Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u radnom sporu koji je trajao skoro trinaest godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Neefikasno postupanje sudova je glavni uzrok odugovlačenja. Pravična satisfakcija je ostvarena samim utvrđenjem povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d, sa sedištem u Temerinu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 2303/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d, sa sedištem u Temerinu je 22. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Dobrivoja Kasapovića, direktora pravnog i opšteg sektora i sekretara ovog privrednog društva, podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da je predmetni parnični postupak u kome je podnosilac bio tuženi, iako se radi o radnom sporu koji je po svojoj prirodi hitan, zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja sudova do donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda neopravdano trajao više od jedanaest godina, te da je time učinjena povreda prava podnosioca na pravično suđenje, pri čemu treba imati u vidu i činjenicu da sledi nastavak ovog radnog spora po osnovu naknade štete zbog nezakonitog otkaza.

U odnosu na povredu prava na pravično suđenje navodi se da revizijski sud nije cenio bitne revizijske razloge; da je drugostepeni sud paušalo, uopšteno i arbitrerno dao ocenu žalbenih razloga podnosioca koji se odnose na ocenu dokaza od strane prvostepenog suda, te da je revizija izjavljena zbog apsolutno pogrešne i protivurečne ocene izvedenih dokaza, pa je netačna tvrdnja Vrhovnog kasacionog suda da se revizijom tužene pobija utvrđeno činjenično stanje, a što ne može biti revizijski razlog na osnovu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2303/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Grupa od 14 tužilaca, među kojima i M.K, podnela je 8. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Temerinu tužbu protiv tuženog privrednog društva „Deoničarsko društvo za proizvodnju kotrljajućih ležajeva i kardana FKL Temerin“, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i isplate zarada. Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P1. 15/01 od 20. juna 2001. godine razdvojio postupke po tužbi 14 tužilaca protiv podnosioca ustavne žalbe i predmet tužioca M.K. protiv podnosioca ustavne žalbe dobio je broj P1. 26/01. Presudom Opštinskog suda u Temerinu P1. 26/01 od 10. decembra 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke), poništeno je rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da tužioca vrati na rad (stav 2. izreke). Međutim, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1981/02 od 13. juna 2002. godine, u postupku po žalbi, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Temerinu Su VII 34/02 od 23. septembra 2002. godine, na njihov zahtev, izuzete su sve sudije tog suda od postupanja u predmetima u kojima su zaposleni tužili podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Su. VII 37/02-63 od 15. oktobra 2002. godine, na njegov zahtev, izuzet je predsednik Opštinskog suda u Temerinu od postupanja u navedenim predmetima. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem R. 115/02 od 7. novembra 2002. godine odredio da u predmetu tužioca M. K. protiv podnosioca ustavne žalbe postupa Opštinski sud u Novom Sadu, kao stvarno nadležan sud.

U Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 7287/02, a posle usvajanja predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 30. septembra 2005. godine – broj P. 7802/2005.

Opštinski sud u Novom Sadu je delimičnom presudom P. 7802/05, od 6. oktobra 2006. godine, utvrdio da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog na osnovu rešenja direktora tuženog broj 2340 od 24. maja 2001. godine zbog pet dana neopravdanog izostanka sa posla (stav prvi izreke), poništio rešenje direktora tuženog broj 2340 od 24. maja 2001. godine prema kome je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog kao nezakonito (stav drugi izreke), odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je nezakonito i da se poništi rešenje tuženog broj 4594 od 10. juna 2003. godine kojim su stavljena van snage i poništena rešenja o raspoređivanju tužioca M. K: broj 50/69-8 od 19. februara 2001. godine i broj 38 od 26. aprila 2001. godine na poslove šefa alatnice, kao i deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da ga tuženi vrati na rad na radno mesto – poslove šefa pogona alatnice (stav treći izreke), obavezao tuženog da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme kao i radnim sposobnostima (stav četvrti izreke) i odredio da će se odluka o troškovima postupka doneti uz končanu odluku (stav peti izreke).

Okružni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 420/08 od 11. novembra 2009. godine, odbio žalbu tuženog i potvrdio navedenu prvostepenu presudu u stavovima prvom, drugom i četvrtom njene izreke i odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu u stavu trećem izreke.

Tuženi je protiv navedene presude izjavio reviziju, o kojoj je odlučeno presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1240/10 od 17. februara 2011. godine tako što je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 420/08 od 11. novembra 2009. godine ukinuta u delu kojim je odbijena žalba tuženog i u tom delu predmet ustupljen Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1. 861/11 od 24. avgusta 2011. godine, odbio žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7802/05 od 6. oktobra 2006. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom njene izreke. Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud, bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeni materijalno pravo. U obrazloženju ove presude se navodi da se sporne činjenice koje je trebalo raspraviti u prvostepenom postupku svode na pitanje da li je tužilac u spornom periodu bio neopravdano odsutan sa posla, a za šta prvostepeni sud nalazi da nije i daju se razlozi za ocenu drugostepenog suda o pravilnosti takvog utvrđenja, kao što se obrazlaže i ocena da nisu osnovani navodi žalbe tuženog u kojima se ističe da iskazi svedoka i tužioca nisu cenjeni, odnosno nisu pravilno cenjeni i da drugostepeni sud, suprotno navodima žalbe, ne nalazi povredu načela slobodne ocene dokaza iz člana 8. Zakona o parničnom postupku, odnosno pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine odbijena je, kao neosnovana, revizija tuženog izjavena protiv presude Apealcionog suda u Novom Sadu Gž1. 861/11 od 24. avgusta 2011. godine.

U nastavku parničnog postupka, Osnovni sud u Novom Sadu je 9. maja 2013. godine doneo presudu P1. 2303/2010, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu nezakonitog prestanka radnog odnosa i odlučio o troškovima parničnog postupka.

Rešavajući o žalbama parničnih stranaka protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1. 3369/13 od 19. marta 2014. godine delimično preinačio ožalbenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku. Odredbom člana 434. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, je odredbom člana 10. propisivao da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 435. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Odgovarajuće odredbe sadržane su i u važećem Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 , 55/14, 15/15).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Temerinu, da je delimično okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine, a u potpunosti okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3369/13 od 19. marta 2014. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao ukupno dvanaest godina i nešto preko devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje konkretnog radnog spora od dvanaest godina i devet meseci ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje skoro trinaest godina, pri čemu je o zakonitosti otkaza konačno odlučeno delimičnom presudom posle skoro jedanaest godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome zakon, koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, ničim nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. U vezi sa navodom iznetim u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/11 od 9. maja 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe zapravo u osnovi predstavljaju ponavljanje razloga koje je podnosilac iznosio u reviziji i žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima su se nadležni sudovi izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, osporena revizijska presuda sadrži dovoljne i jasne razloge za stav Vrhovnog kasacionog suda da je revizija podnosioca neosnovana, a ovakvo stanovište Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao „nadrevizijski“ sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti