Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za poništaj rešenja o eksproprijaciji koji traje 18 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 500 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Maksimovića iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Maksimovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Upravom za poslove lokalne samouprave i opšte uprave grada Kragujevca – Sekretarijat za imovinu u predmetu broj III-16-465-55/97 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Maksimović iz Kragujevca podneo je, 19. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava , u upravnom postupku koji se vodi pred Upravom za poslove lokalne samouprave i opšte uprave grada Kragujevca – Sekretarijat za imovinu u predmetu broj III-16-465-55/97.

U ustavnoj žalb i se navodi da je podnosilac 26. septembra 1997. godine nadležnom organu uprave podneo zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti, zbog neprivođenja nameni i da taj upravni postupak još nije pravnosnažno okončan.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, time što je prvostepeni organ postupao suprotno obavezujućim nalozima drugostepenog organa i Upravnog suda, kao i pravo na imovinu, budući da mu oduzeto zemljište još nije vraćeno, niti mu je ponuđeno drugo zemljište ili novčana naknada.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi da su usled trajanja predmetnog upravnog postupka podnosiocu povređena označena ustavna prava, kao i da utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta broj III-16-465-55/97 Uprave za poslove lokalne samouprave i opšte uprave grada Kragujevca – Sekretarijat za imovinu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. septembra 1997. godine podneo nadležnom organu zahtev za poništaj rešenja Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane FNRJ pov. broj 58/53 od 19. februara 1953. godine, kojim je njegovom pravnom prethodniku eksproprisana k.p. broj 6194/24, KO Kragujevac. U zahtevu je navedeno da je vojni objekat izgrađen na površini od dva hektara, a da je kompleks „zahvatao“ 64 hektara, te da na spornoj k.p. broj 6194/24 nikakvi radovi nisu izvedeni, već je „sve dato za građevinske placeve i sada je tu tzv. crnogorsko naselje“.

Prvostepeni organ je rešenjem broj III-16-465-55/97 od 11. novembra 2004. godine odbio zahtev podnosioca za poništaj pravnosnažnog rešenja Eksproprijacione komisije NO grada Kragujevca broj 13016/53-19 od 7. aprila 1953. godine, kojim je izvršena potpuna eksproprijacija zemljišta na k.p. broj 6194/24, KO Kragujevac u površini od 2.61,44 ha u korist države FNRJ, a za potrebe Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je u postupku utvrđeno da se sporna k.p. nalazi u sklopu stambenog naselja, odnosno da je izvršena njena parcelacija i placevi dodeljeni za inividualnu stambenu izgradnju u skladu sa DUP-om; da je opštepoznata činjenica da je eksproprisano zemljište korišćeno za vojne potrebe sve do 1981. godine, kada je predato na korišćenje opštini Kragujevac, bez obzira na to što sporna parcela nije izgrađena; da u rešenju nije navedeno da se zemljište ekspropriše u kompleksu, već se radi o pojedinčanoj eksproprijaciji.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je usvojena rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove od 11. maja 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je iz rešenja Državnog sekretarijata za poslove Narodne odbrane FNRJ pov. broj 58/53 od 19. februara 1953. godine drugostepeni organ utvrdio da je svrha eksproprijacije bila „izgradnja vojnih objekata“, kao i da sporna k.p. ima površinu od 2.61,44 ha; da je bez uticaja na odluku činjenica da je kasnije izvršena razmena prava korišćenja između SSNO i opštine Kragujevac i da je donetim planskim aktom izmenjena prvobitno utvrđena namena zemljišta. Navedeno drugostepeno rešenje poništeno je presudom Vrhovnog suda Srbije od 4. oktobra 2006. godine, zbog formalnih nedostataka u postupku njegovog donošenja, nakon čega je drugostepeni organ 30. januara 2007. godine doneo rešenje iste sadržine kao prethodno.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 14. januara 2008. godine, kojim je ponovo odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe, a rešenjem Ministarstva finansija od 3. avgusta 2009. godine usvojena je žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje i vraćen predmet istom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja ocenio da predmetno zemljište nije privedeno svrsi eksproprijacije, da opština Kragujevac, koja je kasnije postala korisnik tog zemljišta, nije preduzela bilo kakve radnje u tom smislu, te da je svrha eksproprijacije izmenjena parcelacijom za stambenu izgradnju.

Upravni sud je, odlučujući o tužbi grada Kragujevca podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja, istu odbio kao neosnovanu presudom U. 11699/10 od 24. maja 2011. godine, ističući u obrazloženju da je prvostepeni organ propustio da postupi u skladu sa obavezujućim primedbama iz rešenja tuženog organa od 11. maja 2005. godine.

Rešenjem od 6. avgusta 2012. godine, donetim u ponovnom postupku, prvostepeni organ je treći put odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o eksproprijaciji sporne k. p, a u obrazloženju je, pored ostalog, naveo: da je eksproprisano zemljište do 1981. godine korišćeno za obuku vojnih obveznika, vežbanje i sl; da sporna k.p. nije nikad imala površinu od 2.61,44 ha, već 0.35,02 ha i da je ušla u sastav novoformirane k.p. 6745 KO Kragujevac 4, koja je upisana kao gradsko građevinsko zemljište na kome su izgrađeni objekti upisani bez odobrenja za gradnju. Drugostepeni organ je rešenjem od 15. januara 2013. godine navedeno rešenje poništio, ističući da prvostepeni organ nije postupio u skladu sa njegovim primedbama i pravnim shvatanjem Upravnog suda.

Na usmenoj javnoj raspravi održanoj 30. septembra 2014. godine podnosilac ustavne žalbe je izjavio da je podneo zahtev za vraćanje zemljišta Agenciji za restituciju „za svaki slučaj“, ali da ostaje pri podnetom zahtevu, „u nadi da će ovde pre biti obeštećen“. Takođe je izjavio da, budući da na spornoj k.p. postoje objekti koji su u postupku legalizacije, precizira zahtev tako što traži drugo odgovarajuće zemljište, odnosno isplatu naknade u novčanom iznosu.

Do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 27. maja 2015. godine, prvostepeni organ nije doneo rešenje u ponovnom postupku.

Rešenjem Eksproprijacione komisije NO grada Kragujevca broj 13016/53-19 od 7. aprila 1953. godine određeno je da se sopstveniku Svetoliku Maksimoviću, pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe, za eksproprisanu k.p. broj 6194/24, KO Kragujevac isplati naknada u iznosu od 219.240 dinara, i to u državnim obveznicama (st. 2. i 3. izreke).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da ako drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom rešenju pogrešno ocenjeni dokazi, da je iz utvrđenih činjenica izveden pogrešan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, ili ako nađe da je na osnovu slobodne ocene trebalo doneti drukčije rešenje, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 233. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta ima mesta žalbi nije u roku od 60 dana ili u posebnim propisom određenom kraćem roku doneo nikakvo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da se obrati svojih zahtevom drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje, pod uslovom da ga nije doneo ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju .

Odredbama člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95 ), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva, bilo je propisano da će se n a zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, odnosno njegovog naslednika, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija.

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14 ), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1.). Saglasno odredbi člana 2. tačka 29) ovog zakona, pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može se ostvariti za imovinu oduzetu primenom Osnovnog zakona o ekspr oprijaciji („Službeni list FNRJ“, br. 28/47, 12/57 i 53/62 i „Službeni list SFRJ“, br. 13/65, 5/68, 7/68 i 11/68). Odredbom člana 5. stav 1. tačka 1)) ovog zakona propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona.

Ostalim odredbama navedenog zakona propisano je: da bivši vlasnik ima pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine, ako mu na ime naknade za eksproprisanu imovinu nije ustupljena druga nepokretnost u svojinu, stanarsko pravo ili drugi oblik najšire pravne vlasti ( član 6. stav 2.); da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8.); da p odnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu (član 12.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem upravnih organa u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući ove navode podnosioca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj III-16-465-55/97 Uprave za poslove lokalne samouprave i opšte uprave grada Kragujevca – Sekretarijat za imovinu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 26. septembra 1997. godine, podnošenjem zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, a koji još nije okončan.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da postupak nije okončan ni posle 18 godin a od pokretanja , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja , te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li je sporna nepokretnost u roku propisanom zakonom privedena nameni za koju je eksproprisana.

Ustavni sud je iz spisa predmeta prvostepenog organa utvrdio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka neaktivnost prvostepenog organa kome je trebalo sedam godina da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, kao i propuštanje tog organa da u ponovnom postupku odluči u skladu sa primedbama drugostepenog organa. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ, takođe, doprineo dugom trajanju osporenog postupka, budući da nije koristio ovlašćenje iz člana 233. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku i sam reši o upravnu stvar , već je, nakon poništavanja prvostepenih rešenja, tri puta vraćao predmet istom organu na ponovno odlučivanje, pozivajući se na odredbu člana 232. stav 2. navedenog zakona, iako je utvrdio da se, kao sporna, postavljaju pitanja ocene izvedenih dokaza, odnosno primene materijalnog prava.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da mu se vrati nepokretnost eksproprisana od njegovog pravnog prethodnika i da je, u vreme podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, to bilo jedino pravno sredstvo kojim je podnosilac mogao da ostvari pravo na vraćanje spornog zemljišta. Međutim, stupanjem na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju 6. oktobra 2011. godine , stvorena je pravna mogućnost da podnosilac ustavne žalbe, kao pravni sledbenik bivšeg vlasnika, izdejstvuje vraćanje sporne katastarske parcele, odnosno obeštećenje, budući da je predmetno rešenje o eksproprijaciji doneto na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine, te da je njegovom pravnom prethodniku na ime naknade za eksproprisanu imovinu isplaćena novčana naknada. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe „preciziranim zahtevom“ alternativno tražio novčanu naknadu za eksproprisano zemljište, Ustavni sud nalazi da ishod osporenog upravnog postupka, u kome se mora utvrditi da li je eksproprisano zemljište privedeno nameni u roku propisanom zakonom, više nije od pravnog značaja za podnosioca, koji u postupku pred Agencijom za restituciju može izdejstvovati vraćanje imovine, odnosno obeštećenje bez dodatnih uslova, samo na osnovu činjenice što je sporna k.p. oduzeta primenom odredaba Osnovnog zakona o eksproprijaciji iz 1947. godine i što njegovom pravnom prethodniku na ime naknade nije ustupljena druga nepokretnost u svojinu, niti je stekao stanarsko pravo.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud posebno ispituje da li je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprineo trajanju osporenog postupka. Sud je, s tim u vezi, utvrdio da podnosilac u periodu od sedam godina nije koristio pravo na žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja rešenja o njegovom zahtevu, a potom i tužbu u upravnom sporu, u skladu sa zakonom. Takođe, podnosilac nije podnosio žalbe drugostepenom organu ni zbog propuštanja prvostepenog organa da u ponovnom postupku donese rešenje u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, iako neaktivnost prvostepenog organa nakon poništavanja trećeg rešenja traje već duže od dve i po godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome posle 18 godina još nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu, određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vod e postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravom za poslove lokalne samouprave i opšte uprave grada Kragujevca – Sekretarijat za imovinu u predmetu broj III-16-465-55/97, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovan e povred e prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem povrede prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno doprinos podnosioca ustavne žalbe i značaj koji za njega ima zahtev o kome se odlučuje u osporenom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa zahtev om podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti dokaze o uzročnoj vezi između postupanja upravnih organa i Upravnog suda i prouzrokovane materijalne štete, te je zahtev odbacio rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu istaknut e povred e prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da navedena ustavn a prav a podnosi ocu ustavne žalbe mo gu eventualno biti povređen a ili uskraćen a tek odlukom nadležnog organa kojom se predmetni upravni postupak okončava, zbog čega je Ustavni sud utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena, jer je predmetni upravni postupak još uvek u toku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući, takođe, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti