Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na invalidsku penziju koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Kragujevac u predmetu broj 182.6.3 0039/2014 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 10. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 15473/14 od 30. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Kragujevac u predmetu broj 182.6.3 0039/2014. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je predložio da Ustavni sud donese odluku kojom će poništiti osporenu presudu Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 15473/14 od 30. oktobra 2015. godine.

U ustavnoj žalbi je opisan tok osporenog upravnosudskog postupka, te je, između ostalog, navedeno: da je predmetni postupak pokrenut zahtevom podnosioca od 20. novembra 2002. godine, te da ni upravni organi, niti Upravni sud nisu postupali u propisanim rokovima kako bi se postupak sproveo bez nepotrebnog odugovlačenja; da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i da je podnosilac na nesumnjiv način dokazao da nema zaduženja za doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Kragujevac broj 182.6.3 0039/2014, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. novembra 2002. godine podneo zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti - Filijala u Beogradu od 15. jula 2003. godine određeno je da se podnosiocu ne priznaje pravo na invalidsku penziju, sa obrazloženjem da kod podnosioca lečenje nije završeno.

Podnosilac je 7. jula 2004. godine podneo novi zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju, te je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Kragujevac D. 150013 od 26. aprila 2006. godine određeno da se podnosiocu ne priznaje pravo na invalidsku penziju, jer lečenje nije završeno.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 26. maja 2006. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija broj 506201 od 8. marta 2007. godine žalba podnosioca uvažena i poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj D. 150013 od 12. oktobra 2007. godine podnosiocu je utvrđen od 20. februara 2006. godine potpuni gubitak radne sposobnosti i od tada priznato pravo na invalidsku penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 31. oktobra 2007. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija broj 506201 od 19. marta 2008. godine žalba podnosioca uvažena i poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj D. 150013 od 13. maja 2008. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 7. jula 2004. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 6. juna 2008. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija broj 506201 od 23. septembra 2008. godine žalba podnosioca uvažena i poništeno prvostepeno rešenje.

Privremenim rešenjem prvostepenog organa broj D. 150013 od 7. oktobra 2009. godine podnosiocu je utvrđen od 7. jula 2004. godine potpuni gubitak radne sposobnosti, utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 7. jula 2004. godine i određeno da se obustavlja 1/3 penzije do namirenja neuplaćenih doprinosa za period od 29. decembra 1995. godine do 31. novembra 2002. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 506201 od 3. marta 2010. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 21735/10 od 6. oktobra 2011. godine, te je poništen navedeni konačni upravni akt i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući po navedenoj presudi, drugostepeni organ uprave je rešenjem broj I. 506201 od 7. novembra 2011. godine poništio prvostepeno rešenje od 7. oktobra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 15. marta 2012. godine podnosiocu je utvrđen prestanak svojstva osiguranika poljoprivrednika sa 29. decembrom 1995. godine i utvrđeno svojstvo osiguranika poljoprivrednika od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 2002. godine.

Protiv ovog rešenja podnosilac je 5. aprila 2012. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa od 16. maja 2012. godine.

U upravnom sporu, po tužbi podnosioca, Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 9758/12 od 28. februara 2013. godine uvažio njegovu tužbu i poništio konačni upravni akt.

Postupajući po navedenoj presudi, drugostepeni organ uprave je rešenjem od 15. maja 2013. godine poništio prvostepeno rešenje od 15. marta 2012. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 4. novembra 2013. godine podnosiocu je utvrđen prestanak svojstva osiguranika poljoprivrednika sa 29. decembrom 1995. godine i utvrđeno svojstvo osiguranika poljoprivrednika od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 2002. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 28. novembra 2013. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija broj od 5. juna 2014. godine žalba podnosioca uvažena i poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa od 14. avgusta 2014. godine podnosiocu je utvrđen prestanak svojstva osiguranika poljoprivrednika sa 29. decembrom 1995. godine i utvrđeno svojstvo osiguranika poljoprivrednika od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 2002. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 1. septembra 2014. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa od 17. oktobra 2014. godine.

Podnosilac je podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 15473/14 od 30. oktobra 2015. godine. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da je na osnovu izveštaja Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti Kragujevac broj 952-3/2013-3287 od 24. oktobra 2013. godine utvrđeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio zadužen katastarskim prihodom, i to za 1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001. i 2002. godinu, i da je upisan kao nosilac prava na nepokretnostima u katastarskim opštinama Maršić, Kragujevac 1 i Cvetojevac, a da je na osnovu uverenja Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Filijala Kragujevac broj 437-A-99/37556 od 6. avgusta 2014. godine utvrđeno da nije bio registrovan kao obveznik doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika u periodu od 29. decembra 1995. godine do 31. decembra 2002. godine, ali da je dužen po osnovu katastarskog prihoda od poljoprivrede; da, s obzirom da podnosilac prema podacima matične evidencije Fonda PIO poljoprivrednika nije imao svojstvo osiguranika iz člana 90. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju zemljoradnika počev od 1. januara 1986. godine, to mu je bilo moguće utvrditi svojstvo osiguranika zemljoradnika najranije od 1. januara 1997. godine, u smislu člana 160. stav 2. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja; da je Upravni sud, imajući u vidu utvrđene činjenice i odredbe čl. 14, 15, 120. i 160. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, ocenio da je pravilan zaključak tuženog organa da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je podnosiocu utvrdio prestanak svojstva osiguranika poljoprivrednika sa danom 25. decembar 1995. godine, a utvrdio svojstvo osiguranika poljoprivrednika od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 2002. godine, s obzirom na činjenicu da je podnosilac za taj vremenski period bio zadužen katastarskim prihodom i to za period od 1996. godine do 2002. godine, kada je postao osiguranik po osnovu zaposlenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u predmetnom upravnosudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 7. jula 2004. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 15473/14 od 30. oktobra 2015. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao više od 11 godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova koji vode povezani upravni spor , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo relativno složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči, jer je odluka u predmetnoj upravnoj stvari za podnosioca ustavne žalbe od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu prirodu prava o kome se odlučuje.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku doneto sedam prvostepenih rešenja, devet rešenja drugostepenog organa uprave, te da su vođena tri upravna spora. P rema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka br. 70767/01, od 6 . septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac predstavke treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85 od 7. jula 1989. godine);

- da je podnositeljka predstavke imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac predstavke nije ni pokušao iskoristiti dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost i da ga to što je od predsednika Upravnog suda tražio obaveštenje o napretku svog slučaja nije oslobodilo obaveze iskorišćavanja dostupnih domaćih pravnih sredstva (odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, broj 22715/09 od 17. septembra 2013. godine).

Primenjujući prethodno navedene stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“. Naime, o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 26. aprila 2006. godine, koja je podneta 26. maja 2006. godine je odlučeno rešenjem od 8. marta 2007. godine, dakle nakon više od devet meseci. Podnosilac je već nakon dva meseca mogao da podnese najpre urgenciju, a potom, eventualno i tužbu nadležnom sudu ukoliko o njegovoj žalbi nije odučeno. Dalje, nakon što je rešenjem drugostepenog organa od 8. marta 2007. godine poništeno prvostepeno rešenje, prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo novi upravni akt tek 12. oktobra 2007. godine, odnosno nakon više od sedam meseci. Podnosilac je već nakon 30 dana imao pravo da zahteva postupanje prvostepenog organa po naloženom iz drugostepenog rešenja. Takođe, nakon što je rešenjem od 15. maja 2013. godine poništeno prvostepeno rešenje, novi upravni akt je donet 4. novembra 2013. godine, dakle nakon šest meseci.

Međutim, ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak odlučivanja o pravu podnosioca na invalidsku penziju pravnosnažno okončan za više od 11 godina. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa, odnosno suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da su mu osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 15473/14 od 30. oktobra 2015. godine povređena prava iz čl. 32, 36, 69. i 70. Ustava. Međutim, u ustavnoj žalbi podnosilac ne obrazlaže u čemu se sastoji povreda svakog od navedenih prava, već, u suštini, obrazlaže samo povredu prava na pravično suđenje, ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom i prilozima koji su uz nju dostavljeni, podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog dokaznog postupka pred organom uprave i sudom, koji su imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, te ni ostalih Ustavom zajemčenih prava koja su označena u ustavnoj žalbi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti