Odbijanje ustavne žalbe u vezi prava naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrdivši stav Vrhovnog kasacionog suda da naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete. Zakon o rehabilitaciji, kao lex specialis, to pravo priznaje isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. S . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2344/15 od 23. juna 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz Vrbasa podneo je Ustavnom sudu, 27. oktobra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2344/15 od 23. juna 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosi oca radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu p rava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Pored toga, podnosi lac je istakao da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku. Povredu načela iz člana 22. Ustava podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava, dok povredu drugih označenih načela i prava podnosilac nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Somboru P. 19/14 od 19. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da tuži ocu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 55.613.366,65 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle št etnog događaja, gubitka penzije i razlike u penzijama, te po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog protivpravnog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, kao i da mu naknadi parnične troškove. U stavu drugom izreke presude, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka u označenom iznosu, dok je u stavu trećem izreke oslobođen plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 651/15 od 2. septembra 201 5. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca i potvrđena je prvostepena presuda u prvom i drugom stavu izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2344/15 od 23. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 651/15 od 2. septembra 2015. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je otac tužioca R. S . 20. novembra 2012. godine podneo zahtev za rehabilitaciju, da je preminuo u toku tog postupka 26. decembra 2012. godine, nakon čega je postupak preuzeo tužilac, kao zakonski naslednik; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 291/12 od 11. februara 2014. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno je da je izvršena povreda prava pok. R. S . lišenjem slobode dana 7. jula 1949. godine, iz političkih i ideoloških razloga, i upućivanjem na društveno koristan rad, sve do 8. juna 1953. godine, te da su bez dejstva odgovarajuće pravne posledice te povrede prava; da je tužilac tužbu za rehabilitaciono obeštećenje podneo 24. septembra 2014. godine, a da se pre podnošenja tužbe 9. juna 2014. godine obratio zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstvu pravde – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje; da je utvrđeno da je otac tužioca sa Golog otoka pušten na slobodu 8. juna 1953. godine, nakon čega se oženio, a da je tužilac rođen 16. septembra 1965. godine; da je, kod ovako utvrđeno g činjeničnog stanja, pravilno u nižestepenim presudama primenjeno m aterijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Pored toga, u osporenoj presudi navedene su i relevantne odredbe člana 21. Zakona o rehabilitaciji kojima su uređena prava drugih lica po osnovu rehabilitacije, kao i odredbe člana 26. kojima je uređeno pitanje rehabilitacionog obeštećenja, pa je ocenjeno da tužilac nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i da neosnovano ističe pogrešnu primenu materijalnog prava.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo i da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud najpre ukazuje da je identično pravno pitanje , tj. pitanje prava drugih lica - naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

Ustavni sud nalazi da su bez uticaja na prethodnu pravnu ocenu navodi podnosioca kojima ukazuje da je njegov pokojni otac bio živ u vreme stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji i da je stoga za života stekao pravo na rehabilitaciono obeštećenje, pa samim tim i na naknadu materijalne štete, a koja je onda ušla i u njegovu zaostavštinu. Ovo iz razloga što je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je pravni prethodnik podnosioca, iako je bio živ u vreme stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovan tek nakon smrti , tako da ni pravo na naknadu materijalne štete po tom osnovu nije moglo da pripada pravnom prethodniku podnosio ca u trenutku njegove smrti, a kako to tvrdi podnosilac ustavne žalbe.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju, da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni materijalnog prava, a o kojima se izjasnio i drugostepeni sud, te da se radi o pravnom pitanju o kome revizijski sud već ima zauzet pravni stav iznet u većem broju presuda, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca kojim ukazuje da osporena presuda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje nisu osnovani.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, a koju podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 22. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz člana 22. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 21, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

Navode podnosioca kojima ukazuje da je osporena revizijska presuda doneta i uz povredu čl. 64. do 66. Ustava, kojima se jemče prava deteta, prava i dužnosti roditelja i posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao da su mu osporenom presudom povređena označena prava, već je takve navode izneo u prilog tvrdnji o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u vezi prava naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti