Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 19 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi konstituisanja službenosti prolaza, koji je trajao 19 godina i sedam meseci. Samo utvrđenje povrede predstavlja pravično zadovoljenje, jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milinke Jovanović, Mališe Milutinovića, Desanke Popović i Miroslava Popovića, svih iz Burovca na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milinke Jovanović, Mališe Milutinovića, Desanke Popović i Miroslava Popovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jednica u Petrovcu na Mlavi P. 1934/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 186/93), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milinka Jovanović, Mališa Milutinović, Desanka Popović i Miroslav Popović, svi iz Burovca, su 20. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Vladimira Jordanova, advokata iz Petrovca na Mlavi, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jednica u Petrovcu na Mlavi P. 1934/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 186/93), kao i protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Petrovac na Mlavi P. 1934/10 od 22. novembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1681/11 od 5. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, za koju su dati detaljni razlozi i navodi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Petrovc u na Mlavi P. 1934/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Milorad Milutinović, Stana Jović, Slavoljub Milić i Milinka Jovanović su 12. februara 1993. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv tuženih M.S. i drugih, radi konstituisanja službenosti prolaza. Predmet je formiran pod brojem P. 186/93.

Na ročištu održanom 26. decembra 1997. godine parnični postupak, koji se vodio u predmetu Opštinskom sudu u Petrovcu P. 880/96, po tužbi Milorada Gvozdića protiv istih tuženih , takođe radi konstituisanja službenosti prolaza, spojen je sa predmetnim parničnim parničnim postupkom, radi istovremenog odlučivanja.

Tužilac Slavoljub Milić je podneskom od 30. decembra 1997. godine povukao tužbu.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je presudom P. 280/96 od 12. jula 2002. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Okružni sud u Požarevcu je presudom Gž. 1127/03 od 31. oktobra 2003. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Gzz. 108/04 od 17. novembra 2004. godine usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu. Predmet je dobio novi broj P. 19/05.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 5. maja 2005. godine obavestio sud da pravni sledbenik tužioca pok. Milorada Milutinovića - Mališa Milutinović preuzima parnicu, kao i da pravni sledbenici tužilje pok. Stane Jović – Desanka Popović i Miroslav Popović preuzimaju parnicu.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je rešenjem P. 19/05 od 20. juna 2005. godine usvojio predlog tužilaca za izdavanje privremene mere.

Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1328/05 od 30. avgusta 2005. godine ukinuo prvostepeno rešenje o privremenoj meri.

Tužilac Milorad Gvozdić je povukao tužbu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, parnični postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1934/10.

Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jednica u Petrovcu na Mlavi je osporenom presudom P. 1934/10 od 22. novembra 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1681/11 od 5. septembra 2012. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. Presuda je dostavljena tužiocima 21. septembra 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz1. 317/13 od 26. septembra 2013. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilaca.

U predmetnom parničnom postupku bio je izveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, veštačenjem preko veštaka geometra, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka. Zatim, u predmetnom parničnom postupku zakazano je ukupno 61 ročište, pri čemu nije održano 17 ročišta (tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za same tužioce).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo period trajanja parničnog postupka, od kada je podneta tužba Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi (12. februara 1993. godine godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1681/11 od 5. septembra 2012. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 19 godina i sedam meseci.

Ustavni sud ukazuje da nije razmatrao period trajanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Naime, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe. Međutim, ako je podnosilac ustavne žalbe koristio pravo da izjavi zahtev za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud će smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke suda o podnetom zahtevu, ali samo u slučaju da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen iz razloga, na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Navedeno trajanje postupka pred parničnim sudom, u konkretnom slučaju, samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jednica u Petrovcu na Mlavi P. 1934/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 186/93), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti su predložili neki drugi način ostvarenja pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud nalazi da se njihovo pravično zadovoljenje, u konkretnom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem da im je u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1934/10 od 22. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1681/11 od 5. septembra 2012. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja žalbe podnosilaca i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju su vodili, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Kako podnosioci navode o povredi prava iz člana 36. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom stavu, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 36. Ustava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 19 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti