Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je odbacivanjem prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo. Rešenje o obustavi je akt kojim se meritorno odlučuje, pa je pravni lek morao biti dozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ismeta Alomerovića iz Brodareva kod Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ismeta Alomerovića i utvrđuje da je stavom prvim izreke rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav prvi izreke rešenje Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu I. 15/10 od 15 . septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ismet Alomerović iz Brodareva kod Prijepolja podneo je Ustavnom sudu, 9. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, članom 36. Ustava i članom 58. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava i stav prvi izreke rešenje izvršnog suda kojim je pravnosnažno odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavni h prava i poništi osporeno rešenje izvršnog suda .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Šapcu je rešenjem I. 15/10 od 10. jula 2015. godine obustavio postupak izvršenja, pokrenut po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe protiv izvršnog dužnika Miodraga Tomića. U pouci o pravnom leku ovog rešenja je navedeno da prigovor nije dozvoljen.

Sudija pojedinac Osnovnog sud a u Šapcu je rešenjem I. 15/10 od 15. septembra 2015 . godine odbacio kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja .

Sudsko veće Osnovnog suda u Šapcu je stavom prvim izreke osporenog rešenj a IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine odbilo kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv navedenog rešenja o odbacivanju prigovora. U obrazloženju osporenog rešenja sudskog veća je, između ostalog, navedeno da nije u nadležnosti suda u izvršnom postupku da ocenjuje da li je član 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju u skladu sa Ustavom i da je sud u obavezi da primenjuje odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju kao lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonoom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO) bilo je propisano: da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.); da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76. stav 5.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je Rešenjem Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p .co ltd izjavljenu protiv rešenja ko jim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trp i štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO , u roku od pet radnih dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je , za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/12, samoinicijativno izjavio prigovor protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja , koji je pravnosnažno odbačen.

U postupku meritornog odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud se usredsr edio na pitanje da li je osporenim rešenjim izvršnog suda povređeno pravo podnosioca na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u rešenju Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine.

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka , kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO. Stoga je je i podnosiocu ustavne žalb e, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je ob ustavljen izvršni postupak podnese prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, u konkretnom slučaju , konstatovano je da pravni lek nije dozvoljen protiv rešenja o obustavi postupka, te je prigovor podnosioca , pravnosnažno odbačen osporenim rešenje m izvršnog suda .

Ustavni sud zatim ukazuje da je isključivo nadležan da ceni ustavnost zakonskih odredbi, a i time i ustavnost odredaba člana 39. ZIO koji propisuje pravo na pravni lek. Međutim, u konkretnom slučaju, nije sporno pitanje da li je navedeni član zakona u skladu sa Ustavom. Ono što je od ustavnopravnog značaja u kontekstu zaštite ustavnih prava jeste da li se konkretnim aktom donetim u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku. U ustavnosudskoj praksi su već zauzeta stanovišta o tome koji akti u izvršnom postupku predstavljaju akte kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku i koji mogu biti predmet osporavanja ustavnom žalbom. Samo rešenje o obustavi postupka, kao što je već navedeno, predstavlja akt izvršnog suda kojim se odlučuje o pravima i obaveza stranaka u postupku. Ovakvo stanovište Ustavnog suda polazi od dugotrajne i ustaljene prakse izvršnog suda, kao i pravila ranijih Zakona o izvršnom postupku, prema kojima su akti o obustavi postupka uvek bili donošeni u formi rešenja i protiv kojih je bio dozvoljen pravni lek. Sve ove pravne karakteristike rešenja o obustavi postupka predstavljaju osnov vezivanja za odredbu člana 36. sta 2. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ova ustavna norma se neposredno primenjuje i na akte izvršnog suda kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku, a u smislu člana 18. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju. Kada je reč o odredbi člana 399. stav 1. ZPP, koja se primenjuje na osnovu člana 10. ZIO, Ustavni sud ukazuje da , u konk retnom slučaju, navedena odredba predstavlja samo odgovarajući procesni instrument za ostvarivanje suštine i cilja odredbe člana 36. stav 2. Ustava, kada su u pitanju rešenja o obustavi izvršenja .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporen im stavom prvim izreke rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tač ke 1. izreke odluke .

6. Ustavni sud je, u tač ki 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem stava prvog izreke rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca koji je izjavljen protiv rešenja tog suda I. 15/10 od 15. septembra 2015. godine , ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršenja.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj s ud nije upuštao u razmatranje navoda o povred i prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

8. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i stav drugi izreke osporenog rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 325/15 od 29. oktobra 2015. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja izvršnog suda kojim je odbijen kao neosnovan podnosiočev zahtev za otklanjanje nepravilnosti.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca u tom delu ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja o otklanjanju nepravilnosti , te da je sudsko veće izvršnog suda u obrazloženju svog rešenja dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja prigovora podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti