beograd“, podnosilac kao preduzeće za upravljanje zonom izgubio pravo da koristi i raspolaže zemljištem u bivšoj slobodnoj zoni, te da je otpao pravni osnov za fakturisanje naknade na ime korišćenja zemljišta, s obzirom na to da je tuženi kao korisnik zone nakon donošenja navedenog rešenja mogao nastaviti svoje poslovanje kao da posluje van zone.

Ustavni sud, dalje konstatuje da je ugovorom o obavljanju delatnosti u Slobodnoj zoni „Beograd” od 21. aprila 2003. godine, bilo predviđeno da u slučaju prestanka rada Slobodne zone „Beograd” korisnik ima pravo da nastavi da koristi ustupljeno zemljište, u skladu sa propisima koji tada budu važili za isto. Naime, Ustavni sud takođe konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio izvedene dokaze, nalazeći da je tuženi dopisima od 8. februara 2007. i 21. maja 2010. godine pozvao tužioca da ispostavljene fakture umanji za iznos obračunate naknade za infrastrukturu, jer tuženi naknadu za korišćenje zemljišta kao javni prihod plaća na osnovu ispostavljenih rešenja Uprave javnih prihoda grada Beograda. Suprotno zaključku prvostepenog suda, iz obrazloženja sledi da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, do 31. decembra 2008. godine, kao dana ispostavljanja fakture, fakturisao tuženom naknadu za korišćenje zemljišta, a ne utužene troškove , čijem se fakturisanju tuženi protivio dopisom od 21. maja 2010. godine.

Pored toga, u odsustvu pravnog osnova za naknadu za korišćenje i odražavanje infrastrukture, drugostepeni sud je stanovišta da je podnosilac ustavne žalbe, tuženom mogao fakturisati samo stvarne troškove održavanja, odnosno za pruženu uslugu fizičkog obezbeđenja, nadzora nad sprovođenjem mera protivpožarne zaštite i druge usluge, ali da u toku postupka nije dokazao da je tuženom i pružio navedene usluge.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje rešenja o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje slobodne zone, dato u obrazloženju osporene presud e, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ocenio da presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5558/11 od 22. avgusta 2012. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao u neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu o naknadi za održavanje infrastrukture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti