Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro devet i po godina. Zbog neefikasnosti organa i suda, podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. I. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom pošt om 1094 Beograd u predmetu UP-2 broj 60-3/295-22/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. I . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 3. novembra 2014. godine, preko punomoćnika mr Ž. V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 14948/13 od 18. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da trajao od "27. marta 2005. godine" do 18. septembra 2014. godine. Ističe se da je postupak trebalo sprovesti brže i efikasnije, jer je bila sporna samo činjenica blagovremenosti žalbe u upravnom postupku. Podnositeljka smatra da se datum dostavljanja prvostepenog rešenja nije mogao utvrđivati na osnovu izjave koja je služila za ostvarivanje prava na otpremninu, već na osnovu dostavnice.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naknadi podnosi teljki nemate rijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Vojne pošte 1094 Zemun Up-2 broj 60-3/295-22/05, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1575 Niš int. broj 663-2 od 21. marta 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, koja se nalazi na raspolaganju, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, dana 31. marta 2005. godine. Uputstvom o pravnom sredstvu podnositeljka je poučena da protiv tog rešenja može da izjavi žalbu nadležnom organu u roku od 15 dana od dana njegovog prijema.

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. marta 2005. godine potpisala izjavu, zavedenu pod int. brojem 663-1, u kojoj stoji da, na osnovu Odluke ministra odbrane broj 2912-3 od 11. marta 2005. godine, neopozivo izjavljuje da svojom voljom prihvata da joj prestane služba, sa 31. martom 2005. godine, po članu 143. tačka 9) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, uz isplatu jednokratne otpremnine, najkasnije do dana prestanka službe. Istog dana je potpisala izjavu, zavedenu pod int. brojem 663-4, u kojoj stoji da joj je navedeno rešenje o prestanku službe uručeno 21. marta 2005. godine, u 13 časova, kao i da se odriče prava na žalbu protiv tog rešenja i da ga prihvata kao konačno i pravnosnažno danom isplate otpremnine u iznosu utvrđenom rešenjem.

Podnositeljka je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavila žalbu 25. aprila 2005. godine.

Vojna pošta 1094 Beograd je zaključkom UP-2 broj 60-3/295-2 od 24. maja 2005. godine odbacila žalbu podnositeljke kao nedopuštenu, sa obrazloženjem da se podnositeljka pomenutim izjavama odrekla prava na žalbu i da je prihvatila prestanak radnog odnosa sa navedenim datumom. U zaključku je bilo konstatovano da je žalba blagovremeno podneta preko punomoćnika.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG. 1533/06 od 21. avgusta 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke podnetu protiv navedenog zaključka. Taj sud je našao da odricanje od prava na žalbu nije propisano odredbom člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku kao razlog zbog koga se žalba može odbaciti, niti se može smatrati da je rešenje prvostepenog organa postalo izvršeno danom davanja navedene izjave od 21. marta 2005. godine, jer je odredbama člana 261. stav 3. tač. 1) do 4) Zakona jasno propisano kada prvostepeno rešenje postaje izvršno.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 60-3/295-8/05 od 26. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 21. marta 2005. godine, iz razloga što je podnositeljka u izjavi int. broj 663-1 od 21. marta 2005. godine navela da svojom voljom prihvata da joj prestane služba u MO i VSCG sa 31. martom 2005. godine, u skladu sa odredbom člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, uz isplatu jednokratne otpremnine, najkasnije do dana prestanka službe. U rešenju je bilo konstatovano da je žalba podneta preko punomoćnika u zakonom dozvoljenom roku.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 3016/09 od 9. jula 2009. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da tuženi organ nije otklonio povredu pravila postupka na koju je ukazano u presudi od 21. avgusta 2008. godine, čime je učinio i povredu člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Drugostepeni organ je zaključkom Up-2 broj 60-3/295-14/05 od 26. januara 2010. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. S obzirom na to da je podnositeljka prvostepeno rešenje primila 21. marta 2005. godine, što je utvrđeno iz njene izjave date istog dana prvostepenom organu, a da je žalbu podnela 25. aprila 2005. godine, kada je zavedena u VP 1575 Niš pod int. brojem 1076-1, drugostepeni organ je zaključio da je očigledno da je žalba podneta nakon isteka zakonom propisanog roka od 15 dana.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 18309/10 od 8. decembra 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeni zaključak drugostepenog organa, zbog toga što u spisima predmeta nedostaje žalba podnositeljke, kao i dokaz o datumu njenog izjavljivanja, na koje se pozvao tuženi organ u obrazloženju pobijanog zaključka.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo zaključak UP-2 broj 60-3/295-22/05 od 23. januara 2012. godine, kojim je žalba podnositeljke ponovo odbačena kao neblagovremena, pozivajući se na iste činjenice i razloge kao i u prethodnom rešenju.

Tužba podnositeljke ustavne žalbe od 9. marta 2012. godine najpre je bila odbačena kao neblagovremena rešenjem sudije pojedinca Upravnog sud a - Odeljenje u Nišu U. 3118/12 od 13. juna 2013. godine, da bi posebno veće Upravnog suda rešenjem Uv. 141/13 od 5. septembra 2013. godine uvažilo prigovor podnositeljke, poništilo rešenje o odbacivanju tužbe i vratilo predmet na ponovno odlučivanje. Upravni sud je dopisom od 10. oktobra 2013. godine od drugostepenog organa po drugi put tražio da dostavi odgovor na istu tužbu podnositeljke.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 14948/13 od 18. septembra 2014. godine odbijena je tužba podnositeljke. Taj sud je ocenio da je tuženi organ pravilno našao da žalba protiv prvostepenog rešenja od 21. marta 2005. godine nije izjavljena blagovremeno, odnosno da je izjavljena po proteku zakonskog roka od 15 dana od dana prijema rešenja, te je pobijani zaključak doneo pravilnom primenom odredbe člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe posle donošenja svake presude, kojim je bila uvažena njena tužba i poništeno konačno rešenje, podnosila zahtev nadležnom sudu za donošenje rešenja u izvršenju sudske odluke, u skladu sa odredbama merodavnog procesnog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbom člana 270. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da se u postupku rešavanja o pravima po ovom zakonu primenjuju propisi o opštem upravnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se dostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad je takvo dostavljanje određeno ovim zakonom ili drugim propisom, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, ili kad to naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje (član 77. stav 1.); da se kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su: isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj (član 149. stav 2.); da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, ako zakonom nije drukčije određeno (član 220.); da a ko je žalba nedopuštena, neblagovremena ili izjavljena od neovlašćenog lica, a prvostepeni organ je propustio da je zbog toga odbaci, odbaciće je organ koji je nadležan za rešavanje po žalbi (član 229. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je: da je tuženi dužan da u ostavljenom roku dostavi sudu sve spise koji se odnose na predmet upravnog spora i izjas ni se o navodima tužbe, da ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta u roku od osam dana, ili ako izjavi da ih ne može dostaviti, sud može rešiti spor i bez spisa, pri čemu će sam utvrditi činjenično stanje na raspravi (član 30. stav 3.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta (član 71. st. 1. i 2.). Istovetno rešenje je bilo propisano odredbom člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošt e 1904 Beograd UP-2 broj 60-3/295-22/05 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je u konkretnom postupku rešavano isključivo o ispunjenosti procesnih pretpostavki za rešavanje o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, koja je u krajnjem ishodu postupka odbačena kao neblagovremena, Ustavni sud je ocenio da je period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku trajao od 25. aprila 2005. godine, kada je podneta navedena žalba, do 18. septembra 2014. godine, kada je doneta osporena presuda. Dakle, skoro devet godina i pet meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je bilo potrebno pravilno utvrditi blagovremenost žalbe na osnovu dokaza u spisima predmeta.

Kad je reč o značaju predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre uzeo u obzir da je do 2010. godine očekivanje podnositeljke da će se o žalbi meritorno odlučiti bilo zasnovano na presudama Vrhovnog suda Srbije, u kojima je ocenjeno da se žalba nije mogla odbaciti zbog toga što se podnositeljka odrekla prava na njeno izjavljivanje, kao i na aktima drugostepenog organa u kojima je bilo utvrđeno da je žalba blagovremena. Međutim, kada je 26. januara 2010. godine donet zaključak o odbacivanju žalbe kao neblagovremene, njeno očekivanje da će se o žalbi meritorno odlučiti nije više bilo zasnovano na odlukama nadležnih sudova i organa, niti na odredbama merodavnog procesnog prava, budući da u tužbama nije osporila činjenicu da je 21. marta 2005. godine lično primila prvostepeno rešenje, o čemu je sačinjena pisana izjava koju je potpisala.

Analizirajući postupanje upravnih organa i nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je prvi deo postupka do 2010. godine obeležilo pogrešno i nedelotvorno rešavanje drugostepenog organa. Naime, taj organ je žalbu podnositeljke najpre odbacio kao nedopuštenu, a potom ju je iz istih razloga odbio kao neosnovanu, za šta, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, nije imao utemeljenje u odredbama merodavnog procesnog prava. Trajanje drugog dela postupka, od 2010. do 2014. godine, prouzrokovano je nedelotvornim i pogrešnim odlučivanjem nadležnog suda u upravnom sporu. Naime, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom od 8. decembra 2011. godine poništio zaključak drugostepenog organa samo iz razloga što u spisima predmeta nije bilo žalbe podnositeljke i dokaza o datumu njenog izjavljivanja. Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud u takvoj situaciji bio ovlašćen da, u skladu sa odredbom člana 30. stav 3. Zakona o upravnim sporovima , od drugostepenog organa traži dopunu spisa predmeta , ali iz obrazloženja navedene presude ne proizlazi da je tako postupio. Kako je drugostepeni organ potom ponovo odbacio žalbu kao neblagovremenu, Ustavni sud je našao da je nadležni sud propustio da korišćenjem navedenog ovlašćenja stvori uslove za odlučivanje i okonča postupak, čije trajanje je nepotrebno produženo do donošenja osporene presude od 18. septembra 2014. godine. Osim toga, odugovlačenju postupka doprinelo je, takođe, pogrešno odbacivanje kao neblagovremene tužbe od 9. marta 2012. godine i slanje navedene tužbe tuženom organu dva puta na odgovor.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Kada je u pitanju ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Sud je utvrdio da je ona redovno koristila pravna sredstva propisana ranije važećim i sada važećim Zakonom o upravnim sporovima zbog nedonošenja u zakonskom roku upravnog akta u izvršenju sudske odluke.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje VP 1094 Beograd do 2010. godine , a nakon toga nedelotvorno i pogrešno odlučivanje Upravnog suda - Odeljenje u Nišu , dovelo do toga da posmatrani postupak neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno : dužinu trajanja osporenog uprav nog postupka; doprinos drugostepenog organa i Upravnog suda; odsustvo neizvesnosti na strani podnositeljke nakon 2010. godine u pogledu ishoda postupka, budući da je tada prvi put utvrđeno da je žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja neblagovremena, a za podnositeljku nije bio sporan datum uručenja prvostepenog rešenja. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja drugostepenog organa i nadležnog suda u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni organ odbacio žalbu kao neblagovremenu, iako nisu izvedeni dokazi na osnovu kojih bi se utvrdilo kada joj je prvostepeno rešenje dostavljeno na zakonit način.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Ustavni sud je konstatovao da je ključno pitanje koje je trebalo rešiti u ovom predmetu ticalo utvrđivanja tačnog datuma kada je podnositeljka ustavne žalbe primila prvostepeno rešenje. S tim u vezi je u ponovnom postupku pred drugostepenim organom, prilikom ocene blagovremenosti žalbe, utvrđeno da je podnositeljka 21. marta 2005. godine lično primila prvostepeno rešenje koje je doneto istog dana. Navedena činjenica je utvrđena iz pisane izjave koju je podnositeljka potpisala neposredno po prijemu rešenja, koja je bila jedini dokaz o datumu njegovog prijema. Naime, u spisima predmeta se ne nalazi dostavnica, niti je podnositeljka u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe navela da li je uopšte i kada je potpisala dostavnicu, već je samo tvrdila da se datum dostavljanja utvrđuje iz dostavnice koja se potpisuje prilikom uručenja rešenja stranci. Pri tome, podnositeljka ne osporava da je potpisala izjavu u kojoj je potvrdila da joj je rešenje o prestanku službe uručeno navedenog datuma. Ustavni sud ukazuje na to da dostavnica ne predstavlja jedini dokaz da je dostavljanje izvršeno, već se dostavljanje može dokazivati i drugim sredstvima, kao što je učinjeno u konkretnom slučaju. Osim toga, propuštanje drugostepenog organa da u svoja prva dva akta pravilno utvrdi ispunjenost svih procesnih pretpostavki za podnošenje žalbe iz člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, nije uticalo na obavezu tog organa da, nakon poništenja tih akata, ponovno ispita da li je žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude naveo dovoljne razloge zbog kojih je našao da je u drugostepenom rešenju pravilno utvrđeno da nije ispunjena Zakonom o opštem upravnom postupku propisana procesna pretpostavka u pogledu blagovremenosti žalbe podnete protiv prvostepenog rešenja. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 14948/13 od 18. septembra 2014. godine, odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti