Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja stana. Sud je utvrdio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za primenu blaže mere, te da postupak nije neopravdano dugo trajao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . L . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 418/16 od 7. septembra 201 6. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 299/16 od 26. septembra 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . iz Valjeva je, 28. oktobra 201 6. godine, preko punomoćnika S. Đ , advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. marta i 22. juna 2018. godine, preko punomoćnika M . Ž, advokata iz Valjeva, urgirao postupanje Ustavnog suda ukazujući da Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 218/10 nije postupio u skladu sa Odlukom Ustavnog suda Už-7145/2013 „od 24. februara 2016. godine“, te nije ukinuo meru pritvora i okrivljenog pustio da se brani sa slobode.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, kojom je 7. marta 2016. godine zamenjen pritvor koji je prema njemu inicijalno određen 4. septembra 2009. godine, traje neopravdano dugo i posebno ističe:

- da mu je pritvor inicijalno određen 4. septembra 2009. godine, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu;

- da je Ustavni sud Odlukom Už-7145/2013 od 24. februara 2016. godine usvojio njegovu ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava;

- da mu je 7. marta 2016. godine pritvor zamenjen merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, kao blažom merom;

- da mu je ova mera produžena 7. juna 2016. godine, kao i 7. septembra 2016. godine osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 418/16;

- da mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora predstavlja takođe lišenje, odnosno ograničenje slobode, kao i pritvor;

- da je osporenim rešenjima i ova mera, kao i raniji pritvor, zasnovana na potpuno istim razlozima, identičnim obrazloženjima, bez dubljeg upuštanja u to da li dužina trajanja mere lišavanja, odnosno ograničenja slobode prema podnosiocu kao okrivljenom premašuje standarde „razumnog roka“;

- da je ograničenjem slobode podnosioca, koje traje „od 4. septembra 2009. godine“, povređeno njegovo pravo na ograničeno trajanje pritvora, jer se mera obezbeđenja podnosiočevog prisustva u krivičnom postupku, u kome još uvek nije doneta prvostepena presuda, pretvara u izdržavanje efektive kazne zatvora u trajanju dužem od sedam godina.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava i naloži ukidanje osporene mere.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1. 218/10 od 9. jula 2020. godine, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 218/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još osam optuženih lica, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 7/09 od 2. oktobra 2009. godine.

Optužnica je podignuta nakon što je za šest meseci sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica zbog više krivičnih dela i stupila je na pravnu snagu 26. novembra 2009. godine, kada su odbijeni prigovori optuženih i njihovih branilaca. Glavni pretres je započeo 12. aprila 2010. godine.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, krivično delo iznuda iz člana 214. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazi u pritvoru od 4. aprila 2009. godine kada je lišen slobode, a pritvor mu je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu Kri. 99/09 od 7. aprila 2009. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice više puta , na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP .

Nakon 12. marta 2014. godine pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu tačke 3) stava 1. člana 211. ZKP.

Odlučujući o ustavnoj žalbi koju je podnosilac izjavio 4. septembra 2013. godine, Ustavni sud je, 21. januara 2016 . godine, doneo Odluku Už-7145/2013, kojom je usvojio njegovu ustavnu žalbu i utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 543/13 od 18. jula 2013. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. Ustava.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 218/10 od 7. marta 2016. godine podnosiocu je pritvor zamenjen merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, kao i uz zabranu da prima druga lica u stan i da koristi telefon i internet.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 418/16 od 7. septembra 2016. godine podnosiocu je produžena mera zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora, koja može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do prav nosnažnosti presude, odnosno do upućivanja optuženog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, s tim što je sud dužan da svaka tri meseca ispita opravdanost daljeg trajanja mere, uz upozorenje da protiv optuženog može biti određen pritvor ako prekrši izrečenu zabranu. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. od 26. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M. L . izjavljena protiv označenog prvostepenog rešenja.

U obrazloženjima osporen ih rešenja , pored ostalog, navedeno je da je krivično veće imalo u vidu da postoji opravdana sumnja da je optuženi M. L . izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi stava 1. KZ, krivično delo iznuda iz člana 214. stav 4. u vezi st. 2. i 1. KZ, krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) KZ, u vezi člana 33 KZ, i krivično delo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ, te da je optuženi ranije osuđivan, i to 1995. godine zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo (kvalifikovan oblik), dakle zbog istovrsnog krivičnog dela koje mu se u ovom krivičnom postupku stavlja na teret, a što prema nalaženju veća ukazuje da kod optuženog postoji izražena sklonost ka vršenju istorodnih krivičnih dela. Osim toga, kada se imaju u vidu način izvršenja krivičnog dela teško ubistvo, za koje je optuženi opravdano sumnjiv, a koje je prema navodima optužnice izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način, po prethodnom dogovoru, te svojstvo i uloga optuženog u izvršenju predmetnog krivičnog dela za koje je opravdano sumnjiv, kao i faza u kojoj se nalazi ovaj krivični postupak, prema oceni veća , sve navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponovio krivično delo, dakle da postoji zakonski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP. Pore d navedenog Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je u osporenom rešenju ocenio da sve navedene okolnosti više nisu takvog intenziteta da je neophodno dalje zadržavanje optuženog M. L . u pritvoru, odnosno da u konkretnom slu čaju nije neophodno da se prema ovom optuženom primenjuje teža mera, imajući u vidu da se ista svrha može postići blažom merom, odnosno merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Ovo posebno kada se ima u vidu vremenski period koji je optuženi proveo u pritvoru, u periodu od 4. aprila 2009. do 7. marta 2016. godine, vrsta i težina krivičnih dela koja su mu optu žnicom stavljena na teret, visina zaprećenih kazni, kao i protek vremena od preduzimanja inkriminisanih radnji za koje je opravdano sumnjiv, kao i činjenica da je, iako ranije osuđivan za istovrsno krivično delo u odnosu na krivično delo koje mu se stavlja na teret u ovom krivičnom postupku, od te osude protekao duži niz godina (1995. godina), zatim faza u kojoj se nalazi ovaj krivični postupak, odnosno da su u toku dosadašnjeg postupka optuženi izneli svoje odbrane , da je ispitan veći broj svedoka, izvedena brojna pisana dokumentacija, ali da je zbog promene predsednika veća ovaj postupak počeo iznova, kao i činjenica da je reč o ocu jednog maloletnog deteta, a koje okolnosti, posebno imajući u vidu vreme koje je ovaj optuženi proveo na izrečenoj meri, prema nalaženju suda, u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju da se nesmetano vođenje krivičnog postupka može obezbediti blažom merom , odnosno merom zabrane napuštanja stana uz zabranu komunikacije putem telefona i interneta, te zabranom da optuženi prima druga lica u stan, uz primenu elektronskog nadzora radi kontrolisanja poštovanja izrečenih ograničenja, zbog čega je navedena mera produžena za još tri meseca.

U žalbi protiv ovde osporenog prvost epenog rešenja branioca okrivljenog advokata S . Đ . insistira se na tome da je Odlukom Ustavnog suda Srbije Už-7145/2013 „od 24. februara 2016. godine“ konstatovana povreda prava zajemčenog odredbom člana 31. Ustava Republike Srbije, odnosno povreda osnovnog ljudskog prava okrivljenog – prava na slobodu, te da je samim tim prvostepeni sud pogrešno postupio kada je okrivljenom produžio meru zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, a posebno imajući u vidu teško zdravstveno stanje okrivljenog i nemogućnost adekvatnog lečenja u uslovima kućnog pritvora. Iznete žalbene navode Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje ocenio je neosnovanim i bez uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravilnom ocenom svih napred navedenih okolnosti izveo pravilan zaključak o opravdanosti daljeg trajanja navedene mere.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1. 218/10 od 9. jula 2020. godine utvrđeno je da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 219/18 od 11. oktobra 2018. godine prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuta mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Uvidom u spise predmeta Ustavnog suda Už-7145/2013 i odgovor Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1. 218/10 od 9. jula 2020. godine utvrđeno je da je g lavni pretres započeo 12. aprila 2010. godine; da je tokom 2010. godine zakazivan – od 12. do 14. aprila, od 5. do 7. jula, od 18. do 20. oktobra, od 22. do 24. novembra, i da je svaki put održan (ukupno 12 sudećih dana); da je tokom 2011. godine zakazivan – od 31. januara do 4. februara, 18. i 19. aprila, od 13. do 15. juna, 9. septembra, 3. i 4. novembra, 21. i 22. decembra, a da tri puta nije održan, od ukupno 15 sudećih dana; da je tokom 2012. godine zakazivan – 2. i 3. februara, 1. i 2. marta, 25. i 26. apr ila; 13. i 14. juna, 15. i 16. oktobra, 7, 27. i 28. novembra, a da jedan dan nije održan, od ukupno 13 sudećih dana (jer je na glavnom pretresu 14. juna 2012. godine branilac okrivljenog, ovde punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu i njegovih zamenika, te predsednika Vrhovnog kasacionog suda i njegovih zamenika, nakon čega je glavni pretres odložen na neodređeno vreme, a do donošenja odluke po navedenim zahtevima); da je tokom 2013. godine glavni pretres zakazivan 22. i 23. januara, 14. i 15. marta, 3, 4. i 5. juna i 10. jula, te da jedanput nije održan, od ukupno osam sudećih dana (j er je na glavnom pretresu 14. marta branilac podnosioca ustavne žalbe podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beo gradu i njegovih zamenika), zatim 9. i 10. septembra, 21. i 22. novembra i 30. i 31. decembra (jedanput nije održan, jer je 21. novembra branilac drugookrivljenog podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika), potom, u 2014. godini zakazivan ukupno 24 puta (održan četiri puta, neodržan 20 puta, i to 13 puta zbog štrajka advokata, a sedam puta zbog tri podneta zahteva za izuzeće), a u 2015. godini (do 17. juna 2015. godine) glavni pretres je zakazivan ukupno 18 puta (održan sedam puta, a neodržan 11 puta, i to šest puta na zahtev odbrane, pet puta zbog tri podneta zahteva za izuzeće).

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 od 9. jula 2020. godine proizlazi da je u predmetnom krivičnom postupku do dostavljanja odgovora na navode ustavne žalbe podneto ukupno 247 zahteva za izuzeće, od kojih je samo jedan bio osnovan, kao i da je sud glavni pretres zakazivao više puta u toku jednog meseca (izuzev letnje pauze) i da je do davanja odgovora 1. jula 2020. godina glavni pretres zakazan ukupno 256 puta.

4. Odredbama člana 31. Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP, izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje - odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na ograničeno trajanje pritvora.

Ustavni sud ukazuje da mera zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora, nesumnjivo predstavlja lišenje slobode.

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i da je u Odluci donetoj u predmetu Už-9137/2014, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , stao na stanovište da se odredbe člana 31. Ustava imaju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana, pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode (citirana presuda u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.), te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka ( citirane presude ESLjP u predmetima: Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71; Buzadji protiv Republike Moldavije, stav 113.).

Polazeći od prethodno iznetog, kao i navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknutu povred u prava iz člana 31. Ustava (da je osporenim rešenjima i ova mera, kao i raniji pritvor, zasnovana na potpuno istim razlozima, identičnim obrazloženjima, bez dubljeg upuštanja u to da li dužina trajanja mere lišavanja, odnosno ograničenja slobode prema podnosiocu kao okrivljenom premašuje standarde „razumnog roka“, da je ograničenjem slobode podnosioca, koje traje „od 4. septembra 2009. godine“, povređeno njegovo pravo na ograničeno trajanje pritvora, jer se mera obezbeđenja podnosiočevog prisustva u krivičnom postupku, u kome još uvek nije doneta prvostepena presuda, pretvara u izdržavanje efektive kazne zatvora u trajanju od preko sedam godina), Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

6. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe (28. oktobra 2016. godine) bio lišen slobode ukupno sedam godina i nepunih sedam meseci, računajući od 4. aprila 2009. godine, kada je lišen slobode, od čega je u pritvoru proveo nepunih sedam godina, a u „kućnom pritvoru“ skoro osam meseci, s obzirom na to da mu je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odelje nje K.Po1. 218/10 od 7. marta 2016. godine izrečena mera zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je „kućni pritvor“, odnosno mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe produžena zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi stava 1. KZ, krivično delo iznuda iz člana 214. stav 4. u vezi st. 2. i 1. KZ, krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) KZ, u vezi člana 33 KZ, i krivično delo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio navedena krivična dela, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje su u osporenim rešenjima utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo , navodeći kao razloge koji na to ukazuju:

- da je optuženi ranije osuđivan, i to 1995. godine zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo (kvalifikovan oblik), dakle zbog istovrsnog krivičnog dela koje mu se u ovom krivičnom postupku stavlja na teret, što prema nalaženju veća ukazuje da kod optuženog postoji izražena sklonost ka vršenju istorodnih krivičnih dela;

- da je krivično delo teško ubistvo, za koje je optuženi opravdano sumnjiv, prema navodima optužnice , izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način, po prethodnom dogovoru;

- svojstvo i ulogu optuženog u izvršenju predmetnog krivičnog de la za koje je opravdano sumnjiv (organizator kriminalne grupe) .

Prema oceni postupajućih sudova, sve navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, a imajući u vidu i fazu u kojoj se nalazi ovaj krivični postupak, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponovio krivično delo, dakle da postoji zakonski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima, kao razloge za produženje mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, navodili one razloge koje su navodili i prilikom produženja mere pritvora prema podnosiocu, a koja mera je prethodila „kućnom pritvoru “, uz donekle drugačije formulacije od formulacija koje su ranije navođene prilikom produženja pritvora .

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-7145/2013 od 24. februara 2016. godine (kojom Odlukom je usvojio prethodno izjavljenu ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora) ocenio da su nadležni sudovi propustili da ocene da li je dužina trajanja mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe premašila „ razuman rok“. Takva analiza, po oceni Ustavnog suda, trebalo je da bude posebno istaknuta u rešenjima o produženju pritvora, nakon što je podnosilac ustavne žalbe proveo nekoliko godina u pritvoru. Ustavni sud je, stoga, u Odluci Už-7145/2013 ocenio „da su redovni sudovi u osporenim rešenjima, propustivši da istaknu konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžili pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji se , iako u početku 'relevantni', ne mogu smatrati i 'dovoljnim' da opravdaju trajanje pritvora od četiri godine i pet meseci ( do dana podnošenja ustavne žalbe, pri čemu se podnosilac i 2. decembra 2015. godine nalazio u pritvoru, dakle ukupno šest godina i sedam meseci, za koje vreme nije doneta niti prvostepena presuda)“.

Nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-7145/2013 od 21. januara 2016. godine (ekspedovana iz Suda 24. februara 2016. godine), Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal i Apelacioni sud u Beogradu su pritvor, kao najtežu meru , ukinuli ocenivši da će se ista svrha postići blažom merom – zabranom napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Ustavni sud ukazuje na to da Zakonik o krivičnom postupku propisuje sedam mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog radi nesmetano g vođenj a krivičnog postupka , i to su – pozivanje, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa određenim licem, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Navedene mer e pretpostavljaju različite stepene ograničenja sloboda i prava okrivljenog lica. Da bi se u praksi izbegle moguće arbiternosti, zakonodavac je izvršio rangiranje mera obezbeđenja prisustva okrivljenog prema njihovoj težini, po uzlaznoj liniji, počev od najblaže. Njihova primena mora se zasnivati na tri osnovna opšta pravila, prvo, principu legaliteta koji se sastoji u obavezi nadležnog suda da se pridržava zakonom propisanih uslova za njihovu primenu, zatim principu kaskadne svrsishodnosti gde se teža mera, i pored ispunjenosti zakonskih uslova, neće primeniti ako se ista svrha može postići blažom merom i treće, principu ograničenog trajanja mere, koji se ogleda kroz dva procesna modaliteta, tj. mera će se, u skladu sa drugačijom faktičkom situacijom, ukinuti po službenoj dužnosti kada prestanu razlozi koji su je izazvali, i obaveznom procesnom supstitucijom teže mere, blažom, kada se za to steknu odgovarajući uslovi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe bio određen na osnovu odredb e člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku , kojim je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva ; da je nakon podizanja optužnice pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe nadalje produžavan po zakonskom osnovu iz odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, kojima je propisno da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti ( tačka 3)), odnosno ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (tačka 4) ). Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 99/14 od 12. marta 2014. godine otklonjen je pritvorski razlog iz tačke 4) stava 1. člana 211. Zakonika o krivičnom postupku, te je pritvor prema njemu nakon toga produžavan zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo (član 211. stav 1. tačka 3) ZKP).

Ustavni sud je nadalje utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 218/10 od 7. marta 2016. godine pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe zamenjen merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 219/18 od 11. oktobra 2018. godine, te prema podnosiocu ustavne žalbe nije određena nova mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka propisana odredbama člana 188. ZKP.

Stoga Ustavni sud nalazi da je u toku celokupnog perioda lišenja slobode podnosioca – od 4. aprila 2009. godine do 7. marta 2016. godine (pritvor), odnosno do 26. septembra 2016. godine (kućni pritvor), kada je doneto ovde osporeno drugostepeno rešenje, sud brižljivo analizirao sve bitne okolnosti koje su bile od značaja za ocenu da li su i koji su to zakonom propisani uslovi koji su od momenta kada je zamenio meru pritvora, merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, opravdavali primenu prinudnih mera za obezbeđenje prisustva podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog pred sudom. Pored toga što u osporenim rešenjima nisu navedeni isti razlozi koji su poslužili kao početni osnov za njegovo pritvaranje, sudovi su brižljivom ocenom svih novonastalih okolnosti uvažavajući princip kaskadne svrsishodnosi i princip ograničenog trajanja mere pritvor kao naj težu mer u zamenili blažom merom za koju su ocenili da će ostvariti istu svrhu, dajući, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog koji h se dalje zadržavanje okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe u „kućnom pritvoru“ pokazuje kao nužna mera za obezbeđenje njegovog prisustva pred sudom.

Ustavni sud konstatuje da su sudovi u osporenim rešenjima o produženju mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora naveli i obrazložili okolnosti koje u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju da se nesmetano vođenje krivičnog postupka može obezbediti merom zabrane napuštanja stana uz zabranu komunikacije putem telefona i interneta, te zabranom da optuženi prima druga lica u stan, uz primenu elektronskog nadzora radi kontrolisanja poštovanja izrečenih ograničenja, kao blažom merom u odnosu na pritvor kao tež om mer om.

U vezi s tim, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

„Međutim, veće je, takođe, ocenilo da sve navedene okolnosti više nisu takvog intenziteta da je neophodno dalje zadržavanje optuženog M. L . u pritvoru, odnosno da u konkretnom slu čaju nije neophodno da se prema ovom optuženom primenjuje teža mera, imajući u vidu da se ista svrha može postići blažom merom, odnosno merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Ovo posebno kada se ima u vidu vremenski period koji je optuženi proveo u pritvoru, u periodu od 4. aprila 2009. godine do 7. marta 2016. godine, vrstu i težinu krivičnih dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, visinu zaprećenih kazni, kao i protek vremena od preduzimanja inkriminisanih radnji za koje je opravdano sumnjiv, kao i činjenicu da je, iako ranije osuđivan za istovrsno krivično delo u odnosu na krivično delo koje mu se stavlja na teret u ovom krivičnom postupku, od te osude protekao duži niz godina (1995. godina), zatim faza u kojoj se nalazi ovaj krivični postupak, odnosno da su u toku dosadašnjeg postupka optuženi izneli svoje odbrane, da je ispitan veći broj svedoka, izvedena brojna pisana dokumentacija, ali da je zbog promene predsednika veća ovaj postupak počeo iznova, kao i činjenicu da je reč o ocu jednog maloletnog deteta, a koje okolnosti, prema nalaženju ovog veća, u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju da se nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka može obezbediti blažom merom odnosno merom zabrane napuštanja stana uz zabranu komunikacije putem telefona i interneta, te zabranom da optuženi prima druga lica u stan, uz primenu elektronskog nadzora radi kontrolisanja poštovanja izrečenih ograničenja, zbog čega je navedena mera produžena za još tri meseca.

Prilikom donošenja svoje odluke, vanpretresno veće je i po službenoj dužnosti, shodno odredbi člana 189. ZKP, u svemu sagledalo sve okolnosti radi donošenja odluke o tome da li je dalja primena mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor neophodna radi daljeg vođenja krivičnog postupka, pa je pri tome vodilo rač una o tome da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom i posebno imalo u vidu i vreme koje je ovaj optuženi proveo na izrečenoj meri, pa je utvrdilo da je u ovoj fazi postupka, sa svih navedenih razloga, mera zabrane napuštanja stana, sa zabranama komunikacije putem telefona i interneta, kao i da prima druga lica u stan, uz primenu elektronskog nadzora, u odnosu na ovog optuženog adekvatna i dovoljna garancija da optuženi M. L . neće ometati nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka “.

Po mišljenju Ustavnog suda, sudovi su u osporenim rešenjima , kao što je već navedeno, sveobuhvatno analizirali primenu mere „kućnog pritvora“ kao blaže mere u odnosu na pritvor, te su dali dovoljne razloge kojima se obrazlaže postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Ustavni sud je prilikom donošenja odluke posebno imao u vidu i da je nadležni sud u daljem toku postupka (11. oktobra 2018. godine) prema podnosiocu ukinuo meru z abrane napuštanja stana, odnosno da je lišenje slobode podnosioca prestalo, iako je prvostepeni krivični postupak u tom trenutku još uvek bio u toku, što takođe ukazuje da su nadležni sudovi u konkretnom predmetu sa posebnom pažnjom pristupali odlučivanju o lišenju slobode podnosioca, odnosno da je osnovanost njegovog daljeg zadržavanja u „kućnom pritvoru“ pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja stana prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Nadalje, za ocenu navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na ograničeno trajanje pritvora nužno je ispitati i to da li je predmetni krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je uvidom u dostavljenu dokumentaciju i odgovor Višeg suda u Beogradu utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe do njenog podnošenja (28. oktobra 201 6. godine) bio lišen slobode sedam godina i nepunih sedam meseci, računajući od 4. aprila 2009. godine, kada je lišen slobode, od čega je u pritvoru proveo skoro sedam godina, a u „kućnom pritvoru“ nepunih osam meseci, računajući od 7. marta 2016. godine kada mu je izrečena mera zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora; da je za to vreme protiv podnosioca ustavne žalbe i još osam optuženih lica sprovedena istraga, podignuta optužnica i da se u toku glavnog pretresa sprovodio obiman dokazni postupak za više krivičnih dela za svakog od optuženih, od kojih su neka u saizvršilaštvu ( krivično delo zločinačko udruživanje za svakog od optuženih , više krivičnih dela iznude, krivično delo teškog ubistva u saizvršilaštvu, krivično delo falsifikovanja isprave i krivično del o nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija ).

Polazeći od toga da iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1. 218/10 od 9. jula 2020. godine proizlazi da je odbrana u toku postupka koristila sva raspoloživa pravna sredstva kako bi se predmetni krivični postupak odugovlačio, između ostalog tako što je podnet veliki broj zahteva za izuzeće, od kojih je samo jedan bio osnovan , a imajući u vidu složenost predmeta odlučivanja, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu postupao u skladu sa zahtevima hitnosti u pritvorskom predmetu , zakazujući glavni pretres svakog meseca, i to više puta mesečno, te preduzimajući sve zakonom propisane mere kako bi se predmetni postupak odvijao efikasno i bez ometanja, iako do podnošenja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nije povređeno zajemčeno pravo podnosioca iz člana 31. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/13 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.