Sudska praksa

Naknada štete zbog nezakonitog otkaza: primena Zakona o radu kao lex specialis

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Pravnosnažna odluka o nezakonitom otkazu automatski daje pravo na naknadu štete, bez obzira na krivicu poslodavca, shodno Zakonu o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. S . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 1. marta 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 113/15 od 20. oktobra 2015. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 268/14 od 9. jula 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 113/15 od 20. oktobra 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 268/14 od 9. jula 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. S . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 10. decembra 2015. godine, preko punomoćnika J. A , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 113/15 od 20. oktobra 2015. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 268/14 od 9. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na zaštitu prava u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da su parnični sudovi, donoseći osporene presude i odbijajući zahtev koji je istakao, da se obaveže njegovog poslodavca da mu zbog nezakonitog otkaza naknadi štetu koju mu je prouzrokovao u periodu dok je bio van radnog odnosa, potpuno zanemarili činjenicu da je pravnosnažnom presudom poništeno rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu i kojom je poslodavac obavezan da mu prizna sva prava po osnovu rada u posmatranom periodu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 268/14 od 9. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena banka, njegov poslodavac, da mu, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 9. oktobra 2006. godine do 9. oktobra 2009. godine, isplati opredeljene novčane iznose, kao i da u njegovo ime uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, kao i da je rešenjima tužene od 9. oktobra, odnosno od 14. novembra 2006. godine, prvo udaljen sa rada, a potom mu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze , jer je 29. septembra 2006. godine došao na posao u pripitom stanju i ponašao se neprimereno, posebno u radu sa strankama. Dalje je utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 130/09 od 7. maja 2009. godine poništeno rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, uz obrazloženje da je sposobnost tužioca da u vreme kada je učinjena povred a radne obaveze shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima bila značajno umanjena jer je bolovao od duševnog o boljenja hroničnog alkoholizma u vreme kritičnog događaja i u ranijem periodu, zbog čega je sud našao da za učinjenu povredu nema njegove krivice. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, kao i odredbe člana 191. Zakona o radu, te čl. 154. i 192. Zakona o obligacionim odnosima , prvostepeni sud je ocenio da ne postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer tužen a nije postupa la sa namerom ili nepažnjom prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, budući da poslodavac nije znao, niti je mogao znati da tužilac boluje od hroničnog oboljenja, s obzirom na to da mu tužilac nije ukazao na postojanje problema, odnosno konzumiranje alkohola, što nisu činili ni ostali zaposleni. U obrazloženju osporene presude navedeno je i da je krivica tužioca za prestanak radnog odnosa i time za gubitak zarade, jer je bio u obavezi da obavesti poslodavca o okolnostima koje su uticale ili mogle da utiču na obavljanje posla, ali ih je on prećutao. Takođe, navedeno je da, iako je u vreme kada je učinjena povreda radne obaveze, tužilac bio u stanju bitno smanjene uračunljivosti zbog postojanj a bolesti zavisnosti koj a je utvrđen a četiri dana nakon učinjene povred a, ne znači automatski i isključenje njegove odgovornosti za tu povredu i tim e za štetu koju je pretrpeo usled prestanak radnog odnosa.

Apelacioni sud u Nišu je, osporenom presudom Gž1. 113/15 od 20. oktobra 2015. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio žalbom pobijanu presudu Osnovnog suda u Nišu P1. 28/14 od 9. jula 2014. godine, ocenjujući da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. U obrazloženju označene drugostepene presude navedeno je da je poslodavac odgovoran za štetu kada nezakonitom odlukom ili radnjom povredi pravo zaposlenog i dužan je da je naknadi , ako postoji osnov i uslovi odgovornosti i ako ne postoje razlozi za isključenje njegove odgovornosti. Navedeno je i da, pošto osnov odgovornosti nije predviđen posebnim propisom, isti treba tražiti u pravilima odštetnog prava , odnosno u odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, koja sadrži oborivu pretpostavku krivice štetnika, a teret dokazivanja (obaranja te pretpostavke) je na štetniku. U obrazloženju je dalje navedeno da je osnov odgovornosti poslodavca – njegova krivica, jer je doneo nezakonitu odluku, ali je pretpostavka njegove krivice oboriva . Za odlučivanje o pravu tužioca na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, kako je navedeno u obrazloženju, od značaja su okolnosti zbog kojih je došlo do prestanka radnog odnosa, a u konkretnom slučaju to je ponašanje tužioca na radnom mestu 29. septembra 2006. godine, nakon čega je tužena done la rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, pri čemu poslodavac tada nije znao, niti je mogao da zna da je tužilac bio u takvom stanju da nije mogao da shvati značaj svojih radnji, već je tužen a za tu činjenicu sazna la tek u sudskom postupku za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obave zno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava , zapravo, zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrarnost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Razmatrajući da li su parnični sudovi arbitrerno primenili materijalno pravo , Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim presud ama pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za naknadu štet e u visini zarada koje mu nisu isplaćen e zbog nezakonitog otkaza , jer su našli da je on odgovoran što se našao van radnog odnosa u posmatranom periodu, čime je isključe na odgovornost tuženog poslodavca za naknadu štete, a primenjujući navedeno na izražen stav da sama činjenica postojanja nezakonite odluke poslodavca ne može da dovede do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade .

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, odnosno upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligac ionim odnosima i njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti. Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (član 191.) bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje , uz jedini izuzetak da visina naknade može štete može da bude umanjena samo u visini primanja koja je ostvario po osnovu rada u periodu dok se nalazio van radnog odnosa . Ustavni sud dodaje da isplata naknade štete zaposlenom u visini izgubljene zarade i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, predstavljaju materijalizaciju fikcije o postojanju neprekidnog radnog odnosa takvog zaposlenog (pošto je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito), koja treba da ga dovede u isti pravni položaj sa drugim zaposlenima koji su radili kod istog poslodavca u periodu u kome je vođen postupak za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav do sada više puta izrazio (videti, između ostalog, Odluku Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine i Odluku Už-3644/14 od 15. septembra 2016. godine, dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom od 7. maja 2009. godine poništeno rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe, kao zaposlenom, otkazan ugovor o radu, ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenim presudama koja, zapravo, isključuju primenu specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza sadržanih u merodavnom Zakonu o radu, usled čega je došlo do odbijanja tužbenog zahteva podnosioca za naknadu štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Osnovnog suda u Nišu i Apelacionog suda u Nišu povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 268/14 od 9. jula 2014. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu u pogledu istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na zaštitu prava u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih čl. 36. i 60. Ustava.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu