Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao preko sedam godina. Sud dodeljuje naknadu nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D . iz Donjeg Malovana, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11365/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz Donjeg Malovana, Bosna i Hercegovina, izjavio je , 11. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11365/10 od 13. septembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8723/12 od 20. maja 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje , iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11365/10. Kako su označene odredbe navedene Evropske konvencije sadržinski gotovo identične odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povrede tih odredaba Evropske konvencije cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su sudovi suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, našli da isprave koje je on dostavio kao dokaz da je bio pripadnik JNA, nemaju svojstvo javnih isprava, zbog čega je u krajnjem ishodu njegov tužbeni zahtev za naknadu štete odbijen kao neosnovan. Pored toga, podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je reč o jednostavnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, kao i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 11365/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. februara 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete koja mu je, kao pripadniku JNA, pričinjena tokom rata 1992. godine u Republici Hrvatskoj, gde je bio u zarobljeništvu. Tužena je 31. marta 2006. godine osporila i osnov i visinu tužbenog zahteva, ujedno ukazujući da dokumenta dostavljena uz tužbu nisu originali, niti overene kopije, pa je i njihovu verodostojnost osporila. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. oktobra 2006. godine, na kome je tužilac kao tuženu označio Republiku Srbiju - Ministarstvo o dbrane, kao pravnog sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Na sledećem ročištu za glavnu raspravu održanom 16. februara 2007. godine, određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem. Sudski veštak medicinske struke dostavio je sudu 29. marta 2007. godine nalaz i mišljenje. Drugo – ofta lmološko veštačenje nije moglo biti izvršeno zbog nedostajuće medicinske dokumentacije. Do kraja 2007. godine bilo je zakazano još jedno ročište za glavnu raspravu , ali nije održano zbog potrebe da se punomoćnik tužioca izjasni na podnesak veštaka - ofta lmologa.

U toku 2008. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 24. februara 2009. godine, saslušan je veštak medicinske struke i određeno izvođenje dokaza ortopedskim veštačenjem. Veštak ortoped je 25. marta 2009. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje.

Tužilac je 10. aprila 2009. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazima veštaka. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 27. maja 2009. godine pred sudom saslušana su oba veštaka. U toku 2010. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 15. april iste godine , nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudija“.

Tokom 2011. godine, pred Osnovnim sudom, održana su dva ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2012. godine, nakon dva održana ročišta i jednog neodržanog, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 11365/10 od 13. septembra 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati – iznos od 700.000 dinara (na ime umanjenja opšte životne aktivnosti), iznos od 50.000 dinara (na ime pretrpljenog straha), iznos od 400.000 dinara (na ime pretrpljenih fizičkih bolova) i iznos od 150.000 dinara (na ime naruženosti), sa pripadajućom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 8723/12 od 20. maja 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 11365/10 od 13. septembra 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je uverenje na koje se poziva tužilac izdalo Ministarstvo odbrane Republike Srpske 11. marta 2004. godine, kao i da je vojna knjižica koja je priložena u spisima predmeta u obliku duplikata izdata 10. jula 1992. godine – dakle nakon 19. maja 1992. godine ( kada se JNA povukla i kada je usledi lo priznanje bivših republika SFRJ u Ujedinjenim Nacijama). Dalje je navedeno da kako tužilac ne poseduje ispravu izdatu od strane tužene koja bi uverljivo govorila o njegovoj pripadnosti oružanim snaga bivše JNA, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da isprave koje je trebal o da dokažu pripadnost tužioca vojnim snagama tužene, nisu izdate od strane tužene, da su izdate nakon 19. maja 1992. godine, kao i da je vojna knjižic a dostavljena u duplikatu. Apelacioni sud je istakao da iz svega navedenog proizlazi da nema uslova da se zasnuje odgovornost tužene u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, dok se odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. februara 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 20. maja 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi opravdao višegodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje najpre Opštinskog suda, a zatim i Osnovnog suda, koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je u toku 2008. godine, pred Opštinskim sudom održano samo jedno ročište za glavnu raspravu, kao i na to da su tokom 2011. godine, pred Osnovnim sudom, održana samo dva ročišta za glavnu raspravu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu ažurno i bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju sedmogodišnjim trajanjem parnice u dve sudske instance, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 13/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoa suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća , saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Drugim rečima, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporenih presuda u kojima su dati razlozi zbog čega isprave koje je dostavio podnosilac ustavne žalbe nisu prihvaćene kao relevantni dokazi kojima se dokazuje pripadnost oružanim snagama pravnog prethodnika tužene (bivše JNA), Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda zahteva da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih ak ata, odnosno da drugačije oceni pravnu snagu dokaza koje je podnosilac dostavio sudu na uvid.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, koju, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11365/10 od 13. septembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8723/12 od 20. maja 2013. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti