Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog odbijanja zahteva za naknadu nematerijalne štete usled torture. Sudovi su pravilno primenili opšti rok zastarelosti, jer privilegovani rok za štetu iz krivičnog dela zahteva postojanje pravnosnažne krivične presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nusreta Kulovca iz Sarajeva i Sakiba Rizvića iz Tuzle, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nusreta Kulovca i Sakiba Rizvića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nusret Kulovac iz Sarajeva i Sakib Rizvić iz Tuzle, Bosna i Hercegovina, izjavili su, 1 1. oktobra 201 3. godine, preko punomoćnika Tanje Drobnjak, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navod e da su podne li tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici označenog Ministarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev, propuštajući da odgovori na pitanje da li u konkretnom slučaju ima mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosioci dalje ističu da su on i kao pripadni ci nacionalne manjine diskriminisan i u odnosu na druge kategorije oštećenih lica, jer su im sudovi uskratili pravo na obeštećenje . Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Nusret Kulovac iz Sarajeva i Sakib Rizvić iz Tuzle podneli su 30. jula 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete nastale radnjama organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u toku 199 5. godine tužioce, kada su prešli u Republiku Srbiju, odveli u „logore“ gde su ih ispitivali i mučili ; da su tuži oci kritičnom prilikom pretrpe li strah, fizičke bolove, kao i duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, a došlo je i do umanjenja životn ih aktivnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, doneo je 9. decembra 2010. godine presudu P. 45953/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane tužben e zahtev e tuži laca kojima su traži li da im tužena isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova (zbog povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti); u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud, pre odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva, cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, s obzirom na to da je reč o materijalnopravnom prigovoru od koga zavisi samo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze prinudnim putem tužbom kod suda; da je odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, dok je odredbom člana 361. istog zakona propisano da rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve ništa drugo nije propisano; da subjektivni rok zastarelosti, u tom smislu, koji se odnosi na saznanje oštećenog teče u granicama objektivnog roka od pet godina, čiji početak se vezuje za dospelost zahteva oštećenog lica; da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, počeo da teče od dana kada su tužioci napustili prihvatne centre (16. januara 1996. godine, odnosno 10. aprila 1996. godine), jer su tada tužioci prestali da trpe fizičke i duševne bolove i strah; da je sud našao da je njihovo potraživanje zastarelo, jer su tuži oci podne li tužbu 30. jula 2007. godine, odnosno nakon isteka kako subjektivnog, tako i objektivnog roka zastarelosti propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima .

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu u kome su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu odgovarajuć ih novčan ih iznos a na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljen ih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti , prihvatajući u celini obrazloženje Prvog osnovnog suda u Beogradu prema kome su zastarela navedena potraživanja tužioca. Prvostepena presuda je ukinuta u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuj u na povre du prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosi oci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasniva ju na činjenici da je postupajući drugostepeni sud propustio da oceni navod da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da su podnosi oci ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka istica li da , u konkretnom slučaju , treba primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO. Prema mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, postupajući sudovi su trebal i da uzmu u obzir ovaj privilegovani rok zastarelosti bez obzira na činjenicu što nije ni vođen krivični postupak protiv štetnika, a u kome se, pored ostalog, utvrđuje postojanje krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se sporni događaj desio tokom 1995. i 1996. godine i da su pojedini oblici nematerijalne štete kod podnosilaca ustavne žalbe nastali tokom 1996. godine, a da su on i podne li tužbu tek 30. jula 2007. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela potraživanja podnosilaca na ime naknade nematerijalne štete, u smislu odredaba člana 376. ZOO. Pri tome, treba istaći činjenicu da navedeni drugostepeni sud nije odgovorio na navod podnosilaca ustavne žalbe da li ima mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO. Međutim, Ustavni sud konstatuje da navedeni propust Apelacionog suda u Beogradu nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir to da u konkretnom slučaju nije ni vođen krivični postupak protiv neposrednog štetnika, te da postupajući sudovi nisu ni mogli da pruže podnosiocima ustavne žalbe jaču pravnu zaštitu primenom odredbe člana 377. stav 1. ZOO.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da je trebalo da se parnični sudovi u konkretnom slučaju stave u ulogu krivičnog suda i utvrde da li je šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je parnični sud izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Ipak, Ustavni sud naglašava da se ovaj izuzetak ne može primeniti u slučaju kada se krivični postupak, objektivno gledano, mogao inicirati, pokrenuti i voditi protiv učinioca krivičnog dela, kao što je reč o konkretnom slučaju.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (Ustavni sud je sličan stav izrazio u Odluci Už -3994/2012 od 5. marta 2015. godine).

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava izvod e iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje o povredi njegovog prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosilac poziva na povredu načela nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi načela zajemčenog odredbama člana 25. Ustava, ratione materie nespojivi sa sadržinom osporene drugostepene presude kojom je odlučivano o pravu na naknadu nematerijalne štete.

Podnosioci ustavne žalbe osim konstatacije „da su oni kao pripadnici nacionalne manjine diskriminisani u odnosu na druge kategorije oštećenih lica“, nisu naveli druge relevantne razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u ovoj parnici povređeno pravo podnosilaca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine predstavlja dokaz da su podnosi oci ima li i iskoristi li pravno sredstvo - žalbu o kojoj je odlučio nadležni zakonom ustanovljeni drugostepeni sud. Pri tome, Ustavni sud napominje da pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke za žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti