Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Privrednog apelacionog suda kojom je poništen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Agrofit MBM“ DOO, Bačka Topola i „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Agrofit MBM“ DOO i „Borovo“ DD i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Subotici P. 26/10 od 27. januara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Agrofit MBM“ DOO, Bačka Topola, je podne lo, 22. oktobra 2012. godine, a „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska, je podnelo, 26. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosilaca „Agrofit MBM“ DOO, i „Borovo“ DD, izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. stav 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu Už-8334/2012 i Už-8110/2012 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom, tako da se postupak dalje vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-8110/2012.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da je osporena presuda zasnovana isključivo na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda izraženom u presudi Prev. 21/2011 od 19. oktobra 2011 godine; da stanovište za nepostojanje reciprotiteta u primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji, osim da je Republika Hrvatska skoro svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu samog Sporazuma, drugostepeni sud ni na koji način nije potkrepio, već je od navedenog pošao kao od nesporno utvrđene činjenice; da utvrđivanjem ništavosti zaključenog ugovora, štetne posledice trpi domaće pravno lice koje je diskriminisano zbog sticanja od pravnog subjekta iz Republike Hrvatske koja se opravdava nepostojanjem faktičkog reciprociteta koji pritom i nije uslov za primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije; da u pogledu iste pravne situacije postoje međusobno protivrečne presude kako Privrednog apelacionog suda, tako i Vrhovnog kasacionog suda, čime se ugrožava pravna sigurnost; da Zakon o potvrđivanju decidno nalaže da se Sporazum primenjuje neposredno i utvrđuje obavezu svih državnih organa da omoguće zaštitu i vraćanje prava svim subjektima iz bivše SFRJ koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, te da bez diskriminacije poštuju ugovore koji su zaključeni nakon tog datuma u skladu sa odredbama Sporazuma; da se o reciprocitetu govori samo u članu 7. Aneksa G Sporazuma, ali u odnosu na pravo pristupa sudovima i nadležnim državnim organima; da je nedopustivo pozivanje na podzakonske propise čija je važnost prestala ratifikacijom međunarodnog ugovora koji reguliše ovu oblast; da je drugostepeni sud retroaktivno primenio Zakon o privatizaciji koji je donet nakon što je sporni promet nepokretnosti izvršen; da poslovni prostor od 24. marta 2003. godine, kao dana sprovedene privatizacije Kombinata gume i obuće " Borovo", predstavlja privatnu svojinu pravnog subjekta „Borovo“ DD, Vukovar, pa iz tog razloga, predmetna nepokretnost ne može biti predmet privatizacije u smislu odredbi Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji i ne može biti pod posebnim režimom prometa; da je prvostepeni sud utvrdio da tužilac u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama, nakon organizovanja od 1996 . godine, pa nadalje, nije bio upisan kao vlasnik niti kao korisnik predmetnog poslovnog prostora, ali da drugostepeni sud zaključuje da je bio nosilac prava korišćenja na spornoj nepokretnosti; da tužilac u toku postupka nije osporavao vlasništvo prvotuženog na predmetnoj nepokretnosti, uprkos priloženom izvodu iz Katastra nepokretnosti Bačka Topola i Uverenja Službe za katastar nepokretnosti Bačka Topola broj 952-123/09 od 29. aprila 2009. godine kojim se potvrđuje da je prvotuženi bio vlasnik predmetne nepokretnosti na dan zaključenja ugovora, odnosno 24. decembra 2007. godine. Ukazali su na stavove drugih državnih organa po pitanju tretmana ugovora o prenosu prava svojine na nepokretnostima koji su realizovani u skladu sa odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Subotici P. 26/10 od 27. januara 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca DP „Boreli“, Sombor kojim je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli Ov. br. 993/08 od 24. decembra 2007. godine koje se sastoje od poslovnih prostorija u poslovno-stambenoj zgradi ulica Glavna broj 19 u Bačkoj Topoli, ukupne površine 120,65m2, označene na katastarskoj parceli broj 4143, KO Bačka Topola - Grad, upisane u list nepokretnosti broj 774 između prvotuženog „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska kao prodavca i drugotuženog, kao kupca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da prvotuženi ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 24. decembra 2007. godine, overenim kako u Republici Hrvatskoj, tako i u Republici Srbiji, prodao drugotuženom poslovni prostor u Bačkoj Topoli; da se u ugovoru prodavac legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika „Borovo“ koji su postojali od 1947. godine do 1994. godine, kada je „Borovo“ organizovano kao deoničarsko društvo, po kom osnovu je vlasnik navedene nepokretnosti, upisane u zemljišne knjige; da je 25. septembra 2008. godine, Republički geodetski zavod dozvolio upis prava svojine na nepokretnosti koja je predmet ugovora u korist drugotuženog, na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 24. decembra 2007. godine; da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je tužilac organizovan u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova, koje se nalaze na području Republike Srbije; da tužilac u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama, nakon organizovanja od 1996. godine, pa nadalje, nije bio upisan kao vlasnik, niti kao korisnik predmetnog poslovnog prostora; da je iz uverenja Službe za katastar nepokretnosti Bačka Topola od 29. aprila 2009. godine, utvrdio da je prvotuženi, prodavac, imao pravo vlasništva na nepokretnosti – na objektu koji je upisan u list nepokretnosti 774 KO, Bačka Topola – Grad i pravo korišćenja zemljišta u državnoj svojini Republike Srbije, u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Prvostepeni sud je dalje istakao, da je prvotuženi kao vlasnik nepokretnosti imao pravo da ugovorom o prodaji prenese vlasništvo na drugotuženog, koji se na osnovu predmetnog ugovora uknjižio kao vlasnik u list nepokretnosti, u skladu sa odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o prometu nepokretnosti, tako da nema osnova za ništavost predmetnog ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, prvostepeni sud je naveo da je imao u vidu i odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije, nalazeći da je taj sporazum potvrđen Zakonom i da ima jaču pravnu snagu od Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja je Sporazumom odnosno Zakonom faktički stavljena van snage.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine je preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Subotici P. 26/10 od 27. januara 2010. godine i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, overen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli Ov. br. 993/08 od 24. decembra 2007. godine, zaključen između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog, kao kupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je odluka prvostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, o čemu se u međuvremenu izjasnio i Vrhovni kasacioni sud presudom Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine; da se Sporazum o pitanjima sukcesije (prilog G) primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritoriji država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, koji ne postoji u situaciji kada je Republika Hrvatska gotovo svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. jun 2004. godine), preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i nije više u mogućnosti da istu vrati u naturalnom obliku, a nije donela ni propise o obeštećenju; da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće "Borovo" koji su ce nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo polagati isključiva prava na imovinu navedenog Kombinata na celoj teritoriji bivše SFRJ; da je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće i registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ i da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine, predstavlja deo važeće pravne regulative. Sledom rečenog, drugostepeni sud je zaključio da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti tužioca – Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i da prvotuženi spornim ugovorom nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da je Zakonom o privatiza ciji od 1. januara 2008. godine propisano da se privatizuje kapital i imovina u društvenim preduzećima, osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a da se sredstva ostvarena prodajom kapitala, odnosno imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Drugostepeni sud je dalje naveo da se stvarna prava na nepokretnostima, prema opšteprihvaćenom principu cene prema zakonu mesta nalaženja stvari - lex rei sitae, te da je prema Zakonu o prometu nepokretnosti i Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa , pravni osnov sticanja prava svojine na nepokretnosti – pravni posao, ugovor o prometu kojim prodavac na kupca može preneti samo onoliko prava koliko sam ima i da se bez postojanja valjanog pravnog osnova ni svojina na nepokretnosti ne može steći, bez obzira na izvršeni upis tog prava u katastru nepokretnosti, jep je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Pored navedenog, sledi da prvotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji predmetnog poslovnog prostora nije bio vlasnik istog, pa na drugotuženog kao kupca nije mogao preneti pravo svojine, te ni drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti, jer je tužilac u vreme zaključenja ugov ora bio nosilac prava korišćenja, da je promet navedene nepokretnosti , saglasno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 2008. godine i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na t eritoriji bivših republika SFRJ, bio pod posebnim režimom i da, je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između tuženih apsolutno ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan imperativnim propisima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno : da da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije , da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ , broj 26 /96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) je propisano: da se p ravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može se predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) ; da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .

Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to: prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade; prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci smatra ju da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca , ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći pre svega od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, kojom je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, predstavlja prethodno pitanje.

Iz sadržine odredaba Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud nalazi da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Prema stanovištu drugostepenog suda da Sporazumom o pitanjima sukcesije nije regulisano sticanje prava na imovini svojinskom transformacijom u postupku promene oblika organizovanja nosioca prava korišćenja na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji izvan sedišta prvotuženog koja je izvršena posle odvajanja bivših republika u državi sedišta nosioca prava korišćenja, Ustavni sud, pre svega, nalazi da je potrebno poći od relevatnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine), kada je prvotuženi imao pravo korišćenja na nepokretnosti u društvenoj svojini koja je predmet ovog spora. Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Međutim, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u toku postupka utvrđeno da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda 07 broj 952-02-525/08 od 25. septembra 2008. godine dozvoljen upis prava svojine na zgradi trgovine broj 1, površine 179m2 u ulici Glavna broj 19, postojećoj na katastarskoj parceli broj 4143, KO Bačka Topola - Grad i upis prava korišćenja na istoj parceli u korist „Agrofit MBM“ DOO, Bačka Topola, po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli Ov. br. 993/08 od 21. februara 2008. godine i od strane javnog beležnika Republike Hrvatske Ov. br. 840/08 od 19. februara 2008. godine. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka uvidom u uverenje Službe za katastar nepokretnosti Bačka Topola broj 952-123/09 od 29. aprila 2009. godine utvrđeno da je u katastru nepokretnosti na dan 24. decembra 2007. godine kao vlasnik nepokretnosti u listu nepokretnosti broj 774, KO Bačka Topola - Grad, katastarska parcela broj 4143, zgrada trgovine od 179m2, bilo upisano „Borovo“ DD, Vukovar, na nepokretnosti u društvenoj svojini – na zgradi, bez tereta, sa pravom korišćenja zemljišta u državnoj svojini Republike Srbije. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud konstatuje da je u momentu zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 24. decembra 2007. godine, prvotuženi imao pravo vlasništva na spornoj nepokretnosti sa punim pravom koje je na osnovu kupoprodajnog ugovora preneo drugotuženom.

Naime, kako su sudovi u toku postupka utvrdili da je u korist prvotuženog izvršen upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, a potom u korist i drugotuženog, odnosno podnosilaca, to Ustavni sud nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, a da sudovi ne mogu preispitivati tačnost upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije u suštini ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ (tužilac je organizovan u skladu sa navedenom Uredbom, i to od dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova) i aktuelne imovine koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo, utoliko pre , što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima , bez pretenzija da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je mišljenja da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), ili stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae). U prvom slučaju bilo bi merodavno strano pravo (države čiju pripadnost ima odnosno pravno lice), a u drugom, domaće pravo kao pravo države mesta nalaženja (privatizovane) imovine.

U odnosu na primenu Zakona o privatizaciji, Ustavni sud nalazi da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS “, broj 123/07, od 26. decembra 2007 . godine), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, u članu 3. stav 5. bilo propisano da se privatizuje kapital i imovina društvenih preduzeća koja su osnovana od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a kako su podnosioci nepokretnošću raspolagali i ugovor zaključili 24. decembra 2007. godine, to proizlazi da je raspolaganje učinjeno pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, te da sporna nepokretnost ne može ni biti predmet privatizacije.

Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije prvotuženog, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i primen u merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, pa ista predstavlja proizvoljno i arbitrerno zaključivanje redovnog suda, te je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7733/10 od 5. juna 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Subotici P. 26/10 od 27. januara 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti