Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda identifikovano je kao glavni uzrok kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8164/2012
22.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Đurića iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Đurića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 2080/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Đurić iz Gornjeg Milanovca je 22. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Dušana Vujoševića, advokata iz Gornjeg Milanovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 189/12 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica Gornji Milanovac u predmetu P. 2080/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenja prava svojine 11. decembra 2000. godine, a parnica je još uvek u toku, što ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava; da je nakon donošenja obe prvostepene presude u osporenom postupku, podnosilac istovremeno sa žalbom isticao i predlog za delegaciju mesne nadležnosti; da je prvi put Vrhovni sud Srbije odredio da Okružni sud u Kraljevu odlučuje o žalbi, a drugi put je Vrhovni kasacioni sud odbio predlog tužioca; da su nejasni razlozi zbog kojih je najviša sudska instanca u Republici u prvom slučaju usvojila, a u drugom odbila predlog za delegaciju mesne nadležnosti, kada je u pitanju identičan razlog za delegaciju, te podnosilac smatra da mu je na taj način uskraćeno pravo na zakonsku, jednaku i pravičnu zaštitu prava. Predlaže se da Ustavni sud „naredi“ nadležnom sudu da u spornom predmetu postupa u skladu sa odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 3.500 evra, poništi rešenje Vrhovnog kasacionog suda R. 189/12 od 29. avgusta 2012. godine i naloži ponovno odlučivanje po predlogu za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za odlučivanje o žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 2080/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. decembra 2000. godine Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu tužbu protiv tužene Mirjane Janićijević, sa zahtevom da sud utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu izgradnje spratno-potkrovnog dela stambene zgrade, postojeće na k. p. broj 111/26, KO Gornji Milanovac, pomoćnog objekta lociranog na istom zemljištu i dela prizemlja stambene zgrade u delu od 1/3, na kome delu ima pravo vlasništva po osnovu nasleđa iza smrti sada pok. Radmile – majke stranaka i po osnovu izgradnje, da je nosilac prava trajnog korišćenja zemljišta na kome se ova nepokretnost nalazi u pripadajućem delu, kao i da utvrdi da navedena imovina ne predstavlja zaostavštinu oca stranaka sada pok. Branislava Đurića u delu od 1/3, te da ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između oca stranaka i tužene, pod Ov. br. 1529/96 od 20. decembra 1996. godine, prema tužiocu ne proizvodi pravno dejstvo, što je tužena dužna priznati i dozvoliti tužiocu da se upiše kao vlasnik na označenom delu nepokretnosti i kao nosilac prava trajnog korišćenja zemljišta na kome se ovi objekti nalaze u javnim knjigama i dozvoliti mu fizičku deobu prizemnog dela stambene zgrade, a sve u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tužbeni zahtev je u toku postupka preciziran i preinačen. Odgovor tužene na tužbu je dostavljen prvostepenom sudu 9. januara 2001. godine.

Postupak pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu je započeo pred sudijom koji je u predmetu postupao do septembra 2003. godine. U toku tog perioda od dve godine i devet meseci održano je osamnaest ročišta i izveden obiman dokazni postupak, u kome su saslušani tužilac i tužena u svojstvu parničnih stranaka, saslušana dvadeset dva svedoka, izvedeno veštačenje putem veštaka građevinske struke M.S. i putem veštaka neuropsihijatara M. Đ. i M. S.

Na ročištu održanom 23. septembra 2003. godine prvostepeni postupak je nastavljen pred novim postupajućim sudijom, usled čega je glavna rasprava počela iznova, a punomoćnik tužene je izrazio nesaglasnost da se do tada izvedeni dokazi ne izvode, već da se pročitaju, dok je tužilac svoju saglasnost povukao u toku postupka. Do donošenja prve prvostepene presude, tj. u toku narednih pet godina, zakazano je četrdeset pet ročišta, od kojih je održano trideset sedam, a nije održano osam iz razloga na strani suda ili veštaka. U dokaznom postupku prvostepeni sud je dva puta saslušao tužioca i tuženu kao parnične stranke, ponovo je saslušao devetnaest ranije saslušanih svedoka i više novih svedoka, izveo dokaze veštačenjem putem veštaka građevinske struke i veštaka neuropsihijatra, izvršio uvid u spise predmeta tog suda O. 155/91 i O. 248/01, upoznao se sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, a pribavio je i podatke o deviznim i dinarskim štednim ulozima tužioca kod „Beobanke“ u stečaju.

Na ročištu održanom 6. aprila 2005. godine određeno je novo neuropsihijatrijsko veštačenje preko veštaka D.I.L. i M.Š, na okolnost psihičkog stanja pok. Branislava Đurića u momentu zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, koji su svoj nalaz i mišljenje dostavili Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu 14. juna 2005. godine.

Na ročištu održanom 24. novembra 2005. godine određeno je novo građevinsko veštačenje preko veštaka M.S, sa zadatkom da utvrdi građevinsku vrednost predmetnog građevinskog objekta pre adaptacije - rekonstrukcije, vrednost izvedenih radova prilikom adaptacije – rekonstrukcije 1974 - 1975 godine, vrednost radova u potkrovnom delu koji su izvedeni nakon adaptacije – rekonstrukcije, a zatim vrednost celokupnog objekta i dela koji je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Veštak M.S. je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 18. januara 2006. godine, a zatim i četiri pismena izjašnjenja na primedbe stranaka, odnosno dopunske nalaze i mišljenja (1. marta, 8. maja i 7. avgusta 2006. i 31. marta 2008. godine).

Tužilac – ovde podnosilac ustavne žalbe je u toku prvostepenog postupka podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 274/04 od 12. maja 2004. godine, kao i predlog za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem predsednika Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu od 13. oktobra 2006. godine.

Tužilac je podneskom od 13. februara 2007. godine precizirao tužbeni zahtev, a podneskom od 8. juna 2007. godine proširio tužbeni zahtev tako što je uz trećeredni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju istakao i eventualni tužbeni zahtev da se osporeni ugovor raskine zbog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane tužene, kao davaoca izdržavanja.

Presudom P. 743/00-08 od 2. oktobra 2008. godine, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu 23. januara 2009. godine i predložio da Vrhovni sud Srbije odredi drugi stvarno nadležan drugostepeni sud koji će odlučivati o podnetoj žalbi.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem P. 743/00-08 od 2. februara 2009. godine odbio predlog tužioca da se dopunskom presudom odluči o zahtevu za naknadu parničnih troškova, protiv koga je tužilac izjavio žalbu 20. februara 2009. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 179/09 od 1. aprila 2009. godine za suđenje u ovoj pravnoj stvari odredio Okružni sud u Kraljevu.

Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 1475/09 od 16. jula 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje P. 743/00-08 od 2. februara 2009. godine, a u stavu drugom izreke ukinuo presudu P. 743/00-08 od 2. oktobra 2008. godine u odnosu na drugi, četvrti, peti i šesti stav njene izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, jer je našao da je u prvostepenom postupku došlo do bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, što je dovelo i do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom prvostepenom postupku, na prvom ročištu održanom 22. septembra 2009. godine, određeno je usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatrijske struke, a do 20. juna 2012. godine, kada je zaključena glavna rasprava, zakazano je ukupno četrnaest ročišta, od kojih je održano dvanaest, a nisu održana dva (23. oktobra 2009. i 2. februara 2010. godine).

Na ročištu održanom 3. marta 2010. godine postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu i pred novim postupajućim sudijom u ovom predmetu. U daljem toku postupka pokušano je usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatara koji su dali suprotna mišljenja u svojim izveštajima od 25. decembra 2002. i 14. juna 2005. godine, a kako su veštaci ostali pri svojim ranije datim mišljenjima, na ročištu od 8. novembra 2010. godine određeno je veštačenje putem Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Nakon pribavljanja obaveštenja od medicinskih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, prvostepeni sud je na ročištu od 14. marta 2011. godine, na predlog tužioca, odredio veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. septembra 2011. godine, a veštaci su se o primedbama tužioca izjasnili u podnesku od 21. decembra 2011. godine i usmeno na ročištu održanom 4. aprila 2012. godine.

Na ročištu od 4. aprila 2012. godine punomoćnik tužioca je postavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je rešenjem predsednika prvostepenog suda od 9. aprila 2012. godine odbijen.

Osnovni sud u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu je presudom P. 2080/10 od 20. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko utvrđenog suvlasničkog udela od 33,33% na spratno-potkrovnom delu porodične stambene zgrade postojeće na k. p. broj 111/26, KO Gornji Milanovac; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju Ov. br. 1599/96 od 20. decembra 1996. godine , zaključen između tužene i oca stranaka, sada pok. Branislava Đurića, bez pravne važnosti, te da se zaostavština pok. Branislava Đurića koja se sastoji od 53,33% idealnih delova prizemne stambene zgrade postojeće na k. p. broj 111/26 , KO Gornji Milanovac, ima raspraviti po zakonskom redu nasleđivanja; stavom trećim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju raskine zbog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane tužene; stavom četvrtim izreke obavezao tužioca da tuženoj na ime parničnih troškova plati iznos od 411.350 dinara.

Tužilac je 23. jula 2012. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude i podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog drugostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem R. 189/12 od 29. avgusta 2012. godine odbio predlog tužioca za određivanje drugog stvarno nadležnog apelacionog suda za postupanje po njegovoj žalbi.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 3627/12 od 3. decembra 2012. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica Gornji Milanovac P. 2080/10 od 20. juna 2012. godine. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 17. decembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 11. decembra 2000. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu 3. decembra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao dvanaest godina, što, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično složenom sporu u kome je trebalo raspraviti pitanje svojine tužioca na spornoj nepokretnosti po osnovu gradnje, kao i pitanje punovažnosti osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju, te da je u cilju utvrđivanja svojinskog udela tužioca u spornoj nepokretnosti, utvrđivanja poslovne sposobnosti pok. Branislava Đurića za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i ispunjenja obaveza tužene iz navedenog ugovora, sproveden obiman i složen dokazni postupak u toku koga je, pored ostalog, saslušano više desetina svedoka i sprovedeno veštačenje veštaka građevinske struke i veštaka neuropsihijatara, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o sporu povodom prava svojine na nepokretnosti u kojoj, inače, tužilac stanuje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije značajnije doprineo trajanju postupka, osim što je isticanjem novog zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i više zahteva za izuzeće sudija i delegaciju drugog stvarno nadležnog drugostepenog suda doveo do izvesnog produženja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dao Opštinski sud u Gornjem Milanovcu svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, nakon dve godine i devet meseci postupka pred prvim postupajućim sudijom u toku kog perioda je sproveden obiman dokazni postupak sa saslušanjem dvadeset dva svedoka, te veštačenjem preko veštaka građevinske struke i veštaka neuropsihijatra, predmet je dodeljen u rad drugom sudiji, što je imalo za posledicu da su praktično svi ovi dokazi u daljem toku postupka ponovo izvedeni. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je postupanje prvostepenog suda u ovom predmetu sa aspekta prava na suđenje u razumnom roku neprihvatljivo bez obzira na to što je sud zakazao i održao veliki broj ročišta, i to u prihvatljivim rokovima. Uz to, treba imati u vidu da je propust prvostepenog suda da izvrši ocenu izvedenih dokaza u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku doveo do ukidanja prve prvostepene presude, koja je doneta skoro osam godina nakon podnošenja tužbe. Drugostepeni sudovi su efikasno postupali i odlučivali o podnetim žalbama.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 2080/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost predmeta spora i izvesni doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U ustavnoj žalbi podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud odbio njegov zahtev da delegira drugi stvarno nadležni apelacioni sud, koji bi umesto Apelacionog suda u Kragujevcu odlučivao u postupku po njegovoj žalbi protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu.

Međutim, rešenje Vrhovnog kasacionog suda R. 189/12 od 29. avgusta 2012. godine koje se osporava ustavnom žalbom, po oceni Ustavnog suda, prema svojoj pravnoj prirodi ne predstavlja pojedinačni akt kojim je neposredno odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Iz tog razloga, osporenim aktom nije moglo biti povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavna žalba, u odnosu na navedeni akt, ratione materiae nedopuštena.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti