Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost. Upravni sud je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o blagovremenosti tužbe, bez obrazloženja za odstupanje od prethodne prakse, čime je povredio pravo podnosioca.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-8111/2015
13.07.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . v . p . "V ." Novi Sad, sa sedištem u Novo m Sadu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba J. v . p . "V ." Novi Sad i utvrđuje da je rešenjem Upravnog suda Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Upravnog suda Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca podnetom protiv rešenja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. J. v . p . "V ." Novi Sad, sa sedištem u Novom Sadu, je 9. decembra 2015. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom je osporeno rešenje Upravnog suda Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine, a kojim je odbačena kao neblagovremena tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog upravnog akta od 18. oktobra 2012. godine.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Upravni sud usvajao prigovore podnosioca koji su izjavljivani protiv rešenja o odbacivanju tužbi podnosioca kao neblagovremenih, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao elemenat prava na pravično suđenje. Podnosilac je u prilog svojih tvrdnji dostavio rešenja Upravnog suda Uv. 164/14 od 26. marta 2015. godine, Uv. 249/14 od 17. aprila 2015. godine i Uv. 186/14 od 6. oktobra 2015. godine. Takođe je navedeno da Đ.S, lice koje je potpisalo povratnicu, nije ovlašćeno lice za prijem pismena u ime podnosioca ustavne žalbe , niti je zaposleno lice kod podnosioca. Podnosilac je naveo da Upravni sud nije cenio navode iz prigovora i priložene dokaze.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Opštinskog veća opštine Šid broj 418-207/2012 i spise predmeta Upravnog suda U. 15876/2012 i U. 222/2014, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Opštinske uprave opštine Šid - Odeljenje za lokalnu poresku administraciju broj 418-1-77/2012-IV-05 od 29. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđena naknada za korišćenje građevinskog zemljišta za period od 1. januara 2012. do 31. decembra 2012. godine u iznosu od 563.801,28 dinara.
Rešenjem Opštinskog veća opštine Šid broj 418-207/12 od 18. oktobra 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja. U spisima predmeta postoji dostavnica o prijemu navedenog rešenja od strane Đ.S, i to 26. oktobra 2012. godine.
Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 27. novembra 2012. godine podneo tužbu, koja je rešenjem Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine odbačena kao neblagovremena. U obrazloženju rešenja je navedeno da je podnosiocu konačni upravni akt uručen 26. oktobra 2012. godine, što se, po oceni tog suda vidi iz povratnice priključene spisu, a da je podnosilac tužbu podneo 27. novembra 2012. godine, odnosno nakon proteka zakonskog roka od 30 dana od dana dostavljanja rešenja.
Podnosilac ustavne žalbe je 25. juna 2014. godine podneo prigovor protiv rešenja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine, u kome je između ostalog, navedeno da je podnosilac drugostepeno rešenje primio 29. oktobra 2012. godine, a ne 26. oktobra 2012. godine, za šta je kao dokaz priložio isporučni spisak broj 209498/10_12 pošte 21101 Novi Sad, broj pregratka 373. Prigovor podnosioca je odbijen kao neosnovan osporenim rešenjem Upravnog suda Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je sud cenio navode iz prigovora pa je, nakon izvršenog uvida u spornu dostavnicu, našao da su isti neosnovani, jer iz dostavnice nesumnjivo proizlazi da je ista sačinjena saglasno članu 87. Zakona o opštem upravnom postupku.
Uvidom u rešenja Upravnog suda Uv. 164/14 od 26. marta 2015. godine, Uv. 249/14 od 17. aprila 2015. godine i Uv. 186/14 od 6. oktobra 2015. godine, koja je podnosilac dostavio u prilog svojoj tvrdnji o nejednakom postupanju tog suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je utvrdio da su svim navedenim rešenjima usvajani prigovori podnosioca ustavne žalbe i poništavana rešenja sudija pojedinaca o odbacivanju tužbi podnosioca kao neblagovremenih, sa obrazloženjem da je uvidom u spise predmeta i priložene dokaze utvrđeno da je podnosilac drugostepena rešenja primio 29. oktobra 2012. godine, što se vidi iz isporučnog spiska broj 209498/10_12 pošte 21101 Novi Sad, broj pregratka 373, te da se u spisima predmeta ne nalazi dokaz da je Đ.S, lice koje je 26. oktobra 2012. godine potpisalo prijem rešenja na povratnicama, uopšte bio ovlašćen za prijem pismena u ime tužioca, ovde podnosioca usta vne žalbe, niti se na povratnicama nalazi pečat tužioca kao pravnog lica.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se dostavljanje pismena (poziva, rešenja, zaključaka i drugih službenih spisa) vrši, po pravilu, tako što se pismeno predaje licu kome je namenjeno (član 71. stav 1.); da se dostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad je takvo dostavljanje određeno ovim zakonom ili drugim propisom, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, ili kad to naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje; da se smatra da je izvršeno lično dostavljanje advokatu i predajom pismena licu zaposlenom u advokatskoj kancelariji; da kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu, poslovnoj prostoriji, na radnom mestu ili se u advokatskoj kancelariji ne zatekne ni lice koje je u njoj zaposleno, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica navedenih u članu 74. ovog zakona ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena; da ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome dostavljanje treba izvršiti, postupiće na način propisan u članu 76. ovog zakona i tada se smatra da je dostavljanje izvršeno; da se dostavljanjem pismena zakonskom zastupniku, punomoćniku ili punomoćniku za primanje pismena (član 79.) smatra se da je dostavljanje izvršeno samoj stranci (član 77.); da se dostavljanje državnim organima, preduzećima i drugim pravnim licima vrši predajom pismena službenom licu, odnosno licu određenom za primanje pismena, ako za pojedine slučajeve nije drukčije propisano; da ako u postupku učestvuju organizacija, naselje, grupa lica i dr. koji nemaju svojstvo pravnog lica (član 40. stav 2), dostavljanje se vrši predajom pismena licu koje su oni ovlastili, odnosno odredili (član 43. stav 4); da ako dostavljač u određenom radnom vremenu ne nađe lice određeno za primanje pismena, predaju pismena može izvršiti bilo kom licu zaposlenom u državnom organu, preduzeću ili drugom pravnom licu iz stava 1. ovog člana koje se zatekne u njihovim prostorijama (član 81.); da potvrdu o izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač; da će primalac na dostavnici sam slovima naznačiti dan prijema; da ako je primalac nepismen ili ne može da se potpiše, dostavljač će na dostavnici naznačiti njegovo ime i dan predaje i staviće napomenu zašto primalac nije stavio svoj potpis; da ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će to zabeležiti na dostavnici i ispisati slovima dan predaje pismena i smatra se da je time dostavljanje uredno izvršeno; da ako je dostavljanje izvršeno nekom od lica navedenih u članu 74. ovog zakona, dostavljač će na dostavnici naznačiti lice kome je pismeno predato i odnos tog lica prema licu kome je dostavljanje trebalo izvršiti; da ako je dostavljanje izvršeno po članu 76. ovog zakona, na dostavnici treba naznačiti dan izvršenog saopštenja, kao i dan predaje pismena nadležnom organu na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši ili pošti njegovog prebivališta, odnosno boravišta (član 87.).
5. Podnosilac u ustavnoj žalbi najpre ukazuje da mu je osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ocenjujući ove navode podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke u odnosu na osporeno rešenje Uv. 222/14 od 7. oktobra 2015. godine. Naime, rešenjima tog suda Uv. 164/14 od 26. marta 2015. godine, Uv. 249/14 od 17. aprila 2015. godine i Uv. 186/14 od 6. oktobra 2015. godine usvajani su prigovori podnosioca ustavne žalbe i poništavana rešenja sudija pojedinaca o odbacivanju tužbi podnosilaca kao neblagovremenih, sa obrazloženjem da je uvidom u spise predmeta i priložene dokaze utvrđeno da je podnosilac drugostepena rešenja primio 29. oktobra 2012. godine, što se vidi iz isporučnog spiska broj 209498/10_12 pošte 21101 Novi Sad, broj pregratka 373, te da se u spisima predmeta ne nalazi dokaz da je Đ.S, lice koje je 26. oktobra 2012. godine potpisalo prijem rešenja na povratnicama, uopšte bio ovlašćen za prijem pismena u ime tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, niti se na povratnicama nalazi pečat tužioca kao pravnog lica, dok je u obrazloženju osporenog rešenja navedeno da je izvršena uredna dostava konačnog upravnog akta podnosiocu, iako je dostavnicu takođe potpisao Đ.S, za koga podnosilac tvrdi da nije ovlašćeno lice za prijem pismena u ime podnosioca ustavne žalbe, niti je zaposleno lice kod podnosioca. Pored toga, podnosilac je uz prigovor protiv rešenja sudije pojedinca takođe priložio isti isporučni spisak - spisak broj 209498/10_12 pošte 21101 Novi Sad, broj pregratka 373 (u konkretnom slučaju broj pošiljke R32130) koji je u navedenim rešenjima prihvaćen kao dokaz da je podnosilac tamo navedene konačne upravne akte primio 29. oktobra 2012. godine , ali je, u ovom slučaju, u obrazloženju osporenog rešenja istaknuto da navodi i dokazi koje je podnosilac dostavio uz prigovor nisu od uticaja na drugačije odlučivanje. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud dalje ukazuje da podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što Upravni sud nije cenio dokaze koje je podnosilac priložio uz prigovor i što nije obrazložio zašto je u konkretnom slučaju odstupio od postojeće prakse.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda.
Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenom rešenju u potpunosti prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge date u obrazloženju rešenja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine , te je samo konstatovao da su isti neosnovani, jer iz dostavnice nesumnjivo proizlazi da je ista sačinjena saglasno članu 87. Zakona o opštem upravnom postupku.
Po oceni Ustavnog suda, odluka suda ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera. U konkretnom slučaju, u obrazloženju osporene presude nisu ocenjeni navodi prigovora, niti dokazi koji su uz isti priloženi. U obrazloženju osporenog rešenja nije obrazloženo da li je dostavljanje izvršeno u skladu sa navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, već je samo navedeno da je dostavnica sačinjena saglasno članu 87. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, Sud ukazuje da je Upravni sud, propuštanjem da navede suštinske razloge za odstupanje od prethodno zauzetog pravnog stava, u istoj činjeničnoj situaciji, da se ne može smatrati urednom dostavom prijem od strane Đ.S, jer ne postoji dokaz da je to lice ovlašćeno za prijem pismena kod podnosioca, kao i od stava da je isporučni spisak pošte relevantan dokaz o prijemu akta , povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca podnetom protiv rešenja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15876/12 od 6. juna 2014. godine, ne prejudicirajući pri tome odluku u ovoj upravnoj stvari .
6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.