Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neuzimanja u obzir zakonske pretpostavke o zajedničkoj svojini

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu. Apelacioni sud je propustio da primeni odredbu Porodičnog zakona o zakonskoj pretpostavci da je imovina stečena u braku zajednička, čak i kada je upisana na jednog supružnika, što je bilo odlučujuće.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8149/2013
24.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Violete Đorđević iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Violete Đorđević i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 1370/12 od 17. aprila 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Violeta Đorđević iz Niša podnela je, 11. oktobra 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika iz člana 62. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u parničnom postupku pravnosnažno odbijen podnositeljkin tužbeni zahtev kojim je tražila utvrđenje ništavosti založne izjave koju je dao njen bivši suprug i izvršne vansudske hipoteke koja je upisana na spornoj nepokretnosti koju je stekla po osnovu braka sa svojim bivšim supružnikom, ali koja nepokretnost je u javne knjige bila upisana kao isključiva svojina njenog bivšeg supružnika; da banka i njen bivši supružnik nisu tražili saglasnost za upis hipoteke na spornoj nepokretnosti u javne knjige; da parnični sudovi nisu primenili relevantne odredbe Porodičnog zakona za rešavanje konkretne pravne stvari.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Tražila je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Nišu je presudom P. 1370/12 od 17. aprila 2013. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Violete Đorđević, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi ništavost založne izjave koju je dao prvotuženi Ljubomir Đorđević (njen bivši suprug) i izvršne vansudske hipoteke koja je upisana na spornoj nepokretnosti u korist drugotužene „AIK Banke“ a.d.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je između tužene drugotužene „AIK Banke“ a.d. i Lik Promet City d.o.o. zaključen ugovor o kreditu; da je prvotuženi Ljubomir Đorđević, kao založni dužnik, pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu Ov. br. 22601/11 dana 7. septembra 2011. godine, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja drugotužene banke iz predmetnog ugovora dao založnu izjavu; da je na osnovu date založne izjave dozvoljen upis izvršne vansudske hipoteke (5. oktobra 2011. godine) na spornoj nepokretnosti u korist ovde drugotužene banke; da je iz lista nepokretnosti utvrđeno je da je kao nosilac prava na predmetnoj nepokretnosti upisan prvotuženi Ljubomir Đorđević sa udelom od 1/1; da su tužilja Violeta Đorđević i prvotuženi Ljubomir Đorđević bili u braku od 20. aprila 1995. do 17. januara 2012. godine, kada je brak razveden presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1698/11 i da je navedenom presudom izvršena deoba zajedničke imovine tako što je svako od supružnika dobio pravo svojine na ½ idealnoj polovini od sporne nepokretnosti; da hipoteka predstavlja stvarno pravo na nepokretnosti i vezana je za samu nepokretnost, a ne za ličnost vlasnika nepokretnosti; da se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara; da je predmetna nepokretnost upisana u javnim knjigama kao isključiva svojina prvotuženog, da nije postojala nikakva zabeležba koja se tiče zajedničkog upravljanja, da se pretpostavlja apsolutna tačnost evidencije koju vodi katastar nepokretnosti, te da drugotužena banka, kao ugovorna strana kod ugovora u kreditu, nije imala obavezu da utvrđuje da li je prvotuženi Ljubomir Đorđević isključivi vlasnik sporne nepokretnosti; da se navodima žalbe insistira na tome da sporna nepokretnost na kojoj je upisana hipoteka predstavlja zajedničku svojinu tužilje i prvotuženog; da je tačno da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1698/11 od 17. januara 2012. godine razveden brak između tužilje i prvotuženog, te da je istom presudom izvršena deoba zajedničke imovine tako da svako od njih ima pravo svojine na po jednoj idealnoj polovini; da je , međutim, u konkretnom slučaju, utvrđeno pravo susvojine tužilje prema prvotuženom – suvlasnički odnos između njih kao bivših supružnika koji kao takav nema pravno dejstvo u odnosu na drugotuženu banku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva ukazuje, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 176. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) je propisano: da se smatra da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima (stav 1.); da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine povređeno njeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer žalbeni parnični sud nije primenio relevantne odredbe Porodičnog zakona koji regulišu institut bračne tekovine.

Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud ističe da sudske odluke koje se zasnivaju na pravilima koja regulišu privatnopravne odnose između pojedinaca, vezane za imovinu, u principu ne mogu biti u suprotnosti sa navedenom odredbom Ustava, pošto se jemstvom prava na imovinu pre sve garantuje zaštita od nedozvoljenog mešanja države u uživanje zakonito stečenih imovinskih prava fizičkih i pravnih lica. Ovaj princip trpi izuzetke samo u situacijama kada se sudskim odlukama, povredom zajemčenog prava na pravično suđenje, stvara takva nejednakost po kojoj bi jedno lice bilo sasvim proizvoljno i neopravdano lišeno imovine u korist drugog lica.

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe kao tužilac u parničnom postupku tražila utvrđenje ništavosti založne izjave koju je dao prvotuženi - njen bivši suprug i izvršne vansudske hipoteke koja je upisana na spornoj nepokretnosti koju je stekla po osnovu braka sa svojim bivšim supružnikom. Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1670/13 pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnositeljke navodeći da je u trenutku upisa hipoteke sporna nepokretnost bila upisana kao isključiva svojina bivšeg podnositeljkinog supružnika, i da se u tom slučaju primenjuje pretpostavka apsolutne tačnosti u evidenciji koju vodi katastar nepokretnosti. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je parnični žalbeni sud u osporenoj presudi naveo osnovne principe upisa hipoteke iz merodavnih zakonskih odredbi. Međutim, pravo zajedničke svojine koja je stečena po osnovu braka, što je ovde slučaj, potpada pod posebni zakonski režim. Posebnost bračne tekovine ogleda se u tome da se u odnosu na ovaj pravni institut primenjuje zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona koja glasi da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi nije naveo niti primenio navedenu zakonsku odredbu koja je od pravnog značaja za odlučivanje u ovoj konkretnoj pravnoj stvari, i takva sudska radnja je, po oceni Ustavnog suda, dovela u sumnju pravičnost parničnog postupka u celini, a time i do povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavni sud je slično pravno stanovište već zauzeo i u odlukama Už-570/2012 od 27. novembra 2014. godine i Už-8791/2013 od 5. novembra 2015. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1670/13 od 3. septembra 2013. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 1370/12 od 17. aprila 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

8. Ustavni sud ukazuje da se pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika iz člana 62. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene drugostepene presude, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog akta, dovoljna i adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke , saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

10. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da joj Ustavni sud dosudi materijalnu štetu, za sada je preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u tačke 4. izreke.

11. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neuzimanja u obzir zakonske pretpostavke o zajedničkoj svojini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti