Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene Sporazuma o sukcesiji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili pravo, posebno Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije, u sporu o vlasništvu nad poslovnim prostorom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Vranja je , 11. oktobra 201 3. godine, preko punomoćnika A. B , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine i Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1 . i 2 , člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da su osporene presude zasnovane na proizvoljnom zaključku da preduzeće „D.“ d.d. Split, kao pravni sledbenik DP „J .“ Split, nije bilo vlasnik predmetnog poslovnog prostora; da su sudovi podnosiocu ustavne žalbe neosnovano stavili na teret neposedovanje saglasnosti nadležnog ministarstva za kupovinu predmetnog poslovnog prostora ; da je on takvu saglasnost tražio i od nadležnog ministarstva dobio odgovor da predmetni poslovni prostor nije u posebnom režimu zaštite; da su uprkos tome što pomenuta saglasnost nije bila neophodna, sudovi ipak zaključili da je sporni ugovor o kupoprodaji apsolutno ništav; da je podnosilac ustavne žalbe stavljen u nejednak položaj u odnosu na tuženog -protivtužioca, s obzirom na to da su sudovi kod ocene punovažnosti ugovora o kupoprodaji istog poslovnog prostora, koji je tuženi -protivtužilac, odnosno njegov pravni prethodnik, zaključio sa preduzećem „J .“ Beograd, našli da saglasnost nadležnog ministarstva nije uslov za punovažnost ugovora; da je podnosilac ustavne žalbe ugovor o kupoprodaji zaključio sa pravnim sledbenikom uknjiženog zemljišnoknjižnog vlasnika, te je ostalo nejasno zašto sudovi smatraju da je prethodno trebalo pribaviti saglasnost nadležnog ministarstva; da je Apelacioni sud u Nišu zaključio da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji faktički reciprocitet, koji predstavlja uslov za primenu Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez obzira na to što na tu okolnost nije izveden nijedan dokaz; da je Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž. 6521/10 od 28. septembra 2011. godine zauzeo suprotan stav u pogledu vlasništva preduzeć a „D .“ d.d. Split na imovini nekadašnjeg DP „J .“ Split, dok je presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7806/09 od 12. oktobra 2009. godine zasnovana na zaključ ku da faktički reciprocitet ne predstavlja uslov za primenu Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 2009. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog privrednog društva „Z.“ d.o.o. Niš, radi utvrđenja da je ništav ugovor o kupovini i prodaji Ov. 3689/05 od 24. marta 200 6. godine, zaključen između privrednog društva „ J.“ d.o.o. Kruševac kao prodavca i tuženog kao kupca, uz obavezivanje tuženo g da se iseli iz poslovnog prostora - lokala, koji je izgrađen na katastarskoj parceli broj …/1, KO Niš – Crveni krst i upisan kao porodična stambena zgrada broj 1 , te da isti preda tužiocu ispražnjen od lica i stvari .

Tuženi-protivtužilac je 6. maja 2009. godine podneo protivtužbu, radi utvrđenja da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupovini lokala , zaključen 12. studenog 2003. godine u Splitu, Republika Hrvatska, između preduzeća „D .“ d.d. Split, u stečaju , kao prodavca i tužioca -protivtuženog kao kupca, što je tužilac -protivtuženi dužan da prizna i da trpi .

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupovini i prodaji Ov. 3689/05 od 24. marta 200 6. godine, zaključen između privrednog društva „ J.“ d.o.o. Kruševac kao prodavca i tuženog- protivtužioca kao kupca, te da se tuženom-protivtužiocu naloži da se iseli iz poslovnog prostora - lokala u ulici J . broj 25/b u Nišu , koji je izgrađen na katastarskoj parceli broj …, a upisan u list nepokretnosti broj 2129 KO Niš – Crveni grst kao porodična stambena zgrada broj 1, kao i da isti preda tužiocu -protivtuženom ispražnjen od lica i stvari. Stavom drugim izreke je usvojen protivtužbeni zahtev tužioca -protivtuženog, te je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupovini lokala koji predstavlja jedinstveni građevinski objekat u ulici Đ . D . broj 25 (ranije ulica J . broj 25) u Nišu , izgrađen na katastarskoj parceli broj …/1, KO Niš, ukupne površine 32m2, sada upisan u list nepokretnosti broj 2129 , KO Niš – Crveni krst, kao porodična stambena zgrada broj 1 na katastarskoj parceli broj 2037 u ulici J . broj 25/b , zaključen 12. studenog 2003. godine u Splitu, Republika Hrvatska, između preduzeća „D .“ d.d. Split, u stečaju , kao prodavca i tužioca -protivtuženog, kao kupca, što je tužilac -protivtuženi dužan da prizna i da trpi.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je preduzeće „D .“ d.d. Split, u stečaju , pravni sledbenik DP „J.“ Split, koje je prethodno, na osnovu ugovor a o kupoprodaji Ov. 2483/67 od 15. avgusta 1967. godine, steklo pravo vlasništva na predmetnom lokalu; da je iz rešenja Vlade Republike Srbije broj 46-7084/5 od 12. januara 1992. godine i obaveštenja Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije broj 46-00-353/03-10 od 8. decembra 2003. godine utvrđeno da je predmetni lokal izuzet od privremene zabrane raspolaganja , po predlogu preduzeća „J .“ Beograd; da je tužilac – protivtuženi sporni lokal kupio od nevlasnika, odnosno od preduzeća „D.“ d.d. Split, u stečaju, kao pravnog sledbenika DP „J .“ Split, kome je sporni lokal oduzet navedenim rešenjem Vlade Republike Srbije, i to nakon formiranja preduzeća „J .“ Beograd; da je iz prepisa lista nepokretnosti broj 2129 , KO Niš – Crveni krst utvrđeno da je na predmetnoj nepokretnosti upisano deset korisnika na zemljištu pod zgradom, da se tužilac -protivtuženi pojavljuje sa zajedničkim pravom korišćenja i kao vlasnik porodične stambene zgrade broj 1 u ulici J . broj 25/b, površine 32m2, dok se tuženi -protivtužilac pojavljuje kao držalac poslovnog prostora (jedne prostorije trgovine) u zgradi broj 1 i da je etažn o upis an na posebnom delu zgrade; da je iz izveštaja SKN Niš od 9. marta 2012. godine utvrđeno da je upis tužioca – protivtuženog na objektu broj 1 , koji se nalazi na katastarskoj parceli broj … (ranije …/1 i …/2), KO Niš – Crveni k rst, preuzet iz zemljišnih knjiga u postupku izrade katastra ne pokretnosti za KO Niš – Crveni k rst; da je navedeni upis izvršen na osnovu rešenja Dn. 521/04 od 13. maja 2004. godine; da je, takođe, u postupku izrade katastra nepokretnosti, u okviru objekta broj 1 izdvojen kao poseban deo poslovni prostor u prizemlju, na kome je kao držalac upisan tuženi -protivtužilac i to na osnovu spornog ugovora Ov. 3689/05 od 24. marta 200 6. godine; da objekat broj 1 na katastarskoj parceli broj …, KO Niš – Crveni krst i pomenuti poslovni prostor predstavljaju istu nepokretnost; da je članom 11. Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ iz 2001. godine propisano da preduzeće ili drugo pravno lice koje je nastalo organizovanjem od poslovne jedinice, kao i pravni sledbenici tih privrednih subjekata, ne mogu da otuđuju sredstva u društvenoj svojini koja koriste, opterete hipotekom ili raspolažu na drugi način bez saglasnosti Vlade Republike Srbije; da iz spisa predmeta ne proizlazi da je tužilac-protivtuženi za zaključenje spornog ugovora imao potrebno odobrenje nadležnog ministarstva, već je kao dokaz dostavio navedeni dopis Ministarstva finansija i ekonomije, koj i nema snagu odobrenja; da je, u konkretnom slučaju, odobrenje za promet bitan uslov punovažnosti ugovora; da je rešenj em Trgovinskog suda u Beogradu Fi. 7722/91 od 12. jula 1991. godine preduzeću „J .“ Beograd, pored ostalog, dat na upravaljanje i predmetni lokal; da je žalba pravnog prethodnika tužioca-protivtuženog izjavljena protiv navedenog rešenja odbijena kao neosnovana rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 7356/91 od 25. oktobra 1991. godine, sa obrazloženjem da imovina DP „J .“ Split nije oduzeta na nezakonit način, s obzirom na to da su radnici u novoosnovano preduzeće „J.“ Beograd uneli ona sredstva koja su im data na upravljanje; da je članom 1. Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima iz 1991. godine bilo propisano da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije; da je, međutim, rešenjem Vlade Republike Srbije od 15. januara 1992. godine predmetni lokal izuzet od zabrane raspolaganja na predlog i u korist pravnog prethodnika tuženog -protivtužioca; da je, prema tome, preduzeće „J .“ Beograd, na osnovu pomenute Uredbe i rešenja Vlade Republike Srbije, moglo da raspolaže predmetnim lokalom u korist privrednog društva „J.“ d.o.o. Kruševac, koje je kasnije spornim ugovorom predmetni lokal prodalo tuženom-protivtužiocu; da u konkretnom slučaju nema mesta primeni Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesij e, koji je građanima i pravnim licima sa teritorije bivših republika SFRJ priznao sva prava koja su postojala na dan 31. decembar 1990. godine jer je taj zakon stupio na snagu u junu 2004. godine, dok je ugovor o kupoprodaji između preduzeća „J.“ Beograd i „J.“ d.o.o. Kruševac zaključen tri meseca ranije; da je, s druge strane, neosnovana i tvrdnja tužioca-protivtuženog o ništavosti ugovora o kupoprodaji između privrednog društva „ J.“ d.o.o. Kruševac i tuženog -protivtužioca, iz razloga što je isti zaključen u pismenoj formi i overen od strane nadležnog suda, te što se tuženi -protivtužilac uknjižio kao nosilac prava i stupio u posed predmetnog lokala; da čak i u slučaju drugačijeg tumačenja (da ugovor zaključen između preduzeća „D.“ d.d, u stečaju i tužioca -protivtuženog nije ništav ), nesporno je da je tuženi-protivtužilac u posedu predmetnog lokala i da ima jači pravni osnov u odnosu na tužioca -protivtuženog, u smislu člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude su uglavnom pon ovljeni razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Osnovni sud u Nišu, s tom razlikom što se, po mišljenju Apelacionog suda u Nišu, Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje u vezi imovine u Republici Srbiji delova preduzeća koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ , ali pod uslovom faktičkog reciprociteta, koji ne postoji, imajući u vidu da je Republika Hrvatska gotovo svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. jun 2004. godine), preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske, te da više nije u mogućnosti da istu vrati u naturalnom obliku, a nije donela ni propise o obeštećenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u povred u se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“, br. 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 i 50/95 ), koja je prestala da važi stupanjem na snagu Uredbe o prestanku važenja Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“, broj 71/08) , bilo je propisano : da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, čiji su vlasnici, odnosno korisnici fizička lica koja imaju prebivalište na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije i njihovi su državljani (član 1. st. 1 . i 2 .); da su akti i radnje koje su pravna i fizička lica iz člana 1. ove uredbe pre duzela suprotno odredbama ove uredbe posle 24. maja 1991. godine ništavi i da će nadležni organ izvršiti, po službenoj dužnosti, brisanje upisa u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima, izvršenih na osnovu akata iz stava 1. ovog člana (član 4.).

Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 31/01, 61/08, 109/08, 14/09, 40/09, 79/09, 111/09, 67/10 i 73/11 ) je propisano : da se ovom uredbom uređuje zaštita društvene imovine delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ - Republike Bosne i Hercegovine, Republike Slovenije i Republike Hrvatske (dalje: poslovne jedinice), zaštita prava zaposlenih u tim poslovnim jedinicama i popis delova preduzeća iz Republike Srbije na teritoriji navedenih republika bivše SFRJ (član 1.); da će se odlukom koju donose zaposleni poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove uredbe, da je početna imovina za osnivanje preduzeća iz stava 1. ovog člana imovina poslovne jedinice sa bilansnim stanjem na dan 31. decembra 1991. godine, da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove uredbe, a zahtev za upis u sudski registar se podnosi u roku od 15 dana od dana donošenja odluke i da je pred uzeće iz stava 1. ovog člana dužno da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja o upisu u sudski registar obavesti ministarstvo nadležno za odgovarajuću oblast o izvršenom upisu (član 2.); da p reduzeće ili drugo pravno lice koje je nastalo organizovanjem od poslovne jedinice ili preduzeća kojima su pripojena sredstva poslovne jedinice kao i pravni sledbenici ovih privrednih subjekata ne mogu da otuđuju sredstva u društvenoj svojini koja koriste, opterete hipotekom ili raspolažu na drugi način ( na primer: poklon, zakup, zamena) bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, osim prodaje proizvoda i usluga u obavljanju registrovane delatnosti (član 11. stav 1. ).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ( "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, Prilog G, propisano je : da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga ( član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, te da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama (član 2. paragraf 1. pot paragraf a)); da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno potparagrafu a) ovog člana biti ništavan (član 2. paragraf 1. pot paragraf b)); da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. paragraf 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosi lac ustavne žalbe, u suštini, smatra proizvoljnim zaključak parničnih sudova da je uslov punovažnosti ugovora o kupovini predmetnog lokala bila prethodna saglasnost Vlade Republike Srbije, u smislu člana 11. stav 1. Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ iz 2001. godine (u daljem tekstu: Uredba) , kao i da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni Sporazuma o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu su saglasni u oceni da je podnosiocu ustavne žalbe bila neophodna saglasnost Vlade Republike Srbije za zaključenje spornog ugovora o kuporodaji sa prodavcem „D .“ d.d. Split, u stečaju, kao pravnog sledbenika DP „J .“ Split. Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom, DP „J .“ Split je bilo vlasnik predmetnog lokala sve do osnivanja preduzeća „J .“ Beograd, kao poslovne jedinice koju su njeni radnici, saglasno Uredbi, odlukom organizovali kao društveno preduzeće , a čija početna imovina za osnivanje je bila imovina poslovne jedinice sa bilansnim stanjem na dan 31. decembra 1991. godine. Drugim rečima, poslovna jedinica DP „J.“ Split u Beogradu je organizovana kao društveno preduzeće, po kom osnovu je imovina te poslovne jedinice, pored ostalog i predmetni lokal, data na upravljanje novoosnovanom preduzeću.

U vezi sa napred iznetim , Ustavni sud ukazuje da je ustavnopravno prihvatljiva konstatacija parničnih sudova da kod prodaje predmetnog lokala privrednom društvu „J.“ d.o.o. Kruševac nije bila potrebna prethodna saglasnost Vlade Republike Srbije, imajući u vidu da je još rešenjem od 15. januara 1992. godine Vlada Republike Srbije izuzela predmetni lokal od zabrane raspolaganj a u korist preduzeća „J.“ Beograd. Međutim, kako je odredb om člana 11. stav 1. Uredbe propisan o da je saglasnost Vlade Republike Srbije neophodna samo kod raspolaganj a imovinom koja je društvenom preduzeću data na upravljanje po osnovu Uredbe , Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena parničnih sudova da se zabrana raspolaganja odnosila i na preduzeće „D.“ d.d. Split, u stečaju, tačnije da je uslov punovažnosti ugovora o kupoprodaji zaključenog između navedenog preduzeća i podnosioca ustavne žalbe bila prethodna saglasnost Vlade Republike Srbije. Preduzeće „D.“ d.d. Split, u stečaju je, prema činjeničnom stanju koje su utvrdili parnični sudovi , pravni sledbenik DP „J.“ Split, iz čega dalje proiz lazi da ne spada u krug pravnih lica – društvenih preduzeća na koja se Uredba primenjuje.

Drugo sporno ustavnopravno pitanje jeste primena Sporazuma na konkretan slučaj. Prvostepeni sud smatra da nema mesta primeni Sporazuma, imajući u vidu da je preduzeće „J .“ Beograd predmetni lokal prodalo privrednom društvu „J.“ d.o.o. Kruševac tri meseca pre stupanja Sporazuma na snagu . Drugostepeni sud primenu Sporazuma uslovljava postojanjem faktičkog reciprociteta sa Republikom Hrvatskom, za koji smatra da ne postoji jer je Republika Hrvatska gotovo svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja Sporazuma na snagu (2. jun 2004. godine), preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske , te da više nije u mogućnosti da istu vrati u naturalnom obliku, a nije donela ni propise o obeštećenju .

Ustavni sud najpre konstatuje da je Sporazum zaključen 29. juna 2001. godine u Beču, između pet država sukcesora bivše SFRJ – Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Makedonije, Republike Slovenije i Savezne Republike Jugoslavije. Savezna Republika Jugoslavija je Sporazum ratifikovala Zakonom o potvrđivanju koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine. Međutim, Sporazum je počeo da se primenjuje tek 2. juna 2004. godine, kada je deponovan poslednji instrument ratifikacije, u smislu člana 12. stav 1. Sporazuma . Polazeći od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da primena Sporazuma, tačnije njegovog Priloga G, predstavlja prethodno pitanje.

Po mišljenju Ustavnog suda, i z sadržine Sporazuma proizlazi da osnovna idej a pravne zaštite u Prilogu G jeste vraćanje u prvobitno stanje situacije u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica, i to na dan kada je još uvek postojala SFRJ, a koji je u Prilogu G označen kao 31. decembar 1990. godine. Članom 2. Priloga G potpisnice su se obaveza le na poštovanje i zaštitu ugovora zaključenih posle 31. decembra 1990. godine u pogledu prenosa prava postojećih na dan 31. decembra 1990. godine. Imajući u vidu da je Sporazum potvrđen odgovarajućim Zakonom, jasno je da ima jaču pravnu snagu od Uredbe i da je njime faktički Uredba stavljena van snage kada su u pitanju navedeni ugovori . Dakle, bez obzira na to što je Sporazum u Republici Srbiji počeo da se primenjuje 2. juna 2004. godine, pitanje vremenskog važenja Priloga G se, po mišljenju Ustavnog suda, može isključivo vezati za 31. decembar 1990. godine. Prilogom G se svim građanima i pravn im lic ima bivše SFRJ , koja su navedenog dana imal a prava na pokretn oj i nepokretn oj imovin i koja se nalazi na teritoriji država sukcesora , garantuje zaštita tih prava i vrać anje u prvobitno stanje , u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica . Zbog toga je i propisano da je ništav svaki „namerni“ prenos posle 31. decembra 1990. godine, koji je izvršen u suprotnosti sa navedenom garancijom.

Iz dokumentacije koja se nalazi u spisima parničnog predmeta, Ustavni sud je, između ostalog, konstatovao: da je na osnovu ugovora o kupoprodaji , koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu Ov. 2483/67, dana 15. avgusta 1967. godine, Kombinat „J .“ Split stekao svojinu na lokalu koji se nalazi u ulici J . broj 25 u Nišu, površine 32m2, kupovinom od prodavaca R . S . i P . S . iz Niša; da je na osnovu spornog ugovora o kupoprodaji od 12. novembra 2003. godine, zaključenog između preduzeća „D.“ d.d. Split, u stečaju , kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe kao kupca, koji je 20. novembra iste godine overen kod javnog beležnika u Splitu, podnosilac ustavne žalbe upisan u zemljišnu knjigu kao vlasnik predmetnog lokala; da je u postupku overe ugovora utvrđeno pravno sledbeništvo između Kombinata „J .“ Split i preduzeća „D.“ d.d. Split, u stečaju, i to na osnovu potvrde Trgovačkog suda u Splitu R3. 5832/03 od 25. jula 2003. godine, što je konstatovano u članu 1. ugovora; da je uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe, sa dotadašnjeg vlasnika Kombinata „J .“ Split, izvršena rešenjem Opštinskog suda u Nišu, kao zemljišnoknjižnog suda, Dn. 521/04 od 13. maja 2004. godine; da je taj upis kasnije preuzet u postupku izrade katastra nepokretnosti za KO Niš – Crveni krst; da se spornim ugovorom o kupovini i prodaji Ov. 3689/05 od 24. marta 200 6. godine, zaključen im između privrednog društva „ J.“ d.o.o. Kruševac kao prodavca i tuženog -protivtužioca kao kupca, prodavac obavezao da predmetni poslovni prostor upiše u zemljišne knjige pre realizacije ugovora (član 5.); da je u katastarskom operatu, na osnovu spornog ugovora od 24. marta 2006. godine, izvršeno izdvajanje posebnog dela (poslovnog prostora – jedna prostorija trgovine), na kome je tuženi-protivtužilac upisan kao držalac; da, prema izveštaju SKN Niš od 9. marta 2012. godine, lokal na kome je podnosilac ustavne žalbe upisan kao vlasnik i izdvojeni deo (jedna prostorija trgovine) na kome je tuženi-protivtužilac upisan kao držalac predstavljaju istu nepokretnost.

Sledom iznetog, Ustavni sud najpre zaključuje da je propust parničnih sudova da ocene značaj činjenic e da je DP „J .“ Split, čiji je pravni sledbenik preduzeće „D.“ d.d. Split, u stečaju, na dan 31. decembra 1990. godine bilo vlasnik predmetnog lokala, kao i činjenic e da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu spornog ugovora o kupoprodaji, u listu nepokretnosti broj 2129, KO Niš – Crveni krst, uknjižen kao vlasnik porodične stambene zgrade broj 1 u ulici J . broj 25/b, površine 32m2 ( koji upis je preuzet iz zemljišnih knjig a u postupku izrade katastra nepokretnosti) , dok se tuženi-protivtužilac pojavljuje kao držalac poslovnog prostora (jedne prostorije trgovine) na etažnom delu zgrade , posledično doveo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava, pre svega, Priloga G Sporazuma.

S druge strane, ocenu prvostepenog suda da se o zaštiti koju garantuje Prilog G Sporazuma može govoriti samo u periodu nakon stupanja Sporazuma na snagu, odnosno da se pitanje pravne punovažnosti prenosa izvršenih suprotno članu 2. paragraf 1. pot paragraf a) Priloga G može postaviti samo u vezi sa ugovor ima zaključenim nakon 2. juna 2004. godine, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivom. Odredba člana 2. paragraf 1. potparagraf b) u vezi sa pot paragrafom a) Sporazuma se, po mišljenju Ustavnog suda, upravo i odnosi na prenose izvršene posle 31. decembra 1990. godine, u kojima nije uzeta u obzir činjenica da je određena pokretna, odnosno nepokretna stvar (koja je predmet prenosa) navedenog datuma bila u svojini građanina ili pravn og lica SFRJ , kome se članom 2. paragraf 1. potparagraf a) garantuje prizna nje, zaštita i vrać anje u prvobitno stanje takvog prava, a u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava , nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta. Iz toga dalje sledi da je proizvoljan zaključak prvostepenog suda da se punovažnost prenos a predmetnog lokala, najpre sa preduzeća „J.“ Beograd na privredno društvo „J.“ d.o.o. Kruševac, a potom sa tog privrednog društva na tuž enog-protivtužioca (koji prenos podnosilac ustavne pobija tužbom u predmetnom parničnom postupku), ne može ceniti sa aspekta odgovarajućih odredaba Priloga G Sporazuma. Štaviše, polazeći od činjenice da je sporni ugovor o kupoprodaji između preduzeća „D .“ d.d. Split, u stečaju , i podnosioca ustavne žalbe zaključen 12. novembra 2003. godine, parnični sudovi su, po shvatanju Ustavnog suda, bili u obavezi da ocene da li je i taj prenos izvršen saglasno članu članu 2. paragraf 1. potparagraf a) Priloga G Sporazuma, odnosno da li isti uživa zaštitu u smislu par agrafa 2. istog člana Priloga G. Ustavni sud je upravo u tom kontekstu ukazao na značaj činjenica da je DP „J.“ Split, na dan 31. decembra 1990. godine, bilo vlasnik predmetnog lokala, odnosno da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu spornog ugovora o kupoprodaji, u momentu presuđenja upisan kao vlasnik. Drugim rečima, činjenica da se vremensko važenje Priloga G isključivo vezuje za 31. decembar 1990. godine u istoj meri je bila relevantna kako za donošenje odluke o tužbenom zahtevu , tako i za odlučivanje o protivtužbenom zahtevu. Kako parnični sudovi to očigledno nisu imali u vidu, osporene presude ne sadrže ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja za zauzet stav o neosnovanosti tužbenog i osno vanosti protivtužbenog zahteva.

Na kraju, Ustavni sud konstatuje da faktičk i reciprocitet nije izričito propisan kao uslov za primenu Sporazuma, kako je to zaključio Apelacioni sud u Nišu. Takav uslov je postavlj en samo u vezi pristupa sudovima i drugim nadležnim organima država potpisnica s ciljem ostvarivanja zaštite prava građana i pravn ih lic a koja pretenduju na pokretnu i nepokretn u imovin u, saglasno odredbama Priloga G Sporazuma. Ustavni sud ima u vidu da je ovakav zaključak posledica stava Vrhovnog kasacionog suda koji je kao pravni zaključak sa sednice Građanskog odeljenja održane 27. decembra 2010. godine, preimenovan u pravno shvatanje na sednici od ržanoj 7. februara 2011. godine, a prema kome se Prilog G Sporazuma primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ, pod uslovom postojanja faktičkog reciprociteta. Međutim, Ustavni sud konstatuje da na okolnost postojanja faktičkog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske, kako to proizlazi iz obrazloženja, pre svega, osporene prvostepene presude (pred drugostepenim sudom nije bilo dokaznog postupka), uopšte nisu izvođeni dokazi, iz kog razloga zaključak o nepostojanju reciprociteta Ustavni sud smatra arbitr ernim.

Ustavni sud ukazuje da je određene stavove koji se tiču primene Sporazuma na situacije istog ili bitno sličnog činjeničnog i pravnog karaktera, a na kojima je suštinski zasnovano i obrazloženje u ovoj ustavnopravnoj stvari, zauzeo , pored ostalog, u svojim odlukama Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine, Už-2758/2012 od 19. marta 2015. godine, Už-6544/2012 od 9. jula 2015. godine i drugim .

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine i Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 309/13 od 16. maja 201 3. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 513/10 od 28. septembra 2012. godine , pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije poebno razmatrao navode o povredi ostalih prava/načela, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene Sporazuma o sukcesiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti