Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu naslednika rehabilitovanog lica protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da naslednik, prema Zakonu o rehabilitaciji kao lex specialis, nema pravo na naknadu materijalne štete, već samo na naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. S . iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. S . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1106/15 od 12. maja 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. S . iz Kule podneo je Ustavnom sudu, 31. oktobra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1106/15 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtev podnosi oca radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu p rava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Pored toga, p odnosilac je istakao da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku, kao i zbog nejednakog postupanja revizijskog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete. Povredu načela iz čl. 21. i 22. Ustava podnosilac obrazlaže suštinski istim navodima na kojima temelji i svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenja, dok povredu drugih označenih načela i prava podnosi lac nije uopšte obrazloži o. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 249/13 od 25. februara 2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprave da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica isplati iznos od 1.200.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom kamatom, dok je u preostalom delu preko dosuđenog iznosa odbijen tužbeni zahtev po navedenom osnovu . Odbijen je i tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima , i to po osnovu: neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, izgubljenih zarada za vreme nezaposlenosti, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti, gubitak penzije, razlike u penzijama i gubitka stana , kao i zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a usvojen je i zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1489/14 od 5. februara 2015. godine odbijena je žalba tužioca, dok je žalba tužene delimično usvojena i delimično odbijena, pa je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete i za iznos od 400.000,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu (za isplatu iznosa od 800.000,00 dinara) i u delu odluke o troškovima postupka prvostepena presuda potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1106/15 od 12. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1489/14 od 5. februara 2015. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tužilac sin sada pokojnog R. R . S , rehabilitovanog rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 60/10 od 12. aprila 2011. godine; da je otac tužioca preminuo 5. decembra 2004. godine; da je tužiočev otac prvi put uhapšen 1951. godine i odvedene u istražni zatvor, sa optužbom da se izjasnio za Rezoluciju Informbiroa, a zbog čega mu je izrečena kazna društveno-korisnog rada od dve godine i bez suđenja je odveden na Goli o tok; da je 4. aprila 1958. godine tužiočev otac drugi put uhapšen i određen mu je pritvor zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande, da mu je potom određen istražni zatvor, a nakon okončanja sudskog postupka izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od dve godine; da je oba puta na izdržavanju kazne zatvora upućen na Goli otok, gde je ukupno bio četiri godine i šest meseci; da su se roditelji tužioca, koji je rođen 4. decembra 1948. godine, razveli 1953. godine i da je tužilac ostao da živi sa majkom; da je tužilac kada mu je otac prvi put lišen slobode imao dve godina, a drugi put deset godina; da su nižestepeni sudovi, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena odgovorna za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo u vidu duševnih bolova zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica i da je u obavezi da mu isplati rehabilitaciono obeštećenje, a razloge koje za svoju odluku daju u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud; da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za rehabilitaciono obeštećenje u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete; da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a ceneći pre svega uzrast tužioca i vreme u kome je odrastao bez oca, kao i sve okolnosti konkretnog slučaja, pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove 800.000,00 dinara, te da je ona odmerena u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji; da je pravilan i zaključak nižestepenih sudova da tužilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na naknadu materijalne štete; da iz odredbi člana 26. st. 1. i 2. i člana 20. Zakona o rehabilitaciji proizlazi da su tim odredbama propisana prava rehabilitovanog lica, a ne njegovih srodnika, zbog čega je u tom delu neosnovan tužbeni zahtev tužioca; da su stoga neosnovani i navodi tužioca da nije dato obrazloženje iz kojih razloga nema pravo po članu 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da nasledi pravo svog oca na naknadu materijalne štete, da je tužiočev otac preminuo pre donošenja rešenja kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju, te se saglasno odredbi člana 3. Zakona o rehabilitaciji ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinska prava na naknadu materijalne štete, zbog čega to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu, niti može da bude predmet nasleđivanja.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud najpre ukazuje da je identično pravno pitanje , tj. pitanje prava drugih lica - naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7141/2014 od 16. marta 2017. godine (videti na www.ustavni.sud.rs), a u kojoj je ukazao da je takvo pravno stanovište izneto i u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Už-7141/2014 Sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je podnosiocu dosuđena pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, i kada je zaključio da podnosilac kao naslednik rehabilitovanog lica, saglasno odredbama Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na naknadu materijalne štete. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju, da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni materijalnog prava, a o kojima se izjasnio i drugostepeni sud, te da se radi o pravnom pitanju o kome revizijski sud već ima zauzet pravni stav iznet u većem broju presuda, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca kojim ukazuje da osporena presuda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje nisu osnovani.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog prava zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica .

Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, po pravilu, ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanju, s obzirom na to da visina naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine. U odnosu na prvu uporednu presudu Vrhovnog kasacionog suda kojom je odlučivano o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete po istom osnovu kao i u osporenoj presudi, a kojom je dosuđena naknada u ukupnom iznosu od 1.500.000,00 dinara, Ustavni sud posebno ističe da su u tom predmetu određene objektivne okolnosti, a koje su od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, bitno drugačije od onih utvrđenih u osporenoj presudi. Naime, u tom parničnom postupku je utvrđeno da je otac tužioca skoro osam godina proveo na izdržavanju kazne zatvora, te da je tužilac od svoje prve do devete godine bio lišen očevog prisustva i roditeljskog staranja. Ovo dodatno govori u prilog tome da se u tom predmetu ne radi o istoj činjeničnoj situaciji kao i u predmetu povodom koga je doneta osporena revizijska presuda. Što se tiče presud e Apelacionog suda u Beogradu, koja je takođe priložena kao dokaz različitog postupanja, Ustavni sud konstatuje da se radi o drugostepenoj odluci u postupku u kome je bila dozvoljena revizija, te da stoga, u predmetnom sporu, nije odlučivao Vrhovni kasacioni sud kao sud poslednje instance. Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, a koje podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prili kom ističe da se odredbama čl. 21. i 22. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovih ustavnih načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz čl. 21. i 22. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

Navode podnosioca kojima ukazuje da je osporena revizijska presuda doneta i uz povredu čl. 64. do 66. Ustava, kojima se jemče prava deteta, prava i dužnosti roditelja i posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao da su mu osporenom presudom povređena označena prava, već je takve navode izneo u prilog tvrdnji o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti