Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud nalazi da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za dalje trajanje pritvora, uključujući raniju osuđivanost za istovrsna dela i količinu opojne droge.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đ. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 616/14 od 18. jula 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1531/2016 od 29. septembra 201 6. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 29. oktobra 201 6. godine, preko punomoćnika A. Z, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 616/14 od 18. jula 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1531/2016 od 29. septembra 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 27 . stav 1, člana 31. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog navedeno da je sud obrazlažući razloge za dalje trajanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe grubo povredio pretpostavku nevinosti koristeći navode svoje nepravnosnažne presude, da je podnosilac u pritvoru od 20. januara 2014. godine i sve vreme po istom osnovu uz stereotipne razloge koji se odnose na raniju osuđivanost i elemente konkretnog krivičnog dela .

Podnosilac ustavne žalbe suštinski ističe povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava, kako to proizlazi iz navoda same ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice iokolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu Kto. 271/14 od 18. juna 2014. godine, protiv okr ivljenog T.Ć. i okrivljenog Đ. J , ovde podnosioca ustavne žalbe, kome je stavljeno na teret da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika;

U vreme podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je bio u fazi odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 23/14 od 2 2. januara 201 4. godine, iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 3) ZKP, koji mu se računa od 20. januara 2014. godine, kada je lišen slobode.

Pritvor je potom prema podnosiocu produžavan više puta, a pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednji put osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 616/14 od 18. jula 2016. godine, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da, imajući u vidu da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i da mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci, da se u konkretnom slučaju radi o većoj količini opojne droge heroin koja je bila u smeši sa kofeinom i paracetamolom, koja se nalazila u dva plastična paketa crne boje ukupne mase 2018,08 grama i 989,96 grama smeše paracetamola i kofeina, koja smeša služi za uvećanje mase opojne droge heroin, da je okrivljeni Đ . J . prema izveštaju iz KE ranije osuđivan tri puta, od čega dva puta zbog istovrsnih krivičnih dela, a posebno ceneći količinu opojne droge koju je kupio radi dalje prodaje, kao i količinu razblaživača koji služi za uvećanje mase opojne droge, te iznos novca koji mu je bio potreban radi kupovine navedenih predmeta, kao i da je sama vrste opojne droge koja je uz potvrdu oduzeta od okrivljenog Đ . J . veoma teška i opasna po zdravlje uživalaca opojnih droga i stvara najbržu zavisnost, po mišljenju stručnjaka, to po nalaženju veća, sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će okrivljeni u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega je njegovo dalje zadržavanje u pritvoru nužna i neophodna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1531/2016 od 29. septembra 2016. godine odbijena kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog Đ. J , ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 616/14 od 18. jula 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 216. Zakonika o krivičnom postupku. propisano je: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora. Žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Polazeći od navedenog, kao i od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. stav 2. Ustava, pri čemu je imao u vidu i stavove koje je u ovoj oblasti zauzeo Evropski sud za ljudska prava.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud naglašava da je sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine, tačka 5. obrazloženja). Pored toga, u više svojih odluka, ovaj sud je zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 2. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i iskazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja).

Prilikom razmatranja pritvora posebno je važno postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo i ona je conditio sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora. Postojanje osnovane sumnje samo po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni.

U odnosu na aspekt proteka vremena Ustavni sud ističe da je u nadležnosti redovnih sudova da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje.

Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.

Pritvor je u odnosu na podnosioc a ustavne žalbe rešenjima produžen nakon podizanja optužnice, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tač ka 3) Zakonika o krivičnom postupku. O postojanju uslova za produženje pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama Zakonika o krivičnom postupku o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za određivanje (i produženje) pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora.

Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da su od strane krivičnih sudova detaljno cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Po oceni Ustavnog suda, zauzeti stav krivičnih sudova izražen kroz osporena rešenja ne može se smatrati proizvoljnim i nezakonitim postupanjem sudova, kako to proističe iz navoda ustavne žalbe, s obzirom na to da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, da mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci, da se u konkretnom slučaju radi o većoj količini opojne droge heroin koja je bila u smeši sa kofeinom i paracetamolom, koja se nalazila u dva plastična paketa crne boje ukupne mase 2018,08 grama i 989,96 grama smeše paracetamola i kofeina, koja smeša služi za uvećanje mase opojne droge heroin, da je okrivljeni Đ . J . prema izveštaju iz KE ranije osuđivan tri puta, od čega dva puta zbog istovrsnih krivičnih dela, a posebno ceneći količinu opojne droge koju je kupio radi dalje prodaje, kao i količinu razblaživača koji služi za uvećanje mase opojne droge, te iznos novca koji mu je bio potreban radi kupovine navedenih predmeta, kao i da je sama vrste opojne droge koja je uz potvrdu oduzeta od okrivljenog Đ . J . veoma teška i opasna po zdravlje uživalaca opojnih droga i stvara najbržu zavisnost . Dakle kao prvo, produženje pritvora nakon donošenja nepravnosnažne osuđujuće presude nesumnjivo potvrđuje postojanje čak opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo koje je predmet optužbe. Drugo, s ve napred navedeno predstavlja ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će puštanjem na slobodu podnosilac ponoviti krivično delo.

Ustavni sud ukazuje da iz obrazloženja osporenih rešenja nedvosmisleno proizlazi da je krivični sud raniju osuđivanost podnosioca ustavne žalbe i to čak dva puta za istovrsna krivična dela, cenio zajedno sa ostalim relevantn im okolnosti ma ,,koje u svojoj sveobuhvatnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuje na osnovanu bojazan da bi podnosilac boravkom na slobodi, u kratkom vremenskom periodu, mogao ponoviti krivično delo“, a kako je to navedeno u osporenom prvostepenom rešenju.

6. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2 . Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnog akta do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosilac se u pritvoru nalazi počev od 20. januara 201 4. godine, tako da je do podnošenja ustavne žalbe u pritvoru boravio dve godine i devet meseci.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući u vidu da je od dana određivanja pritvora pa do dana donošenja osporenih rešenja sprovedena istraga i okončan prvostepeni krivični postupak koji se vodio protiv više lica zbog osnovane sumnje da su učinili više krivičnih dela. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenih prava.

Ustavni sud konstatuje da se istaknuta povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava svodi na povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca iz člana 31. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Ustavni sud naglašava da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To znači da doslovno ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, samo po sebi ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud konstatuje da povredu prava iz člana 33. stav 5, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava podnosilac samo formalno ističe ne navodeći nijedan konkretan razlog koji bi se mogao dovesti u vezu sa elementima ovih prava. Ustavni sud još jednom ukazuje da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

8. U vezi tvrdnje podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se istaknuta povreda odnosi na trajanje samog krivičnog postupka, a ne na dvomesečni period u kome su doneti osporeni akti. Budući da je krivični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek bio u toku, da je u to vreme već bio na snazi Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je isključeno odlučivanje Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji nisu okončani, to nisu ispunjene pretpostavke za razmatranje istaknute povrede ustavnog prava, zbog čega je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti