Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko šest godina. Utvrđena je odgovornost prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 209/06 (inicijalno P. 736/05), a okončan pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 310/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz B . podneo je 23. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz S . P, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 209/06 (inicijalno P. 736/05), a okončan pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 310/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 23. novembra 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu radi naknade štete, koju mu je pričinio tuženi kada ga je fizički napao i naneo mu lake telesne povrede; da je drugostepenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10645/10 od 20. septembra 2012. godine parnični postupak okončan, nakon sedam godina od podnošenja tužbe.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranije Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 736/05, kasnije Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 310/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A. S, ovde podnosilac ustavne žalbe je 23. novembra 2005. godine protiv tuženog A. B. iz N . B . podneo Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu radi naknade štete, koju mu je pričinio tuženi kada ga je fizički napao i naneo mu lake telesne povrede.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 736/05. Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo presudu zbog propuštanja P. 736/05 od 2. februara 2006. godine, jer tuženi nije u ostavljenom roku dostavio sudu odgovor na tužbu.

Rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 736/05 od 1. marta 2006. godine usvojen je predlog punomoćnika tuženog, pa je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, ukinuta presuda zbog propuštanja od 2. februara 2006. godine i određeno da se spis predmeta zavede pod novi broj. Predmetu je dodeljen broj P. 209/06.

Prvo ročište je bilo zakazano posle godinu dana, za 16. april 2007. godine. Nakon toga, do donošenja prvostepene presude zakazano je još 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana četiri ročišta (dva zbog bolesti punomoćnika tuženog, a dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Ročišta su zakazivana u periodima od po nekoliko meseci, sa tim da u periodu od osam meseci, od 13. novembra 2009. do 8. jula 2010. godine, sud nije zakazao nijedno ročište. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak medicinskim veštačenjem od strane veštaka psihijatra i neuropsihijatra, a bilo je određeno i dopunsko veštačenje, saslušani su predloženi svedoci i parnične stranke. Sud je izvršio uvid u određene krivične spise predmeta i drugu dostavljenu medicinsku dokumentaciju.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost za odlučivanje u ovoj parnici je prešla na Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi, a predmetu je dodeljen broj P. 310/10.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 310/10 od 8. jula 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu i parnične troškove, kako je određeno u izreci navedene presude.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 10645/10 od 20. septembra 2012. godine kojom je žalba tuženog delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 310/10 od 8. jula 2010. godine u pobijanom usvajajućem delu preinačena, tako što je odbijen deo tužbenog zahteva, kojim je traženo da tuženi tužiocu isplati na ime uništene garderobe iznos od 5.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 107.548,00 dinara (umesto iznosa od 124.480,00 dinara) , sa kamatom kao u prvostepenoj presudi, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem, a nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 9. oktobra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 23. novembra 2005. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10645/10 od 20. septembra 2012. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko šest i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je ročišta za glavnu raspravu zakazivao u periodu od po nekoliko meseci, pa i godinu dana (tako, nakon što je rešenjem P. 736/05 od 1. marta 2006. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, prvo ročište je bilo zakazano posle godinu dana, za 16. april 2007. godine, a ni u periodu od osam meseci, od 13. novembra 2009. do 8. jula 2010. godine sud nije zakazao ročište).

Prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 310/10 od 8. jula 2010. godine, posle skoro pet godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnojnoj meri činjenično složen, jer je sud odredio medicinsko veštačenje od strane veštaka psihijatra i neuropsihijatra, i dopunsko veštačenje, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ipak ne može opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi naknade štete koju mu je tuženi pričinio kada ga je fizički napao i naneo mu lake telesne povrede.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Staroj Pazovi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 209/06 (inicijalno P. 736/05), a okončan pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 310/10.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a pre svega delimičnu složenost predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.