Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Agencija za restituciju i sudovi su pogrešno primenili pravo kada su odbacili zahtev kao neuredan, bez prethodnog poziva podnosiocima da ga dopune, što je obaveza propisana Zakonom o opštem upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-816/2017
26.09.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. L . iz Pečuja, Đ . L . iz Komla, Z . L . iz Ečenja, M . L . J . iz Šoprona, A . L . iz Budimpešte, G . L . iz Seksarda i K . L . iz Budimpešte, sve u Republici Mađarskoj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. L, Đ . L, Z . L, M . L . J, A . L, G . L . i K . L . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 293/16 od 10. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 293/16 od 10. novembra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16611/14 od 6. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. L . iz Pečuja, Đ . L . iz Komla, Z . L . iz Ečenja, M . L . J. iz Šoprona, A. L . iz Budimpešte, G . L . iz Seksarda i K . L . iz Budimpešte, sve u Republici Mađarskoj , preko punomoćnika L. J, advokata iz Subotice, podnele su Ustavnom sudu , 27. januara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-039847/2014 od 17. novembra 2014. godine, presude Upravnog suda U. 16611/14 od 6. aprila 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 293/16 od 10. novembra 2016. godine, zbog povrede načela o jedinstvenom pravnom poretku i zabrani diskriminacije iz čl. 4. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 35. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci početkom 2014. godine saznal i za mogućnost podnošenja restitucionog zahteva, a usled komplikovanog činjeničnog stanja i teškoća u pribavljanju kompletne dokumentacije, nisu bili u mogućnosti da zahtev podnesu ranije; da su u poštama nadležn im za prijem zahteva dobili obaveštenje da je, usled nastale situacije, omogućeno da se podnesu samo zahtevi, a da će se prilozi uz zahtev moći dostaviti Agenciji i kasnije; da je propuštanje radnje, koju je prvostepeni organ sankcionisao odbacivanjem zahteva, postalo evidentno dostavljanjem zaključka Agencije, čime je stranci u postupku stavljeno do znanja da prvostepeni organ neće postupati na način iz člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku; da je, saglasno osnovnim načelima upravnog postupka, bilo potrebno da prvostepeni organ prvo postupi u skladu sa navedenom odredbom, a da tek u slučaju eventualnog nepoštovanja datog naknadnog roka primeni odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe dalje ukazuju : da je prvostepeni organ u pojedinim slučajevima postupao na način kojim je u potpunosti ispoštovao osnovno načelo propisano u članu 6. Zakona o opštem upravnom postupku, na primer, u predmetu broj 46-022043/2014 je prvo zaključkom od 31. oktobra 2014. godine odbacio zahtev zbog nepotpune dokumentacije, ali je taj zaključak naknadno stavio van snage iz razloga što je pre njegove ekspedicije bila dostavljena dopuna dokumentacije; da je i u predmetu broj 46-03 9874/2014, u kome je donet osporeni zaključak Agencije za restituciju, „na kraju ipak dostavljena dokumentacija“ prvostepenom organu, čime je, po mišljenju podnosilaca, obezbeđeno nesmetano meritorno postupanje po restitucionom zahtevu.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, činjenica da se procesni propusti stranke u postupku različito tretiraju, samo po osnovu toga da li je stranka dopunu dokumentacije postupajućem organu dostavila pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva, predstavlja povredu načela da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporene akte i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-039847/2014 od 17. novembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev J. L, Đ . L, Z . L, M . L . J, A . L, G . L . i K . L , ovde podnosilaca ustavne žalbe , za vraćanje imovine iza bivšeg vlasnika Ja. L . (dalje u tekstu: predmetni zahtev). U obrazloženju zaključka je konstatovano da uz zahtev nisu priloženi dokazi propisani odredbom člana 42. stav 4. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, odnosno drugi dokaz na osnovu kog se može nesumnjivo utvrditi pravna veza podnosilaca zahteva sa bivšim vlasnikom; da se, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona, zahtev koji ne sadrži obavezne podatke navedene u članu 42. stav 7. odbacuje kao neuredan; da je, s obzirom na izloženo, odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16611/14 od 6. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv zaključka Agencije od 17. novembra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da su podnosioci u tužbi naveli: da je, u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku , bilo potrebno da im prvostepeni organ ostavi rok za otklanjanje eventualnih nedostataka podneska, a da tek u slučaju nepoštovanja datog roka primeni odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da su uz predlog za povraćaj u pređašnje stanje dostavil i dopunu dokumentacije i da je time stvorena mogućnost da tuženi postupi po njihovom zahtevu. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije, a imajući u vidu član 11. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ocenio je da se postupak vraćanja oduzete imovine sprovodi po odredbama tog zakona, dok je primena odredaba Zakona o opštem upravnom postupku propisana supsidijarno, zbog čega su bez uticaja navodi tužbe da je tuženi trebalo da primeni odredbe člana 58. tog zakona. Upravni sud je istakao da je postupanje sa zahtevom uz koji nisu priloženi potrebni dokazi propisano odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je tuženi pravilno primenio.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 293/16 od 10. novembra 2016. godine odbijen je zahtev kojim su podnosi oci ustavne žalbe tražil i preispitivanje presude Upravnog suda U. 16611/14 od 6. aprila 2016. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je u zahtevu navedeno: da je Agencija bila dužna da postupi u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku; da je postupanjem Agencije povređeno načelo iz člana 3. navedenog zakona, kojim je propisano da odredbe drugih zakona, kojima se propisuju neophodna odstupanja od pravila upravnog postupka, moraju da budu u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim tim zakonom ; da je u toku postupak za rehabilitaciju bivšeg vlasnika, zbog čega je Agencija trebalo da prekine postupak. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, budući da, prema obrazloženju pobijane presude, podnosioci u prilogu zahteva z a vraćanje imovine nisu dostavili izvod iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih, kao ni rešenje o nasleđivanju, odnosno drugi dokaz na osnovu kog se može utvrditi pravna veza podnosilaca sa bivšim vlasnikom. Vrhovni kasacioni sud je ocenio neosnovanim navode zahteva koji se odnose na obavezu tuženog organa da prekine postupak, budući da su podnosioci nakon okončanja upravnog postupka obavestili Agenciju o tome da se vodi postupak rehabilitacije bivšeg vlasnika.

Zaključkom Agencije broj 46-022043/2014 od 7. novembra 2014. godine, kojim podnosioci ustavne žalbe ukazuju na nejednako postupanje Agencije, stavljen je van snage zaključak od 31. oktobra 2014. godine, kojim je odbačen kao neuredan zahtev L. J . i La . J, za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice Ž . J, podnet 26. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da je Agencija 31. oktobra 2014. godine donela zaključak o odbacivanju zahteva kao neurednog, jer uz zahtev nije dostavljena dokumentacija propisana zakonom; da je podneskom od 31. oktobra 2014. godine, pre nego što je zaključak ekspedovan iz Agencije, punomoćnik podnosilaca dostavio obavezne dokaze iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zbog čijeg je nedostatka i donet zaključak o odbacivanju zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da zahtev sadrži sledeće podatke – o bivšem vlasniku - ime, ime jednog roditelja i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište, odnosno boravište u vreme oduzimanja imovine i državljanstvo, odnosno naziv i sedište zadužbine (član 42. stav 3. tačka 1), o pravnoj vezi podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 3. tačka 6)); da se za podatke iz stava 3. tač. 1) i 5) ovog člana uz zahtev prilažu sledeći dokazi – izvod iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih, izvod iz registra u kome je zadužbina upisana, punomoćje, a ako podnosilac zahteva nema stalno prebivalište na teritoriji Republike Srbije i punomoćje za lice ovlašćeno za prijem pismena, kao i drugi dokaz na osnovu kojeg se mogu nesumnjivo utvrditi traženi podaci (član 42. stav 4. tačka 1)), da se za podatke iz stava 3. tačka 6) ovog člana uz zahtev prilažu sledeći dokazi – izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, odnosno drugi dokaz na osnovu kojeg se može nesumnjivo utvrditi pravna veza podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 4. tačka 4)); da zahtev mora da sadrži podatke iz stava 3. tač. 1), 2), 5) i 6) ovog člana i da se uz zahtev obavezno prilažu dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da Agencija nije mogla da odbaci njihov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što im ostavi rok za dostavljanje dokumentacije potrebne za odlučivanje o zahtevu. Podnosioci, s tim u vezi, ističu da je Agencija različito postupala u zavisnosti od toga da li je ta dokumentacija dopunjena pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci prevashodno ukazuju na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude, kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije, ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da primeni odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, nalazeći da je postupanje sa zahtevom koji ne sadrži propisane podatke izričito propisano Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Iz osporene presude Vrhovn og kasacion og sud a proizlazi da je taj sud prihvatio navedeno stanovište Upravnog suda, jer je našao da ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drukčije ocene zakonitosti osporene presude.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim se rešenjima ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku, odnosno uvoditi nejednako postupanje prema strankama u postupku (navedeni pravni stav Sud je izrazio, pored ostalih, u Odlukama IUz-17/2011 od 23. maja 2013. godine i Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine). Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-10968/2018 od 17. januara 2019. godine, Už-3313/2016 od 8. februara 2018. godine i Už-733/2016 od 7. decembra 2017. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnosioce ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnosioce da u toku postupka dostave dokaze na osnovu kojih se može utvrditi pravna veza između njih i bivšeg vlasnika, kao i podaci o njemu. Po oceni ovog suda, zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može se odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja. Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja pravni stav koji proizlazi iz osporenih akata – da se urednost zahteva za vraćanje oduzete imovine procenjuje isključivo prema stanju u trenutku njegovog podnošenja, jer bi to značilo da podnošenje zahteva uz koji nisu priloženi potrebni dokazi, ipso iure ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog, te se navedena posledica ne bi mogla izbeći ni ako bi Agencija te dokaze primila u toku postupka, pre nego što se zaključak o odbacivanju dostavi stranci. Sud, s tim u vezi konstatuje da je u predmetu Agencije broj 46-022043/2014 stavljen van snage zaključak o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine, jer su dokazi iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju dostavljeni pre nego što je zaključak o odbacivanju zahteva ekspedovan iz Agencije. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu, uprkos tome što uz zahtev nisu bili priloženi dokazi koji se obavezno moraju priložiti, izostala primena odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 17. novembra 2014. godine podnosi ocima ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren . Imajući u vidu da u osporenim presud ama Upravnog i Vrhovnog kasacionog suda nisu na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeni navodi kojima su podnosioci ukazivali na obavezu Agencije da im dostavi zahtev na uređenje, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 293/16 od 10. novembra 2016. godine

i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16611/14 od 6. aprila 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela i ostalih prava istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, između ostalih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti