Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog nedosledne prakse Privrednog apelacionog suda u istovetnim pravnim situacijama. Sud je u osporenoj presudi zauzeo stav suprotan svojoj ranijoj praksi o konvalidaciji ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadsko izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novosadsko izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO izjavljena protiv presud e Privrednog apelacionog suda Pž. 8489/12 od 9. jula 2013. godine i utvrđuje da je povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčen o odr edbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbij e, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO, Novi Sad, podnelo je, 9. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8489/12 od 9. jula 2013. godine, zbog povrede načela sudske zaštite utvrđenog članom 22. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. i 2. Ustava, te prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protkola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 752/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupak trajao četiri i po godine; da je drugostepeni sud odlučnu činjenicu o zaključenju ugovora od 12. maja 1998. godine kojim se tužilac obavezao da kao izdavač za račun tuženog kao naručioca u registru žiro računa objavi njegov matični broj i šifru delatnosti i da mu isporuči publikacije na CD-u, utvrdi o suprotno pismenim ispravama koje postoje u spisima predmeta , nalazeći da je navedeni ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica u ime i za račun pravnog prethodnika tuženog; da je povodom potraživanja iz navedenog ugovora za period od 1998. do 2004. godine određeno izvršenje rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 1079/05 od 21. marta 2005. godine; da je navedeno rešenje o izvršenju postalo pravnosnažno, jer je tuženi podneo neblagovremeni prigovor i nedozvoljeni predlog za povraćaj u pređašnje stanje; da predmetni ugovor proizvodi pravno dejstvo, iz razloga što je tuženi konkludentnim radnjama osnažio navedeni ugovor, plaćanjem duga, usled propuštanja roka za izjavljivanje prigovora; da je neprihvatljiv stav izražen u drugostepenoj presudi da u konkretnom slučaju nije došlo do isplate dobrovoljnim radnjama tuženog, već prinudnim izvršenjem; da smatra da je tuženi ovakvim postupanjem u izvršnom postupku naknadno prećutno odobrio i priznao predmetni ugovor, shodno članu 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi svojim pasivnim ponašanjem u vezi sa isporučenim fakturama i registrima i ne upućivanjem blagovremene reklamacije osnažio sve pravne radnje svog predstavnika koji je zaključio sporni ugovor; da je za svoje tvrdnje o različitom postupanju sudova dostavio presude Privrednog apelacionog suda (Pž.10229/10 od 2. septembra 2010. godine, Pž. 912/10 od 18. novembra 2010. godine, Pž. 7182/11 od 30. avgusta 2011. godine i Pž. 7664/11 od 7. februara 2013. godine), kao i presudu Vrhovnog suda Srbije Prev. 349/05 od 13. aprila 2006. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustasvne žalbe, je 12. marta 2009. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika Industrije mleka i mlečnih proizvoda „Imlek“ AD, Beograd, kao pravnog sledbenika Mlekare „Zemun“ AD, Zemun, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 1.508.932,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 6294/09 od 20. marta 2009. godine određeno je izvršenje, a po odlučivanju o prigovoru izvršnog dužnika i stavljanju van snage navedenog rešenja, spisi predmeta dostavljeni su parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 752/10 od 1. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto u celosti rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 6294/09 od 20. marta 2009. godine; stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.508.932,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 324.569,32 dinara; stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 366.552,00 dinara za period od 20. marta 2006. do 12. marta 2009. godine, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 431.460,00 dinara za period od 9. marta 2008. do 12. marta 2009. godine. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je tužilac sa pravnim prethodnikom tuženog 12. maja 1998. godine zaključio ugovor-račun broj 000421 kojim je pravni prethodnik tuženog kao naručilac od tužioca kao izdavača neopozivo naručio da mu se u izdanju registra žiro računa SRJ broj 1998/1999 objavi njegov matični broj, šifra delatnosti i da mu se po izlasku isporuči predmetna publikacija na CD-u po pretplatnoj ceni od 6.600,00 dinara, kao i da se u registru žiro računa SRJ 1998/1999 objavi njegov memorandum u crno-beloj tehnici po pretplatnoj ceni od 1.900,00 dinara sa naručenim oglasom u registru žiro računa SRJ 1998/1999 godine na CD-u, na mestu oglasnog prostora u kolor tehnici na strani 1/1, po ceni od 13.300,00 dinara; da se ugovorom-računom tužilac obavezao da naručiocu publikaciju isporuči najkasnije do kraja 1998. godine; da se naručilac predmetnim ugovorom pretplatio na narednih deset izdanja publikacija, koja izlazi jednom godišnje; da je ugovorom predviđeno da je isti neopoziv, punovažan danom potpisivanja u svemu u skladu sa važećim cenovnikom izdavača; da je za naredna izdanja ugovorena cena koja se ima uvećati srazmerno povećanju cene bakra u zemlji, odnosno po cenovniku izdavača sa 10% popusta; da je predmetni ugovor u ime tuženog potpisao Dušan Marijanac, koji je u spornom periodu obavljao poslove referenta za radne odnose i organe upravljanja pravnog prethodnika tuženog, a da je u spornom periodu lice ovlašćeno za zastupanje bio Mirko Đenić; da je tužilac objavio memorandum tuženog u registru žiro računa za 2005/2006, 2006/2007, 2007/2008 i 2008/2009 godinu i na mestu oglasnog prostora objavio oglas u kolor tehnici na 1/1 stranica, sa isporukom CD publikacija tuženom; da je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 1079/05 od 21. marta 2005. godine tužilac naplatio potraživanje prema tuženom po osnovu spornog ugovora za period od 1998. do 2004. godine. Prvostepeni sud je našao da je tuženi isplatom potraživanja tužiocu do koga je došlo neblagovremenim izjavljivanjem prigovora na rešenje o izvršenju i nedozvoljenim predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, dozvolio da navedeno rešenje postane pravnosnažno i izvršno, te je svojom konkludentnom radnjom prihvatio predmetni ugovor i konvalidirao isti, te da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8489/12 od 9. jula 2013. godine je preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 752/10 od 1. marta 2012. godine u stavu drugom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.508.932,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 199.748,67 dinara. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je u konkretnoj pravnoj stvari zakonski zastupnik tuženog u spornom periodu, saglasno odredbi člana 84. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, bio Mirko Đenić, a ne Dušan Marijanac, koji je u ime tuženog obavljao poslove referenta za radne odnose i organe upravljanja, bez datog ovlašćenja od strane zakonskog zastupnika tuženog da može zaključiti predmetni ugovor; da je stoga predmetni ugovor u ime tuženog potpisan od strane neovlašćenog lica i da isti ne proizvodi pravno dejstvo; da tužilac u toku postupka nije dokazao da je lice koje je potpisalo ugovor za tuženog, to učinilo na osnovu volje zastupanog, odnosno da je zakonski zastupnik tuženog u spornom periodu dao ovlašćenje za zaključenje spornog ugovora. Drugostepeni sud ističe da je neprihvatljivo stanovište prvostepenog suda da je u konkretnoj pravnoj stvari došlo do konvalidacije predmetnog ugovora, u smislu člana 88. Zakona o obligacionim odnosima, konkludentnim radnjama tuženog i to radnjama nečinjenja, odnosno neblagovremenim izjavljivanjem prigovora na rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 1079/05 od 21. marta 2005. godine i podnetim nedozvoljenim predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. Po nalaženju drugostepenog suda, nepreduzimanje određenih procesnih radnji u postupku izvršenja od strane izvršnog dužnika, ne može se smatrati radnjama koje su za posledicu imale konvalidaciju predmetnog ugovora, budući da se saglasno odredbi člana 42. Zakona o obligacionim odnosima, ćutanje ponuđenog, ili njegovo propuštanje ne može smatrati kao prihvatanje ponude odnosno prihvatanje ugovora koji je zaključen od strane neovlašćenog lica tuženog. Takođe nalazi da je pogrešno zaključivanje prvostepenog suda da je tuženi osnažio predmetni ugovor plaćanjem potraživanja, s obzirom na to da do isplate nije došlo dobrovoljnim radnjama tuženog, već prinudnim izvršenjem. Dalje ističe, da se postupanje tužioca po navedenom ugovoru ne može smatrati ispunjenjem ugovorne obaveze tužioca, jer je ugovor potpisan od strane neovlašćenog lica tuženog, te da dostava publikacija može značiti samo da je poziv upućen neovlašćeno zastupanom da se izjasni da li ugovor naknadno odobrava, a neodobravanje u ostavljenom roku ima za posledicu da se smatra da ugovor nije ni zaključen. Drugostepeni sud smatra da su irelevantne odredbe ugovora o tome da tužilac izvršava svoju ugovornu obavezu predajom pošiljke preporučeno preko pošte, kao i ostale odredbe ugovora na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, s obzirom na to da zbog zaključenja ugovora od strane neovlašćenog lica tuženog, ugovor ne može proizvoditi prava i obaveze. Suprotan zaključak imao bi za posledicu da je druga strana, u konkretnom slučaju neovlašćeno zastupana, primorana da ugovor zaključi i da primi nešto što nije tražila, kao i da ispuni nešto što nije svojom voljom htela da se obaveže, što bi bilo suprotno autonomiji volje stranaka prilikom zaključenja ugovora.

Dostavljenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10229/10 od 2. septembra 2010. godine je potvrđena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 150/09 od 28. januara 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca i obavezan tuženi JKP „Beočin“ iz Beočina da mu isplati iznos od 418.870,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da bez obzira na činjenicu što u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog nije bio ovlašćen od strane zakonskog zastupnika tuženog za njegovo zaključenje, ugovor je konvalidiran, osnažen, konkludentnim radnjama tuženog; da iz radnji tuženog koje su sledile nakon zaključenja ugovora proizlazi da je tuženi predmetni ugovor naknado odobrio, jer je primao registre, a iste nije vratio tužiocu i da je zadržavanjem i raspolaganjem predmeta ugovora koji nije zaključen od strane ovlašćenog lica, neovlašćeno zastupani naknadno odobrio tako zaključeni ugovor u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Identičan stav zauzeo je Privredni apelacioni sud i u presudama Pž. 912/10 od 18. novembra 2010. godine, Pž. 7182/11 od 30. avgusta 2011. godine i Pž. 7664/11 od 7. februara 2013. godine, kao i Vrhovni sud Srbije u presudi Prev. 349/05 od 13. aprila 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javno interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje (član 42. stav 1. i 2.); da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje) (član 84. stav 2.); da ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, da pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zasupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno prema zastupanom licu i da je zastupnik dužan obavestiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog, ali i kad on to ne uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik (član 85.) da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri, da strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćeno zastupanog samo da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava i da ako neovašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen (član 88. stav 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Privrednog apelacionog suda, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite presude, sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu proizlazi da je Privredni apelacioni sud, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvajao tužbene zahteve tužioca, koji se nalazio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima presuda Privrednog apelacionog suda, pa i Vrhovnog suda Srbije je istaknuto da bez obzira na činjenicu što u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog nije bio ovlašćen od strane zakonskog zastupnika tuženog za njegovo zaključenje, ugovor je konvalidiran, osnažen, konkludentnim radnjama tuženog, odnosno iz radnji tuženog koje su sledile nakon zaključenja ugovora proizlazi da je tuženi predmetni ugovor naknadno odobrio, jer je primao registre, ali iste nije vratio tužiocu, te da je zadržavanjem i raspolaganjem predmeta ugovora koji nije zaključen od strane ovlašćenog lica, neovlašćeno zastupani naknadno odobrio tako zaključeni ugovor u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance, a posebno u situaciji kada je reč o istom (drugostepenom) sudu, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Sama činjenica da je Privredni apelacioni sud, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja doneo različite odluke, stvorila je pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud delimično usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ustavna žalba je podneta, između ostalog, i zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da sporni ugovor-račun broj 000421 od 1 2. maja 1998. godine nije konvalidiran, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, radnjama nečinjenja tuženog, izjavljivanjem neblagovremenog prigovora na rešenje o izvršenju Iv. 1079/05 od 21. marta 2005. godine i nedozvoljenog predloga za povraćaj u pređašnje stanje. Drugostepeni sud posebno nalazi da se nepreduzimanje određenih procesnih radnji u postupku izvršenja ne može smatrati radnjama koje su za posledicu imale konvalidaciju predmetnog ugovora, jer se, saglasno članu 42. Zakona o obligacionim odnosima, ćutanje ponuđenog, ili njegovo propuštanje ne može smatrati prihvatanjem ponude odnosno prihvatanjem ugovora koji je zaključen od strane neovlašćenog lica. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega smatra da se postupanje tužioca po navedenom ugovoru ne može smatrati ispunjenjem ugovorne obaveze, jer je ugovor potpisan od strane neovlašćenog lica, a da dostava publikacija tuženom znači samo poziv upućen neovlašćeno zastupanom da se izjasni da li ugovor naknadno odobrava i da neodobravanje u ostavljenom roku ima za posledicu da se smatra da ugovor nije ni zaključen. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u odlukama Už-7039/2012 od 19. februara 2015. godine i Už-1998/2013 od 18. juna 2015. godine.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavn og prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe istaknute povrede načela sudske zaštite iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih načela i prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Vezano za navod ustavne žalbe kojim se, uzgredno i u jednoj rečenici, poziva na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, zbog čega je zahtev za naknadu materijalne štete, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti