Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu dugom sedam godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Erića, vlasnika SZTR „Era“ iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Erića, vlasnika SZTR „Era“ i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu P. 1097/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Erić, vlasnik SZTR „Era“ iz Požege podneo je, 12. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Miloljuba Jovičića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu P. 1097/11 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10575/12 od 21. avgusta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi između ostalog, naveo: da mu je u osporenom parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1097/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao sedam godina; da je činjenica da je postupak trajao sedam godina dovoljna da se utvrdi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava; da je drugi osnov za podnošenje ustavne žalbe da su mu osporenom drugostepenom presudom povređena prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev i da drugostepeni sud nije cenio izvedene dokaze, niti je obrazložio osporenu presudu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog sud a u Kraljevu P. 1097/11 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. avgusta 2006. godine tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu protiv tuženog „Voda Vrnjci“ AD, Vrnjačka Banja, radi naknade štete.

Do donošenja prve presude održano je 21 ročište , na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, svedoka, ekonomskim veštačenjem, kao i dopunskim veštačenjem, dok dva ročišta nisu održana (jedno zbog izostanka punomoćnika tužioca, a drugo zbog izostanka punomoćnika obe parnične stranke).

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 12/10 od 28. oktobra 2010. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu naknadi štetu u iznosu od 2.958.288,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. avgusta 2006. godine do isplate; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 1328/11 od 28. septembra 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu Privrednog suda u Kraljevu P. 12/10 od 28. oktobra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano šest ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, dok su dva ročišta neodržana (usled nepostojanja procesnih pretpostavki).

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 1097/11 od 10. septembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.958.288,70 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate , a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.500,00 dinara. Iz obraloženja ove presude proizlazi: da je ocenom raspoloživih dokaza, i to pismene dokumentacije, nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke, saslušanjem parničnih stranaka i svedoka utvrđeno da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji broj 000198 od 18. juna 2005. godine; da je predmet ugovora isporuka robe iz proizvodnog programa tuženog; da su članom 5. ugovora, ugovorne strane prdvidele da će prodavac, odnosno tuženi, prilikom predaje dobara dati kupcu, odnosno tužiocu račun - otpremnicu sa odgovarajućim neophodnim podacima, a da je kupac dužan da ga potpiše i overi; da je tužilac 5. septembra 2005. godine predao tuženom šest menica kao sredstvo obezbeđenja; da je među parničnim strankama sporno da li je tuženi predao robu tužiocu i da li je tuženi imao pravo da putem menice, naplati utuženi iznos; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da po spornim računima nisu pruženi dokazi da je nastao dužničko -poverilački odnos između tužioca i tuženog, jer prateća dokumentacija tuženog uz sporne račune ne sadrži sve elemente koji dokazuju da je promet robe izvršen, odnosno da je tuženi isporučio tužiocu robu na određenu adresu, te da je tužilac istu zaista primio i prijem robe overio pečatom i potpisom ovlašćenog odgovornog lica; da je tuženi sporne račune naplatio realizaciojom menice u utuženom iznosu; da je iz dopunskog nalaza veštaka utvrđeno da je tužilac uplatama tuženom u ukupnom iznosu od 2.958.288,70 dinara platio račune; da je prvostepeni sud , ceneći i iskaze saslušanih svedoka , utvrdio da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, prvostepeni sud je istakao da ukoliko je i bilo zlouptreba u poslovnom odnosu parničnih stranaka , u njima je učestvovao i sam tužilac, pa kao nesavesna strana ne može tražiti sudsku zaštitu za svoje radnje. Ovo tim pre, što u toku postupka tužilac nije dostavio kompletnu dokumentaciju vazanu za realizaciju menica na osnovu kojih je podneo tužbu u smislu člana 220. Zakona o parničnom postupku. Dalje je istakao da je tužilac u toku postupka kao dokaz jedino pružio izveštaje o izvršenom platnom prometu kod „Aik banke“ kojima je konstatovana realizacija spornih menica na njegov teret, a u korist tuženog, ali nije dostavio dokaze da je u momentu realizacije menica vršio reklamaciju tuženom ili banci po bilo kom osnovu vezano za predmet ovog spora.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 10575/12 od 21. avgusta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Kraljevu P. 1097/11 od 10. septembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je u konkretnom slučaju tuženi od tužioca naplatio svoje potraživanje realizacijom spornih menica, a po osnovu faktura sačinjenih prema cenovniku i prema količini isporučene robe, pri čemu tužilac nije imao primedbi na naplatu menica, s tim da plaćanje nije izvršeno radi izbegavanja prinude, te da tužilac u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na povraćaj onoga što je platio; da je tačan navod tužioca da je prvostepeni sud konstatovao da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke proizlazi da nije bilo poslovnog odnosa, ali da iz spisa predmeta i iskaza saslušanih svedoka proizlazi sasvim suprotan zaključak; da dužničko-poverilački odnos nije praćen validnom i na zakonu zasnovanom poslovnom dokumentacijom, ali da to ne može značiti da poslovnog odnosa nije bilo; da nije osnovan navod tužioca o zloupotrebi, jer je roba uzeta na njegovo ime, a da on robu nije preuzeo, odnosno da je tuženi u poslovnoj saradnji poslovao mimo zakona; da iz iskaza saslušanih svedoka jasno proizlazi da je tužilac robu naručivao putem telefona i da su vozači preuzimali robu koju su distribuirali prema nalozima koje su dobijali, što je uobičajeno za poslovni odnos u kome se preuzimaju velike količine robe takve namene; da bi pitanje kršenja zakona od strane tuženog prilikom ovakve saradnje moglo biti raspravljeno u prekršajnom postupku. Drugostepeni sud je cenio i navode tužioca da je menice predao tuženom u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji od 18. juna 2005. godine kao garanciju za plaćanje, ali je našao da iz podneska tuženog od 7. aprila 2010. godine, koji tužilac u toku postupka nije osporio, proizlazi da je tužilac menice predao tuženom 5. septembra 2005. godine i da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu u 2006. godini i da je tužilac tuženom uručio tačno 18 menica koje glase na ukupnu vrednost od 9.936.932,38 dinara, pri čemu je devet menica realizovano nakon nastanka plaćanja koje predstavlja predmet tužbenog zaheva. Dalje je našao da je tužilac i nakon isplate iznosa od 3.000.000,00 dinara nastavio da sarađuje sa tuženim i da izdaje menice.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne , da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da ispunjenje mora biti izvršeno poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika, ili od strane samog poverioca i da je is punjenje punovažno i kad je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio (član 305.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta Trgovinskom sudu u Kraljevu 15. avgusta 2006. godine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10575/12 od 21. avgusta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao sedam godina, što može uka zivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi sticanja bez osnova nastalog realizacijom menica tužioca od strane tuženog u iznosu od 2.958.288,70 dinara. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju radi utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud morao da sprovede relativno složen dokazni postupak, saslušanjem parničnih stranaka, svedoka, ekonomskim veštačenjem kao i dopunskim veštačenjem, što je nužno dovelo do dužeg trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika , Ustavni sud je ocenio da su doprineli dužini trajanja parničnog postupka , s obzirom na to da uredno pozvan punomoćnik podnosioca nije pristupio ročištima zakazanim za 23. april 2008. i 28. septembar 2009. godine, što je produžilo trajanje parničnog postupka za dva meseca.

Ipak, i pored određenog doprinosa podnosioca, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Trgovinskog, kasnije Privrednog suda u Kraljevu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog pos tupka, činjenica da je trajao sedam godina (računajući period za koji podnosilac snosi odgovornost), sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno složenost činjeničnog stanja, dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenoj presudi da je tuženi naplatio svoje potraživanje realizacijom menica tužioca, po osnovu faktura sačinjenih prema cenovniku i prema količini isporučene robe, a da tužilac nije imao primedbi na naplatu menica. Pored navedenog, drugostepeni sud je konstatovao da je prvostepeni sud našao da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizlazi da nije bilo poslovnog odnosa među parničnim strankama, ali da je iz ostalih izvedenih dokaza izveo sasvim suprotan zaključak. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporen e presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega smatra da je među parničnim strankama nastao dužničko-poverilački odnos, odnosno da je isporuka robe od strane tuženog po nalogu tužioca vršena trećem licu i da je ispunjenje izvršeno u skladu sa članom 305. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavn og prava, potkrepljuje tvrdnja o nj egovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu dugom sedam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti