Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro trinaest godina. Sud je konstatovao da je dužina postupka neprihvatljiva, uprkos složenosti spora i određenom doprinosu podnositeljke, zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milke Mijatović iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milke Mijatović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 742/99, kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 225/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milka Mijatović iz Čačka je 23. oktobra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 225/10 od 29. novembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 19. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud doneo presudu posle gotovo trinaest godina od podnošenja tužbe 13. avgusta 1999. godine, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da je pravo podnositeljke na pravično suđenje povređeno time što je prvostepeni sud učinio više povreda pravila parničnog postupka, koje se bliže navode u ustavnoj žalbi; da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo prilikom donošenja osporene presude; da je osporenim presudama povređena i zabrana diskriminacije iz člana 21. Ustava pošto prvostepeni i drugostepeni sud favorizuju tuženog u odnosu na tužilju, jer istome daju veća prava, iako na njegovoj strani postoji bračna smetnja, a postupajući sudovi pobijanim odlukama takvo ponašanje tuženog očito nagrađuju i dodeljuju mu celokupnu imovinu stranaka. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena ustavna prava i načela, da poništi presude Osnovnog suda u Čačku P. 225/10 od 29. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 19. juna 2012. godine i da podnositeljki naknadi štetu koju trpi usled odluka suda donetih protivno Ustavu u iznosu od 100.000 evra, te da svoju odluku objavi u javnim glasilima. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka nije ist akla zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 225/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. avgusta 1999. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog Momira Petrovića, sa zahtevom da sud utvrdi pravo susvojine tužilje na poslovno-stambenom objektu u Mrčajevcima, bliže određenom u tužbi, na vozilima marke „Jampers“ i „Reno 5“, takođe bliže određenim u tužbi, kao i da se tuženi obaveže da tužilji isplati novčane iznose opredeljene u tužbi, sa predlogom da sud donese privremenu meru zabrane otuđenja i opterećenja sporne nepokretnosti i vozila marke „Jampers“ od strane tuženog. U toku parničnog postupka, tužbeni zahtev je više puta preciziran.

Prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 29. novembra 2010. godine, tj. posle jedanaest godina i skoro četiri meseca od podnošenja tužbe. Za to vreme, prvostepeni sud je zakazao šezdeset tri ročišta, od kojih, prema konstatacijama u sudskim zapisnicima, nije održano dvanaest ročišta (šest iz razloga na strani suda, a šest iz razloga na strani parničnih stranaka i svedoka).

U parničnom postupku je postupalo pet sudija u svojstvu predsednika sudskog veća, i to: prvi sudija u periodu od podnošenja tužbe do decembra 2001. godine, drugi do juna 2003. godine, treći do oktobra 2006. godine, četvrti do kraja 2009. godine, da bi prvostepeni postupak bio okončan pred petim postupajućim sudijom u novembru 2010. godine.

Zbog nedolaska uredno pozvane tužilje na ročište zakazano za 24. decembar 2003. godine, Opštinski sud u Čačku je, na predlog tuženog, utvrdio mirovanje postupka rešenjem P. 742/99, a koji postupak je nastavljen na ročištu 7. jula 2004. godine.

Pred prvostepenim sudom izveden je obiman i složen dokazni postupak, u kome su, pored upoznavanja sa dokumentacijom koju su dostavile stranke i pribavljanja izveštaja o primanjima parničnih stranaka i državljanstvu tužilje, saslušana trideset dva svedoka, od kojih dva svedoka u Banja Luci putem međunarodne pravne pomoći, i saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parničnih stranaka.

Tužilja je na ročištu 3. novembra 2008. godine predložila donošenje međupresude, koji predlog je precizirala podneskom od 3. decembra 2008. godine, a koji je Opštinski sud u Čačku odbio na ročištu održanom 13. maja 2009. godine i, po predlogu tužilje, odredio veštačenje putem veštaka građevinske struke M. Đ, na okolnosti vrednosti predmetnog stambeno-poslovnog objekta.

S obzirom na to da je veštak M. Đ. tražio veći iznos naknade od uplaćenog, tužilja je predlagala još dva veštaka, koji su odbili da veštače ili postavljali dodatne uslove.

Tužilja je 15. januara 2010. godine podnela Osnovnom sudu u Čačku zahtev za oslobađanje od plaćanja troškova postupka.

Na ročištu 26. aprila 2010. godine glavna rasprava pred novim, petim sudijom je počela iznova čitanjem spisa i određeno je da se izvede dokaz dopunskim salušanjem parničnih stranaka.

Na ročištu 29. novembra 2010. godine prvostepeni sud je opozvao rešenje o određivanju veštačenja putem veštaka građevinske struke, odbio predlog tužilje od 12. novembra 2010. godine za veštačenje putem novog veštaka građevinske struke M. M; odbio predlog za pribavljanje izveštaja od MUP Čačak o prijavi krađe vozila „Jampers“, konstatovao da punomoćnik tužilje i punomoćnik tuženog nemaju drugih predloga za izvođenje dokaza i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Čačku je osporenom presudom P. 225/10 od 29. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženim vlasnik jedne idealne polovine poslovno stambenog objekta postojećeg u Mrčajevcima na katastarskoj parceli broj 1421/3, KO Mrčajevci i da se tuženi obaveže da dozvoli tužilji da svoj deo izdvoji i upiše u javne knjige; u stavu drugom izreke presude odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi prema tuženom da je tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženim vlasnik ½ idealne produženog kombi vozila marke „Jampers“ reg. oznake ČA-131-447, a u stavu trećem izreke presude usvojio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja vlasnik putničkog motornog vozila marke „Reno 5“ reg. oznake ČA-124-692. U stavu četvrtom izreke prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužilji po osnovu zajedničkog ulaganja prilikom postavljanja staza oko kuće tuženog u Donjoj Gorevnici isplati iznos od 1022,58 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 2000 DM počev od 31. decembra 1998. godine pa do 1. januara 2002. godine, a od 2. januara 2002. godine sa kamatom na iznos od 1022.58 evra i u stavu petom izreke obavezao tužilju da tuženom na ime parničnih troškova plati iznos od 284.375 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 26. maja 2011. godine.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 8. juna 2011. godine, a tužilja je izjavila žalbu iz svih zakonom predviđenih razloga 9. juna 2011. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2213/11 od 19. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilje u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke presude i u ovim delovima potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku P. 225/10 od 29. novembra 2010. godine, a u stavu drugom izreke prvostepenu presudu preinačio u stavu trećem izreke tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženom utvrdi da je tužilja vlasnik putničkog motornog vozila marke „Reno 5“ reg. oznake ČA 124-692 kao neosnovan.

U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su osnovani žalbeni navodi tužilje kojima se ukazuje da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredbe člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, s tim što je pogrešno primenio materijalno pravo u st. 1, 2, 4. i 5, a što nije uticalo na pravilnost ispitane odluke; da saglasno odredbama čl. 4, 17. i 191. Porodičnog zakona, a imajući u vidu da je u vreme zasnivanja vanbračne zajednice stranaka postojala bračna smetnja, bračnost tuženog, da ta smetnja u međuvremenu nije prestala ni u vreme sticanja pokretnih stvari i nepokretnosti, katastarske parcele broj 1421/3, KO Mrčajevci na kojoj je sagrađen spratni poslovno-stambeni objekat, vozilo marke „Jampers“, izbetonirana staza u Donjoj Gorevnici, sve do prestanka vanbračne zajednice, ne mogu se primenjivati pravila o sticanju u vanbračnoj zajednici i ne ulaze u režim zajedničke imovine; da se tuženi od supruge Sabahete Petrović razveo 5. marta 1999. godine jer supruga tuženog nije želela da dolazi u Srbiju, pa stoga u konkretnom slučaju nije postojala saglasnost, kao ni sporazum da zajednica između stranaka predstavlja vanbračnu zahjednicu koja vodi zajedničkom sticanju u smislu člana 191. Porodičnog zakona; da je na osnovu napred iznetog Apelacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke. U obrazloženju ove presude se, takođe, navodi: da se osnovano žalbom tuženog pobija prvostepena presuda u stavu trećem izreke, jer je članom 5. Ugovora o istupanju iz preduzeća „Movens 17“ Ov. br. 644/99 od 25. februara 1999. godine tuženi bio u obavezi da tužilji po osnovu prava na učešće u dobiti društva isplati novac i kupi vozilo „Reno 5“, koje vozilo je tužilja primila, a na zapisniku od 7. oktobra 1999. godine tužilja je izjavila da je vozilo registrovala na svoje ime, te je tuženi svoju obavezu po ugovoru ispunio, pa je potraživanje tužilje neosnovano, te je sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

4. Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki , da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe, 3. avgusta 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu 19. juna 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao dvanaest godina i deset i po meseci, što, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično složenom sporu u kome je sud raspravljao pitanje postojanja vanbračne zajednice i načina sticanja nepokretne i pokretne imovine tuženog, te je u cilju rešavanja ovih pitanja sproveo obiman i složen dokazni postupak u toku koga je, pored saslušanja parničnih stranaka i upoznavanja sa dokumentacijom koju su dostavili stranke ili pribavio sud, saslušano trideset dva svedoka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od velikog interesa za podnositeljku ustavne žalbe, koja je tražila utvrđenje susvojine na nepokretnoj i pokretnoj imovini tužioca.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela trajanju postupka, imajući u vidu, pre svega, da nije obezbedila potrebnu koncentraciju dokaznih predloga, već je u toku celog postupka predlagala saslušanje novih svedoka, da je usled njenog neopravdanog nedolaska na ročište 24. decembra 2003. godine došlo do mirovanja postupka, da je obrazloženi podnesak sa predlogom za donošenje međupresude dostavila sudu mesec dana nakon stavljanja tog predloga, na ročištu 3. novembra 2008. godine, usled čega je bilo odloženo i ročište 1. decembra 2008. godine.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka, ipak, dao Opštinski sud u Čačku svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, uprkos velikom broju zakazanih i održanih ročišta, na većem broju održanih ročišta nije efektivno raspravljano o spornim pitanjima. Osim toga, u ovom sporu je postupalo pet sudija u svojstvu predsednika sudskog veća, što je nesumnjivo doprinelo dugom trajanju posutpka. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118.). Takođe, pismeni otpravak prvostepene presude je dostavljen podnositeljki tek šest meseci posle donošenja, što predstavlja neprihvatljivo dug rok.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 742/99, kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 225/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu izreke.

6. Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnositeljke u konkretnom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnositeljke na pr avično suđenje, učinjenu osporenim presudama Osnovnog suda u Čačku P. 225/10 od 29. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 19. juna 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već predstavljaju izraz shvatanja podnositeljke ustavne žalbe o tome da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe merodavnog prava, a ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao parnični revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda. Ustavni sud je takođe ocenio da presuda Apelacionog suda u Kragujevcu sadrži dovoljno i jasno obrazloženje donete odluke, u kome se, pored ostalog, navodi i da je drugostepeni sud našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti i povreda koje su navedene u žalbi podnositeljke, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim.

U vezi tvrdnje iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodni uslov da bi se mogl o odlučivati o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava .

U vezi navoda ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nije ni ukazano da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno konkretno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti