Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 11 godina. Prekomerno trajanje postupka, koji ima hitan karakter, posledica je neefikasnog postupanja sudova. Deo žalbe o pravičnom suđenju je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „F . k . l . k . F .“ a.d, sa sedištem u T, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „F. k . l .k. F .“ a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1349/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „F. k . l . k . F .“ a.d, sa sedištem u T , je 22. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika D. K, direktora pravnog i opšteg sektora i sekretara ovog privrednog društva, podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P 1. 1349/10, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe je u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku istakao da je predmetni parnični postupak u kome je bio tuženi, iako je u pitanju radni spor, trajao više od 11 godina, da je za sve vreme trajanja postupka zakazano 30 ročišta , te da je krivica zbog tako dugog trajanja postupka na prvostepenom sudu, s obzirom na to da je postupak pred Apelacionim i Vrhovnim kasacionim sudom trajao dve godine. Naglasio je da nije ni na koji način doprineo dužini trajanja postupka.

U odnosu na povredu prava na pravično suđenje podnosilac je naveo da je u toku postupka istakao dva kompenzaciona prigovora koji su odbijeni, na šta se žalio, ali da „u odnosu na ovaj žalbeni i revizijski razlog sudovi u obrazloženju pobijanih presuda nisu dali nikakvo obrazloženje“. Drugi argument koji podnosilac ističe u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje je da je postupajući sud „pogrešno ocenio izvedene dokaze“, da revizijski sud „nije cenio bitan revizijski razlog, da od prihvaćenih isprava sudovi su potpuno prevideli, i uopšte nisu cenili bitan i odlučan dokazni značaj sadržine zajedničkih Upozorenja (...) Generalnog direktora i Sindikata“ i sl, što su navodi koje je isticao u reviziji i žalbi na prvostepenu presudu .

Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenih prava u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/11 od 9. maja 2012. godine, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1349/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Grupa od 14 tužilaca, među kojima i V.L, podneli su 8. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Temerinu tužbu protiv tuženog privrednog društva „D. d . za p . k . l . k . F . T .“, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i isplate zarada. Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P1. 15/01 od 20. juna 2001. godine razdvojio postupke po tužbi 14 tužilaca protiv podnosioca ustavne žalbe i predmet tužilje M.K. protiv podnosioca ustavne žalbe dobio je broj P1. 2 7/01. Presudom Opštinskog suda u Temerinu P1. 27/01 od 30. oktobra 2001. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke), poništeno je rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i naloženo je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe , da tuži lju vrati na rad (stav 2. izreke). Međutim, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1 816/02 od 22. avgusta 2002. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Temerinu Su. 37/02 od 12. novembra 2002. godine, na njihov zahtev, izuzete su sve sudije tog suda od postupanja u predmetima u kojima su radnici tužili podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Su. 37/02-71 od 14. novembra 2002. godine, na njegov zahtev, izuzet je predsednik Opštinskog suda u Temerinu od postupanja u navedenim predmetima. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem R. 136/02 od 5. decembra 2002. godine odredio da u predmetu tužilje K.M. protiv podnosioca ustavne žalbe postupa Opštinski sud u Novom Sadu, kao stvarno nadležan sud.

U Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 7994/02.

Opštinski sud u Novom Sadu je delimičnom presudom P. 799 4/02, od 14. septembra 200 4. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio rešenje kojim je tužilji prestao radni odnos (stav 1. izreke), obavezao je tuženog da tužilju vrati na rad (stav 2. izreke), isplati joj na ime naknade štete zbog izgubljene zarade određeni iznos (stav 3. izreke), obavezao tuženog da tuži lji uplati pripadajuće doprinose za socijal no i penzijsko osiguranje (stav 4. izreke), a odredio da će se o preostalom delu tužbenog zahteva i troškovima postupka odlučiti konačnom presudom (stav 5. izreke). Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 54/05 od 17. marta 2005. godine usvojena je žalba tuženog i navedena delimična presuda je ukinuta, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1394/10 od 14. jula 2010. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celosti (stav 1. izreke), utvrđeno je da je tužilji nezakonito prestao radni odnos (stav 2. izreke), poništeno je rešenje tuženog kojim je prestao radni odnos tužene (stav 3. izreke), obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad (stav 4. izreke), obavezan je tuženi da tuženoj isplati određene iznose na ime naknade štete (st. 5. i 6. izreke), odbijen je prigovor prebijanja koji je istakao tuženi (stav 7. izreke), odbijen je prigovor podeljene odgovornosti koji je istakao tuženi (stav 8. izreke), usvojen je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužilje, povodom prigovora prebijanja istaknutog od strane tuženog (stav 9. izreke), obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 10. izreke). Sud je ovakvu svoju odluku obrazložio time da je osporeno rešenje doneto nezakonito, jer tuženi nije nikada dokazao da je tužilja neopravdano izosta la sa posla, već da joj je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, „onemogućio pristup na radno mesto na koje je raspoređena“, kao i da je ona „svakodnevno dolazila na posao, ali je tuženi nije radno angažovao“. Imajući u vidu nezakonitost otkaza ugovora o radu, sud je, saglasno nalazima veštaka tužiocu dosudio i određene iznose na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i pripadajuće poreze i doprinose. Odluku o odbijanju prigovora prebijanja sud je obrazložio činjenicom da je tuženi navedeni prigovor u zakonom propisanoj formi izjavio tek podneskom od 15. marta 20 10. godine, što je posle više od tri godine od nastanka njegovog potraživanja prema tužilji. Pošto je tužilja izjavi la prigovor zastarelosti tih potraživanja tuženog, sud je, imajući u vidu navedeno, našao da je taj prigovor osnovan.

Presudom Apelacionog u Novom Sadu Gž1. 460/10 od 24. novembra 2010. godine preinačena je prvostepena presuda u delu kojim je rešeno o troškovima postupka, dok je u preostalom delu potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/11 od 9. maja 201 2. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonske odredbe koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari su sledeće :

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, odredbom člana 10. propisivao je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbom člana 435. navedenog istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 339. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je da se d ug može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje (stav 1.), i da ak o su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti.

Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.), te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Temerinu, a da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/11 od 9. maja 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe , pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao deset godina i 11 meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome zakon, koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, ničim nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, podnosilac je istakao dva argumenta: kao prvo, da žalbeni i revizijski sud na njegove navode o istaknutim kompenzacijskim prigovorima nisu odgovorili; kao drugo , da sud u toku postupka „ nije cenio bitan revizijski razlog, da od prihvaćenih isprava sudovi su potpuno prevideli, i uopšte nisu cenili bitan i odlučan dokazni značaj sadržine zajedničkih Upozorenja (...) Generalnog direktora i Sindikata“.

Pre svega, Ustavni sud podseća da je on, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnosioca ustavne žalbe o navodnom propuštanju drugostepenog i revizijskog suda da se bave njegovim žalbenim i revizijskim navodima o kompenzacijskim prigovorima, ne odgovaraju činjenicama, jer su se i prvostepeni i drugostepeni sud bavili ovim njegovim navodima, te dali jasno, na zakonu zasnovano (član 339. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima) i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odluku kojom su prigovori prebijanja odbijeni.

U odnosu na argument podnosioca da su sudovi „prevideli (...) sadržine zajedničkih Upozorenja (...) Generalnog direktora i Sindikata“, Ustavni sud ističe da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Nadležni sud je dominus litis u parničnom postupku, pa nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke predlože. Dakle, sud uživa diskreciono ovlašćenje da sam odluči da izvede dokaze za koje mu se čini da će mu pomoći u utvrđivanju istine, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje. Takođe, po oceni Ustavnog suda, tokom prvostepenog parničnog postupka je bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da odgovori na tužbu, te da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, kao i da se izjasni na navode tužioca i dokaze koji su izvedeni na njegov predlog i izjavi redovni pravni lek, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu.

Ustavni sud nalazi da se ovakvi navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti