Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke prema preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti izvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća u restrukturiranju. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini njenog potraživanja, koja se isplaćuje iz budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8185/2015
27.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S . iz sela M. kod Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S . i utvrđuje da je u izvršn om postupku koji se vod i pred pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 10013/10 (ranije broj I. 1453/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1453/09 od 20. oktobra 2009. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tim osnovima. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Mnistarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4. (I) 372/15 od 25. januara 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž . g. 523/2016 od 17. marta 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . iz sela M . kod Čačka podne la je Ustavnom sudu, 10. decembra2015. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, zbog neizvršavanja rešenja Opštinskog suda u Čačku I. 1453/09 od 20. oktobra 2009. godine . Podnositeljka je, preko istog punomoćnika , 7. jula 2016. godine, dopunila ustavnu žalbu tako što je osporila rešenja Višeg suda u Čačku R4. (I) 372/15 od 25. januara 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 523/2016 od 17. marta 2016. godine, koja su doneta nakon izjavljivanja ustavne žalbe , a u vezi sa dužinom trajanja postupka pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 10013/10 (ranije broj I. 1453/09). U dopuni ustavne žalbe podnositeljka je tražila da se ponište navedena rešenja i da se utvrdi povred a njenih prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, između ostalog, ističe da je i dalje „žrtva“, te da Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud nisu otklonili posledice utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da je primerenu naknadu trebalo dosuditi u znatno višem iznosu, odnosno u iznosu od još 800 evra iznad iznosa dosuđenog osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Čačku. Podnositeljka takođe smatra da joj je povređeno pravo na imovinu zbog nemogućnosti da se izvrši pravosnažna presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 484/08 od 23. marta 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca podnela predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Čačku protiv izvršnog dužnika AD „F.“, Čačak, na osnovu pravnosnažn e presud e Opštinskog suda u Čačku P1. 484/08 od 23. marta 2009. godine, kojom je izvršni dužnik obavezan na isplatu određenih novčanih iznosa na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđeno osporeno rešenje Višeg suda u Čačku R4. (I) 372/15 od 25. januara 2016. godine, kojim je: u stavu prvom izreke usvojen njen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 10013/10 (ranije broj I. 1453/09), povređeno pravo podnositeljke zahteva za zaštitu prava na suđenje u r azumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz stava prvog izreke okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke dosuđena je podnositeljki zahteva naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 25.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke u delu u kome je tražena naknada štete preko naknade određene u tački tri, do traženog iznosa od 1.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti; u stavu petom izreke odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnositeljke u delu kojim je tražila da joj se odredi naknada u iznosima opredeljenim presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 484/08 od 23. marta 2009. godine i rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1453/09 od 20. oktobra 2009. godine; dok su u stavu šestom izreke podnositeljki dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara. Osporenim drugostepenim rešenjem nisu dosuđeni troškovi postupka vođenog po žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vod i pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 10013/10 (ranije broj I. 1453/09), Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečen u u korist podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1453/09 od 20. oktobra 2009. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na osporena rešenja , Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka nezadovolj na visinom dosuđene naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Čačku koji se vodi u predmetu I. 10013/10 (ranije broj I. 1453/09) .

Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo bio ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da je pored ubrzanja postupka predviđao i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva bio je njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora prilagoditi standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnositeljki ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena joj je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta prakse ovoga suda. Naim e, podnosilac može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65 – 107, ECHR 2006 – V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.)

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljki dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim , polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 25.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U odnosu na navode podnositeljke da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugom predlagaču dosuđena znatno viša naknada nego što je to bio kod nje slučaj, a s obzirom na to da je reč i o istom izvršnom dužniku, takva praksa suprotna je principu pravne sigurnosti. U prilog svojoj tvrdnji, podnositeljka je priložila rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu R4. r. 160/14 od 15. maja 2015. godine.

Ustavni sud je nakon uvida u sadržinu dostavljenog rešenja utvrdio da je protiv istog dozvoljena žalba Vrhovnom kasacionom sudu, kao i to da se iz dokumentacije i navoda ustavne žalbe ne može precizno zaključiti na koji način je postupak u konkretnom slučaju pravnosnažno okončan.

Sa tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da različito postupanje može nastati kao posledica postupanja nadležnih organa u poslednjoj instanci, što podrazumeva da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji na drugačiji način okončan postupak. Imajući u vidu da se na osnovu dostavljenog jednog rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu ne može utvrditi da ist o ni je preispitivan o u žalbenom postupku pred neposredno višim sudom, Ustavni sud je stoga utvrdio da ustavna žalba ne sadrži dokaze o nejednakom postupanju sudova.

Povodom istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog kojim bi bila argumentovana tvrdnja o povredi označenog prava, zbog čega nisu ispunjeni uslovi da se Ustavni sud upusti u ocenu istaknute povrede tog prava. Pri čemu Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od prethodno navedenog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u odnosnom delu izreke.

8. Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke prema preduzeću

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti