Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i devet meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritornih presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Z . J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 15106/10 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. J . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/ 10 od 2. aprila 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 27. septembra 2017. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 32, 36, 55, 60. i 66. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, prvostepeni i drugostepeni sud nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak pravnosnažno okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, podnositeljka osporava i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/ 10 od 2. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava, da se ponište osporene presude, te da joj se odredi naknada nematerijalne štete i za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/ 10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. J . iz Beograda , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 27. septembra 2010. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Gradske opštine P, radi naknade nematerijalne štete. Prvo ročište je zakazano i održano 6. maja 2011. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano , na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilje, kao i neuropsihijatrijskim veštačenjem , koje je dopunjeno. Ostala tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokatske komore u periodu od 24. septembra 2014. do 21. januara 2015. godine.

U periodu od 8. novembra 2011. do 8. aprila 2014. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/ 10 od 2. aprila 2015. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužilje učinjeno podneskom od 9. septembra 2014. godine u pogledu isticanja novih vidova naknade nematerijalne štete; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj zbog pretrpljene nematerijalne štete nastale zbog nezakonitog otkaza isplati ukupno 3.250.000,00 dinara ; stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka; stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove spora.

Tužilja je, preko punomoćnika, 18. maja 2015. godine, izjavila žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/ 10 od 2. aprila 2015. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/10 od 2. aprila 2015. godine, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, a stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju ove drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da povreda prava zaposlene u konkretnom slučaju nije produkt šikane, zloupotrebe prava ili drugog malicioznog postupanja tužene i ista povreda nije mogla kod tužilje da izazove duševnu bol. Pored toga se ukazuje i da je nadležni sud poništio rešenje tužene o prestanku radnog odnosa i tužilja je vraćena na rad, a u međuvremenu joj je isplaćena naknada materijalne štete.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 565/18 Gž ap1 16/18 od 29. marta 2018. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4. 134/17 od 9. januara 2018. godine. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud, najpre ukazuje da podnositeljka osporava dužinu trajanja postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom. S tim u vezi, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine , kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak , proteklo šest godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak, a što potvrđuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem tužilje i neuropsihijatrijskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njen punomoćnik redovno odazivali na pozove suda da pristupe na ročište. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala finansijski interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon četiri i po godine od dana podnošenja tužbe. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je prvo ročište zakazano i održano tek nakon sadam i po meseci od podnošenja tužbe, kao i zbog toga što je u periodu od 8. novembra 2011. do 8. aprila 2014. godine održano samo jedno ročište za glavnu raspravu. Pri tom e se ne može staviti na teret sudu to što tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokatske komore. Takođe, Ustavni sud smatra da je dužini postupka doprineo i drugostepeni sud, budući da je od podnošenja žalbe do donošenja drugostepene presude proteklo dve godine i skoro dva meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, kao i činjenicu da tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokatske komore koje se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu , postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15106/10 od 2. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1589/15 od 5. jula 2017. godine, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na naknadu nematerijalne štete . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke koji se odnose na osporene presude ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti