Povreda prava na pravično suđenje u upravnom sporu o carini
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Vrhovnog suda Srbije. Sud nije cenio ključne navode tužbe kojima se osporava utvrđena glavna funkcija uvezene mašine, što je bilo odlučujuće za određivanje visine carinske dažbine.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6161/07 od 13. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku o tužbi podnosioca.
O b r a z l o ž e nj e
1. Preduzeće za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd iz Beograda je 17. jula 2008. godine, preko punomoćnika Tatjane Sudžum, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6161/07 od 13. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 4. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je predmetna roba pravnosnažno ocarinjena 17. aprila 2004. godine na Carinarnici Subotica i stavljena u slobodan promet sa nazivom "mašine za mlekarstvo", sa pratećom opremom koja je razvrstana u tarifni stav 8434.20 00 00 carinske tarife i stopom carine 1% i da je taj postupak pravnosnažno okončan, a da je nakon toga prvostepenim rešenjem Carinarnice Subotica UP 286/2-05 od 16. januara 2007. godine izvršeno pretarifiranje tako što je promenjen naziv navedenih mašina, pa je umesto proizvođačkog naziva navedeno da su u pitanju mašine za hlađenje mleka, sa tarifnim stavom 8418.69 00 90 i stopom carine od 7%; da je carinski organ osnov za izmenu pravnosnažnog rešenja našao u odredbi člana 105. stav 5. Carinskog zakona; da se izmena carinske obaveze koja je pravnosnažno utvrđena može izvršiti samo ako je ispunjen uslov da je ranije carinjenje izvršeno na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka; da se u osporenoj presudi pošlo od činjenice da je prvobitno carinjenje sa stopom od 1% izvršeno na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, a što je pretpostavljena činjenica, na osnovu koje se ne može doneti sudska odluka, kao i da u osporenoj presudi nije navedeno u čemu se sastoji neistinitost ili nepotpunost podataka u deklaraciji; da je carinska deklaracija JCI UV-4 broj 7919 od 17. aprila 2004. godine, koja se odnosi na ocarinjene mašine za mlekarstvo, popunjena na osnovu računa italijanskog izvoznika, a u tom računu naznačen je naziv robe – mašine za mlekarstvo, frigomilk, sa pratećom opremom i navedeno je da se roba svrstava u carinski kod 8434.20 00 00, kao mašina za mlekarstvo, da se iz računa inostranog dobavljača vidi da je navedeni proizvod i prilikom izvoza iz Italije razvrstan u navedeni carinski kod, kao i da se predmetne mašine tretiraju kao mašine za mlekarstvo i svrstavaju u carinski kod 8434.20 00 00 u Evropskoj Uniji; da su neistiniti podaci da predmetna roba spada u ostale uređaje za hlađenje, mašine za hlađenje mleka, jer to ne odgovara podacima iz fakture uvoznika i svojstvima, tehničkim karakteristikama i nameni uvezenih predmeta; da je nepravilno primenjena carinska tarifa, jer je "hlađenje u mašinama za mužu, sporedna funkcija dok traje osnovna namena te mašine, odnosno dok mleko ne prođe kroz tu mašinu i ode na dalju preradu, kao i da se u velikom broju slučajeva uređaj za hlađenje u tim mašinama i ne aktivira, ako u postupku muže postoji drugi sistem za hlađenje"; da se i u rešenjima carinskih organa takođe navodi da ako je mašina podesna za obavljanje dve ili više funkcija, da se onda ta mašina svrstava u tarifni stav koji odgovara glavnoj funkciji te mašine, te da se iz tog razloga i predmetna mašina ne može svrstati u tarifni stav koji odgovara sporednoj funkciji – funkciji hlađenja; da se iz carinskih rešenja takođe može zaključiti da se radi o mašini za mužu, imajući u vidu ono što je navedeno o ulaznoj i izlaznoj temperaturi i trajanju hlađenja; da je podnosilac predložio carinskim organima da se izvede dokaz uviđajem tako što bi komisija carinskog organa prisustvovala na licu mesta korišćenju tih uređaja prilikom muže da bi se uverila da ti uređaji služe za mužu, a imaju sporednu funkciju da za vreme muže rashlade mleko pre nego što iz tih uređaja ode na preradu, te da je zadržavanje mleka u predmetnim uređajima ograničeno samo na trajanje muže, a da je carinski organ ignorisao ovaj predlog, iako bi se na ovaj način pouzdano utvrdilo koja je glavna funkcija ovih mašina – muža ili hlađenje dok muža traje; da Vrhovni sud Srbije nije cenio nijedan razlog tužbe, te da osporena presuda ne sadrži razloge za odbijanje tužbe; da je carinski organ pre nego što je ponovo počeo da određuje carinsku stopu od 1%, na lice mesta poslao inženjere koji su pregledali predmetne mašine za mlekarstvo i utvrdili da je njihova glavna funkcija muža i da su odredili carinski kod sa stopom carine od 1%. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6161/07 od 13. februara 2008. godine, rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprava carina, Komisija za žalbe Uprave carina 01/5 broj U/II-204/07 od 10. maja 2007. godine i rešenje Carinarnice Subotica broj UP-386/2-05 od 16. januara 2007. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Ministarstvo finansija Republike Srbije, Carinarnica Subotica je 16. januara 2007. godine, postupajući po uputstvima i nalogu drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 4253/05 od 28. februara 2006. godine, donela rešenje UP-386/2-05 kojim je određeno da se menjaju odgovarajući podaci u deklaraciji JCI UV-4 broj 7919 od 17. aprila 2004. godine, tako što je na strani podnosioca ustavne žalbe utvrđen carinski dug za robu ocarinjenu po datoj deklaraciji u iznosu od 140.269,27, s tim što je navedeno da je isti dug izmiren.
Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprava carina, Komisija za žalbe uprave carina 01/5 broj U/II-204/07 od 10. maja 2007. godine, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju rešenja donetog po žalbi je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni organ, po razmatranju spisa predmeta i oceni žalbenih navoda, našao da je žalba neosnovana; da je Odeljenje carinske istrage izvršilo naknadnu kontrolu, između ostalih, i predmetne deklaracije i tom prilikom je utvrđeno, na osnovu priložene dokumentacije uz deklaraciju i uvidom u katalog proizvođača, da roba nije ispravno svrstana po Carinskoj tarifi, odnosno da se ista ispravno svrstava u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife, sa stopom carine 7%, o čemu je sačinjen i zapisnik; da je zapisnik dostavljen i podnosiocu radi upoznavanja sa činjenicama utvrđenim u postupku naknadne kontrole, na koji se isti i izjasnio, ali nije dostavio nove dokaze koji bi uticali na utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja u odnosu na činjenično stanje utvrđeno zapisnikom o naknadnoj kontroli; da je prvostepeni organ utvrdio da podnosilac deklaracije nije u istoj naveo tačne podatke od kojih zavisi obračun carine i drugih uvoznih dažbina, s obzirom da se predmeta roba u skladu sa Osnovnim pravilima za primenjivanje carinske tarife pravilno svrstava u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife, sa stopom carine 7%, kao "ostali uređaji za hlađenje/ostalo", a ne u tarifni stav 8434.20 00 00, sa stopom carine 1%, kao "mašine za mlekarstvo", kako je podnosilac predmetnu robu prijavio; da je svrstavanje robe u tarifni podbroj 8434.20 precizno definisano komentarom carinske tarife za tarifni broj 84.34, te da je navedeno da ovaj tarifni broj isključuje rashladne uređaje (uključujući i one specijalno konstruisane za hlađenje i čuvanje mleka) i rezervoare za rashlađivanje mleka, a da su u komentaru za tarifni broj 84.18 navedeni sudovi za rashlađivanje mleka, kao i da je prema napomeni 3. uz XVI odeljak Carinske tarife prema kojoj se "mašine podesne za obavljanje dve ili više funkcija, svrstavaju kao da se sastoje samo od one komponente ili da predstavljaju samo onu mašinu koja obavlja glavnu funkciju", kao i da se prema napomeni 2. uz 84. glavu Carinske tarife, "mašine ili uređaji koji odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 8401 do 8424, a istovremeno odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 8425 do 8480, svrstavaju u odgovarajuće tarifne brojeve od 8401 do 8424, a ne u tarifne brojeve 8425 do 8480", te da je utvrđeno da se predmetna roba pravilno svrstava u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife kao "ostali uređaji za hlađenje/ostalo", sa oblikom uvoza JB i stopom carine 7%; da se, s obzirom na prethodno navedeno, predmetna roba ne može svrstati u tarifni stav 8434.20 00 00 s obzirom na činjenicu, a što ni podnosilac ne spori, da na predmetnoj robi postoji uređaj za hlađenje mleka, to jest za temperaturno tretiranje mleka; da nisu od uticaja navodi da se radi o robi koja kao glavnu funkciju ima mužu mleka i da se na istoj nalazi uređaj za hlađenje koji se uključuje dok traje muža, a što prema mišljenju podnosioca predstavlja sporednu funkciju.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 13. februara 2008. godine doneo osporenu presudu U. 6161/07 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je u postupku naknadne kontrole nadležni organ utvrdio da predmetna roba nije svrstana u odgovarajući tarifni stav, zbog čega su morali biti izmenjeni podaci u jedinstvenoj carinskoj ispravi; da je naknadnom kontrolom nesumnjivo utvrđeno da predmetna roba spada u uređaje za hlađenje, koji se svrstavaju u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife, sa stopom carine 7%. Vrhovni sud Srbije je u svemu prihvatio razloge koje je izneo tuženi organ u rešenju kojim je odbio žalbu i ocenio neosnovanim navode podnosioca da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za naknadnu kontrolu, odnosno izmenu podataka u jedinstvenoj carinskoj ispravi. Takođe, po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, nije ispunjen ni jedan od kumulativno propisanih uslova da sud u sporu pune jurisdikcije reši ovu upravnu stvar, posebno stoga što je osporeno rešenje ocenjeno kao pravilno i na zakonu zasnovano.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (58. stav 4.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Carinskog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10), kojima je propisano: da robu koja je u skladu sa odredbama člana 64. ovog zakona dopremljena carinskom organu ili do drugog mesta koje je carinski organ odredio ili odobrio, deklariše lice koje je unelo robu u carinsko područje ili lice koje je preuzelo odgovornost za robu posle njenog ulaska, ili od njih ovlašćeno lice (član 68.); da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije, ako nije drukčije propisano (član 94.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe, da carinski organ može posle puštanja robe, radi provere tačnosti podataka navedenih u deklaraciji, da izvrši kontrolu komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom, te da ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, carinski organ će, u skladu sa propisima, preduzeti
potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka, u skladu sa novim okolnosti-
ma (član 105. st (1), (2) i (5)).
Odredbom člana 1. Zakona o carinskoj tarifi ("Službeni glasnik RS", br. 23/01 i 40/01), koji se primenjivao na dan prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano da se na robu koja se uvozi u carinsko područje Savezne Republike Jugoslavije plaća carina po stopama utvrđenim u Carinskoj tarifi, koja je odštampana uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.
Saglasno napomeni 2. odeljka XVI, glave 84. Carinske tarife ("Službeni glasnik RS", br. 23/01, 61/07 i 5/09), mašine i aparati koji odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.01 do 84.24 i istovremeno odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.25 do 84.80, svrstavaju se u odgovarajuće tarifne brojeve 84.01 do 84.24, a ne u tarifne brojeve 84.25 do 84.80, pod uslovom da napomenom 3. uz odeljak XVI nije drukčije propisano; napomenom 3. uz odeljak XVI propisano je da ako iz tarifnih brojeva ovog odeljka ne proizlazi drukčije, da se kombinovane mašine koje se sastoje od dve ili više mašina, spojene tako da obrazuju integralnu celinu, i druge mašine podešene za obavljanje dve ili više dopunskih ili alternativnih funkcija, svrstavaju kao da se sastoje samo od one komponente ili da predstavljaju samo onu mašinu koja obavlja glavnu funkciju.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).
Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (člana 38. stav 1.); da ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. stav 2.); da ako bi poništenje osporenog upravnog akta po stavu 2. ovog člana i ponovno vođenje postupka pred nadležnim organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla ispraviti, ili ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u spisima predmeta očigledno da je činjenično stanje drukčije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku ili ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (član 38. stav 3.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.). Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.
Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred carinskim organima. Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.
Vrhovni sud Srbije, u postupku po tužbi u upravnom sporu, po pravilu, rešava spor na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. Međutim, sud može ako nađe, između ostalog, da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, ili što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da osporeni upravni akt poništi presudom i naloži donosiocu osporenog akta ponovno postupanje i odlučivanje, ili može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje.
Podnosilac je u podnetoj tužbi upravo ukazao da je u pogledu utvrđenih činjenica u postupku izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i da postoje protivurečnosti u osporenom rešenju carinskog organa. Podnosilac je, između ostalog, istakao da je u obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno da se, saglasno napomeni 2. odeljka XVI, glave 84. Carinske tarife, mašine i aparati koji odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.01 do 84.24 i istovremeno odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.25 do 84.80, svrstavaju u odgovarajuće tarifne brojeve 84.01 do 84.24, a ne u tarifne brojeve 84.25 do 84.80, pod uslovom da napomenom 3. uz odeljak XVI nije drukčije propisano. Napomenom 3. uz odeljak XVI Carinske tarife propisano je da ako iz tarifnih brojeva ovog odeljka ne proizlazi drukčije, da se kombinovane mašine koje se sastoje od dve ili više mašina, spojene tako da obrazuju integralnu celinu, i druge mašine podešene za obavljanje dve ili više dopunskih ili alternativnih funkcija, svrstavaju kao da se sastoje samo od one komponente ili da predstavljaju samo onu mašinu koja obavlja glavnu funkciju. U tužbi je navedeno da u drugostepenom rešenju nije obrazloženo zašto su neosnovani navodi podnosioca da je u pitanju mašina koja kao glavnu funkciju obavlja mužu. Hlađenje u mašinama za mužu je sporedna funkcija dok traje osnovna namena te mašine, odnosno dok mleko ne prođe kroz tu mašinu i ode na dalju preradu. U velikom broju slučajeva uređaj za hlađenje u tim mašinama se i ne aktivira, ako u postupku muže postoji drugi sistem za hlađenje. Iz tih razloga predmetna mašina se po mišljenju tužioca mora svrstati u tarifni stav koji odgovara njenoj glavnoj funkciji, a to je aparat za mužu, odnosno da se tarifiranje mora izvršiti upravo u skladu sa napomenom 3. uz odeljak XVI.
Prema tome, pravilno utvrđenje šta je glavna funkcija predmetne mašine predstavlja odlučnu činjenicu čijim postojanjem se opredeljuje visina uvozne carine od 1% ili 7%. Stoga je Vrhovni sud morao oceniti iznete navode tužbe da je ta činjenica nepravilno utvrđena. Ovo utoliko pre što je tužbom ukazano da u ponovnom postupku carinski organ nije izveo nijedan dokaz kojim bi se prethodno svrstavanje uvezene mašine kao aparata za mužu krava pokazalo netačnim. Osim toga Vrhovni sud je prenebregao i navode tužbe da deklarant ničim nije osporio utvrđeno činjenično stanje u zapisniku o naknadnoj kontroli. U tužbi je navedeno da je deklarant osporio naknadno tumačenje carinskog organa o glavnoj funkciji uvezene mašine. To je učinjeno stavljanjem dokaznog predloga da se uviđajem stručne komisije carinskog organa na licu mesta neposrednom upotrebom aparata utvrdi da li je njegova glavna funkcija muža ili hlađenje mleka. Isticanje takvog dokaznog predloga je nesumnjivo u funkciji pravilnog utvrđenja odlučne činjenice kojom se opredeljuje visina uvozne carine. Stoga je izvođenje tog dokaza bilo nužno. Tužbom je ukazano da carinski organ nije izveo ni taj niti bilo koji drugi dokaz na osnovu koga bi se pravilno moglo odrediti šta predstavlja glavnu funkciju uvezene mašine. Štaviše, u tužbi je navedeno da carinski organ nije dao ni bilo kakav razlog zbog koga nije prihvatio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta.
Imajući u vidu da je tužbom pobijano drugostepeno rešenje zasnovano isključivo na zapisniku o naknadnoj kontroli čija je istinitost osporena, Vrhovni sud je morao oceniti od kakvog je značaja neizvođenje dokaza uviđajem na licu mesta od strane stručne komisije carinskog organa na pravilnost zapisnikom o naknadnoj kontroli utvrđene odlučne činjenice da je glavna funkcija uvezene mašine hlađenje mleka.
Ustavnom žalbom se osnovano ukazuje da se činom formalnog dostavljanja zapisnika o naknadnoj kontroli ne može uskratiti pravo deklaranta da stvarno uzme učešća u tom postupku. Učešće u postupku podrazumeva pravo na kontradiktornost – pravo obostranog saslušanja stranaka, kao konstitutivni element prava na pravično suđenje. Stvarno učešće deklaranta u postupku naknadne kontrole ne podrazumeva samo pravo formalnog predlaganja materijalnopravnih dokaza kojima se spori utvrđeno činjenično stanje, već i obavezu organa koji postupak sprovodi da obrazloži razloge zbog kojih takvi dokazni predlozi nisu prihvaćeni. U tom kontekstu Vrhovni sud je posebno morao da ceni od kakvog je značaja tužbeni navod da je carinski organ pre nego što je ponovo odredio carinsku stopu od 1% poslao na lice mesta inženjere koji su pregledali predmetnu mašinu i utvrdili da je njena glavna funkcija muža, zbog čega je u svim docnijim postupcima carinjenja primenjena stopa od 1%.
Iz navedenog proizlazi da Vrhovni sud Srbije nije cenio navode podnosioca ustavne žalbe iz podnete tužbe protiv konačnog upravnog akta u odnosu na odlučne činjenice koje su od značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke u ovom upravno – sudskom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavni sud ističe da je ravnopravnost stranaka u postupku osnovni pravni princip koji sadrži pravo na pravično suđenje. Procesnopravna jednakost i ravnopravnost stranaka u postupku se odnosi na svaku fazu postupka pred sudom. To podrazumeva pravo učesnika u postupku da iznose činjenične i pravne stavove, da predlažu dokaze i učestvuju u njihovom izvođenju (Stalna praksa suda, ECHR, slučaj Neumeister, presuda 27. juna 1968 godine, Series A, no. 8, presuda Dombo Beeher, 27. oktobar 1993. godine, Series A, no. 274-A).
Pravo na predlaganje i izvođenje dokaza proističe iz principa procesnopravne ravnopravnosti stranaka, a ovo pravo je povređeno u svakom slučaju kada sud radi utvrđivanja iste okolnosti usvaja dokazni predlog jedne, a odbija dokazni predlog druge strane bez obrazloženja, u predmetnoj ustavnopravnoj stvari – podnosioca ustavne žalbe. Pravo na obrazloženu sudsku odluku predstavlja pravo stranaka u cilju ostvarenja prava na pravično suđenje. Pravo na obrazloženu sudsku odluku istovremeno predstavlja i obezbeđenje kontrole rada sudova, pa iz tih razloga u slučaju povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava, stvara mogućnost pobijanja sudske odluke.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležan sud o izjavljenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu, obrazloženu odluku.
Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda naznačenog prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je ustavna žalba u ovom delu odbijena, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić
ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLjENjE
u predmetu Už-819/2008
Pred Ustavnim sudom u toku je više desetina postupaka po ustavnim žalbama istog podnosioca - preduzeća ''Master frigo'', izjavljenih povodom pravosnažno okončanih postupaka naknade carinske kontrole uvoza iste vrste robe. Svi navedeni predmeti se zasnivaju na bitno istovetnom činjeničnom i pravnom osnovu. S obzirom na to da je Sud do sada doneo Odluku samo u predmetu Už-819/2008, namera nam je da svojim izdvojenim mišljenjem u odnosu na ovu Odluku podstaknemo većinu sudija koje su za nju glasale da još jednom razmotre valjanost argumenta koji su u njoj izneti. Smatramo da je odlučivanje u ovom predmetu od velikog značaja za sudsku praksu zbog određivanja mere u kojoj se Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi može upuštati u ispitivanje činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred upravnim organima i redovnim sudom, kao i u njihovo diskreciono ovlašćenje u sprovođenju dokaznog postupka na osnovu koga će utvrditi činjenično stanje bitno za rešenje stvari. Ova pitanja su u svom krajnjem ishodu značajna za razgraničenje tzv. zakonskog prava koje je u nadležnosti upravnih organa i sudova i tzv. ustavnog prava, čija zaštita se obezbeđuje pred Ustavnim sudom. Na delikatnost ovih pitanja ukazuje i činjenica da je Odbor za ustavne žalbe iz oblasti upravnog prava prvobitno dao pozitivno mišljenje o predlogu odluke kojom se ustavna žalba podnosioca ''Master frigo'' u predmetu Už-982/2008 odbija, a zatim dao pozitivno mišljenje o predlogu odluke kojom se ustavna žalba istog podnosioca u predmetu Už-819/2008 uvažava, te su na istoj sednici Suda razmatrana dva različita predloga odluka u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
Konstatujemo da nismo u mogućnosti da se saglasimo sa mišljenjem većine sudija Ustavnog suda da predmetnu ustavnu žalbu treba usvojiti, iz sledećih razloga:
1. Na osnovu navoda u ustavnoj žalbi i dokaza kojima Ustavni sud raspolaže može se utvrditi sledeće:
- da je podnosilac ustavne žalbe iz Italije uvezao mašinu koju je u carinskoj deklaraciji JCI UV-4 broj 7919 od 17. aprila 2004. godine imenovao kao ''mašina za mlekarstvo - frigomilk (laktofrizi zapremine 300 lt, 200 lt, 550 lt,) kontejneri za hlađenje mleka'', navodeći kao šifru robe tarifni stav 8434.20 00 Carinske tarife, za koji je propisana carinska stopa 1%;
- da je carinski organ po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbom člana 105. stav 5. Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', broj 73/03) (u daljem tekstu: Carinski zakon), sproveo postupak naknadne kontrole ispravnosti carinske deklaracije, te uvidom u fakture, katalog inostranog proizvođača i druge pismene dokaze o uvezenoj robi ustanovio da je netačan podatak u jedinstvenoj carinskoj ispravi u pogledu tarifnog stava (carinska šifra robe), jer je reč o mašini koja ima uređaj za hlađenje i služi za temperaturno tretiranje (rashlađivanje) mleka, koju treba svrstati u tarifni stav 8418.69 00 90 carinske tarife, sa stopom carine od 7%, pa je utvrđen novčani iznos na ime manje plaćene carine i uvozniku naložena njegova uplata;
- da je postupak naknadne kontrole ispravnosti carinske deklaracije pravosnažno okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6161/07 od 13. februara 2008. godine, kojom je tužba uvoznika, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbijena kao neosnovana;
- da u ustavnoj žalbi podnosilac postavlja pitanje '' kako mogu mašine za mužu da se svrstavaju u uređaj za hlađenje'', navodeći da je kao tužilac u upravnom sporu predložio ''da se izvede dokaz uviđajem na licu mesta tako što bi komisija carinskog organa prisustvovala korišćenju tih uređaja prilikom muže da bi se uverila da ti uređaji služe za mužu a imaju sporednu funkciju da za vreme muže rashlade mleko pre nego što iz tih uređaja mleko ode na preradu''.
Navode podnosioca ustavne žalbe da je uvezao mašine za mužu i da je to u upravnom postupku trebalo utvrditi uviđajem na licu mesta, Ustavni sud je, po našem mišljenju, morao oceniti kao nebitne za rešavanje spora, jer podnosilac uvezenu robu u carinskoj ispravi nije deklarisao kao mašinu za mužu, niti je tarifirao kao tu mašinu po tarifnom stavu 8434.10 00, već kao mašinu za mlekarstvo po tarifnom stavu 8434.20 00 Carinske tarife. Uprkos tome, većina sudija je upravo u ovim navodima podnosioca našla osnov za uvažavanje ustavne žalbe i poništavanje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
2. Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na predlog da se izvede dokaz uviđajem na licu mesta, većina sudija je zaključila sledeće: ''Isticanje takvog dokaznog predloga je nesumnjivo u funkciji pravilnog utvrđenja odlučne činjenice kojom se opredeljuje visina uvozne carine. Stoga je izvođenje tog dokaza bilo nužno.''
Sa navedenim zaključcima se ne možemo složiti ne samo iz razloga već navedenog u tački 1, već i zbog toga što se Ustavni sud u svojoj dosadašnjoj praksi nikada nije izjašnjavao o potrebi izvođenja određenih dokaza u postupku pred sudovima ili upravnim organima. Naprotiv, u desetinama svojih rešenja kojima je odbacio ustavne žalbe, Ustavni sud je izrazio stav da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju predloženih dokaza (npr. Rešenje Ustavnog suda Už-2480/2010 od 7. jula 2010. godine).
Dalje, smatramo da je u ovom konkretnom slučaju trebalo posebnu pažnju pokloniti specifičnostima postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Naime, ustavna žalba je podneta povodom javne dažbine utvrđene u postupku naknade carinske kontrole. Carinski postupak predstavlja posebnu vrstu upravnog postupka. Jedno od osnovnih načela upravnog postupka je načelo istine čija suština se ogleda u utvrđivanju materijalne istine. To znači da se u upravnom postupku moraju utvrditi sve bitne činjenice, bez obzira na to da li idu u prilog ili na štetu stranke. Da bi se došlo do objektivne (stvarne) istine, aktivnu ulogu u upravljanju upravnim postupkom ima nadležni organ koji postupa u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom. Postupajući saglasno ovim načelima, organ se, po pravilu, ne oslanja na dokazne predloge stranaka, već je sam dužan da izvede sve dokaze koji su neophodni za utvrđivanje činjenica od kojih zavisi rešenje stvari. Dokazivanje je završeno kada organ koji vodi postupak dođe do takvog stepena uverenja o postojanju određenih činjenica i okolnosti da o tome više ne postoji nikakva sumnja. Kada oceni da postoji potpuna izvesnost u pogledu bitnih činjenica, organ će prekinuti dalji dokazni postupak, uz ocenu da je izvođenje preostalih dokaza bez uticaja na rešenje stvari.
Ni Zakon o opštem upravnom postupku, niti Carinski zakon ne favorizuju pojedine dokaze na račun drugih, niti sadrže pravila o redosledu izvođenja dokaza (osim izjave stranke), već vrstu dokaznih sredstava koja će se koristiti određuje sama sadržina upravne stvari o kojoj se rešava. Stoga se može reći da su za carinski postupak kao dokazno sredstvo karakteristične isprave, što ne isključuje mogućnost korišćenja drugih dokaznih sredstava, ukoliko njihovim izvođenjem mogu biti utvrđene činjenice koje su od značaja za rešenje stvari. Polazeći od osobenosti carinskog postupka, zakonodavac je odredbama člana 95. Carinskog zakona propisao da carinski organ može, radi kontrole prihvaćene carinske deklaracije da: izvrši pregled isprava koje su priložene uz deklaraciju; zahteva da mu deklarant dostavi i druge isprave kako bi utvrdio tačnost podataka navedenih u deklaraciji; izvrši pregled robe ili uzme uzorke radi analize i ispitivanja robe.
U ovom slučaju, carinski organi su raspolagali ispravama iz kojih proizlazi: da je uvoznik 3. oktobra 2002. godine sa PKB Korporacijom - Beograd kao korisnikom zaključio ugovor čiji je predmet bila isporuka i montaža uređaja za hlađenje svežeg mleka nakon muže (laktofriz aparata) italijanskog proizvođača ''FIC'', za kompletiranje muzne opreme na postojećim farmama muznih krava korisnika, u ukupnoj vrednosti od 272.530,00 evra; da je u realizaciji navedenog ugovora uvoznik uvezao više laktofriz (frigomilk) aparata, među kojima je i aparat naveden u carinskoj deklaraciji JCI UV-4 broj 7919 od 17. aprila 2004. godine, uz koju je priložena odgovarajuća faktura; da katalog proizvođača o predmetnoj robi navedenoj u fakturi sadrži detaljne tehničke karakteristike uvezenog aparata, sa slikom i tehničkim crtežom, prema kojima ovaj aparat predstavlja rashladni rezervoar, čiji je osnovni deo horizontalni cilindrični tank (kontejner) u kome se obezbeđuje hlađenje mleka. Na osnovu isprava kojima su raspolagali, carinski organi su utvrdili da se radi o uvozu mašina za temperaturno tretiranje mleka i obrazložili zbog čega se predmetna roba pravilno svrstava u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife, sa stopom carine 7%, pozivajući se na odgovarajuće odredbe Komentara koji je sastavni deo integralnog teksta Carinske tarife. Drugostepeni carinski organ je, pri tom, ocenio da su neosnovani navodi žalioca kojima osporava primenu člana 105. stav 5. Carinskog zakona i konstatovao da u svom izjašnjenju na zapisnik o naknadnoj kontroli carinske deklaracije od 5. januara 2007. godine, žalilac (uvoznik) nije dostavio nove dokaze koji bi uticali na utvrđenje drugačijeg činjeničnog stanja.
Iako nije u nadležnosti Ustavnog suda da ocenjuje zaključke sudova i upravnih organa o predloženim dokazima, imajući u vidu da se većina sudija ipak izričito izjasnila o tome da je izvođenje dokaza uviđajem u konkretnom slučaju bilo nužno, osvrnućemo se i na ovo pitanje.
Prema članu 184. Zakona o opštem upravnom postupku, uviđaj se vrši kada je za utvrđivanje neke činjenice ili za razjašnjenje bitnih okolnosti potrebno neposredno opažanje službenog lica koje vodi postupak. Uviđaj, dakle, ne zahteva i ne podrazumeva naročitu stručnost lica koje ga vrši, već uobičajenu moć čulnog opažanja.
S obzirom na to da su za pravilno tarifiranje uvezene robe u ovom slučaju, pre svega, bile od značaja tehničke i funkcionalne karakteristike predmetne mašine, za utvrđivanje ovih činjenica osnovno dokazno sredstvo jesu isprave koje prate carinsku deklaraciju, odnosno koje je pribavio carinski organ po službenoj dužnosti (katalozi proizvođača i uvoznika, podaci o robi na veb stranicama proizvođača i uvoznika i sl.). Uviđaj kao dokazno sredstvo koje se zasniva samo na čulnom opažanju službenog lica nije tipičan za carinski postupak. Umesto uviđaja se, saglasno članu 95. Carinskog zakona, vrši pregled robe ili tzv. uzorkovanje, koji predstavljaju posebnu vrstu veštačenja od strane stručnih lica carinskog organa kada nađu da isprave nisu pružile dovoljan osnov za kontrolu carinske deklaracije. Imajući u vidu sve navedeno, po našem mišljenju, uviđaj ne može biti ''u funkciji pravilnog utvrđenja odlučne činjenice kojom se opredeljuje visina uvozne carine'', kako se to navodi u Odluci, a samim tim izvođenje ovog dokaza nije bilo nužno, jer su tehničke karakteristike i funkciju uvezenog aparata carinski organi nesumnjivo utvrdili na osnovu priloženih i pribavljenih isprava.
Napominjemo da podnosilac ustavne žalbe na svojoj veb stranici, koja je bila dostupna i carinskim organima, reklamira program laktofriz aparata za brzo hlađenje mleka nakon muže, navodeći njihove tehničke karakteristike i pozivajući se na uspešnu saradnju sa italijanskim proizvođačem ''FIC''. Dakle, podnosilac sporni aparat ne reklamira kao aparat za mlekarstvo kako ga je imenovao u carinskoj deklaraciji, niti kao aparat za mužu kako ga naziva u ustavnoj žalbi, već kao aparat za brzo hlađenje mleka nakon muže, kako su ga u postupku naknadne carinske kontrole imenovali carinski organi.
Imajući u vidu sve navedeno, još jednom ističemo da nije u nadležnosti Ustavnog suda izjašnjavanje o potrebi izvođenja određenih dokaza u upravnom ili sudskom postupku. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može obavljati opštu pravnu kontrolu, niti predstavljati najvišu revizionu instancu u odlučivanju. U svojoj pet decenija dugoj praksi odlučivanja o ustavnim žalbama, Savezni ustavni sud Nemačke redovno naglašava da je upravo nadležnost stručnih sudova da tumače i primenjuju zakonsko pravo, dok specifične povrede Ustava ostaju predmet ocene Saveznog ustavnog suda. U pogledu obima kontrole, taj sud koristi tzv. Heckovu formulu (naziv po sudiji Karlu Hecku), prema kojoj je isključiva nadležnost stručnih sudova ''ustanovljavanje postupka, utvrđivanje i kvalifikacija činjeničnog stanja, tumačenje zakona i njihova primena na pojedinačni slučaj''. Postupci primene zakonskog prava izuzeti su iz nadležnosti kontrole Saveznog ustavnog suda Nemačke, sve dok nije uočljiva greška u tumačenju koja počiva na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za jedno ljudsko pravo, a posebno za obim njegove zaštite i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.
3. Ne slažemo se sa mišljenjem većine sudija da Vrhovni sud Srbije nije cenio navode podnosioca ustavne žalbe iz podnete tužbe protiv konačnog upravnog akta u odnosu na odlučne činjenice koje su od značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke u upravno - sudskom postupku, te da je time podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Prihvatajući u svemu razloge navedene u obrazloženju konačnog upravnog akta zbog kojih je drugostepeni carinski organ odbio žalbu uvoznika i potvrdio prvostepeno rešenje, Vrhovni sud Srbije je prihvatio i ocenu drugostepenog organa da uvoznik nije dostavio nove dokaze koji bi uticali na utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja. Na ovaj način su se, po našem mišljenju, i drugostepeni carinski organ i Vrhovni sud Srbije izjasnili da je izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta bez značaja za utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja.
Nismo saglasni sa mišljenjem većine sudija da je Vrhovni sud posebno morao da ceni od kakvog je značaja tužbeni navod da je carinski organ, pre nego što je ponovo odredio carinsku stopu od 1%, poslao na lice mesta inženjere koji su pregledali predmetnu mašinu i utvrdili da je njena glavna funkcija muža, zbog čega je u svim docnijim postupcima carinjenja primenjena stopa od 1%. Najpre, ističemo da ovaj tužbeni navod, ponovljen i u ustavnoj žalbi, nije potkrepljen bilo kakvim dokazima koji bi ga, po našem mišljenju, učinili pravno relevantnim za razmatranje. Dakle, podnosilac ni u toku postupka naknadne kontrole carinske deklaracije, ni uz tužbu, niti uz ustavnu žalbu nije dostavio ni jedan relevantan dokaz da se predmetni uređaj svrstava u tarifni stav naveden u jedinstvenoj carinskoj ispravi. Potvrda proizvođača ''FIC'' od 6. decembra 2005. godine '''da carinski kod 84.34.20.00 koji koristi u svojim fakturama predstavlja carinski kod koji se koristi svuda u svetu pri prodaji laktofriza'', nije dokumentovana i odgovarajućim carinskim ispravama koje bi potvrdile njenu sadržinu. Napominjemo da je u skladu sa odredbom člana 34. stav 1. Carinskog zakona, na robu koja se uvozila u carinsko područje plaćana carina po stopi utvrđenoj Carinskom tarifom, a da je, saglasno odredbama člana 68. i 88a istog zakona, za tačnost podataka unetih u deklaraciju odgovarao deklarant, u ovom slučaju podnosilac ustavne žalbe. Takođe, ističemo da je podnosilac, kao uvoznik, u slučaju sumnje u pogledu pravilnog tarifiranja robe, imao mogućnost da, na osnovu člana 28. Carinskog zakona, od carinskog organa dobije obavezujuće obaveštenje o svrstavanju robe po Carinskoj tarifi. Podnosilac ne samo da nije pribavio to obaveštenje, već je i nakon donošenja presuda Vrhovnog suda Srbije, čija pravosnažnost ima obavezujuću pravnu snagu, nastavio da predmetne uređaje tarifira kao mašine za mlekarstvo sa carinskom stopom od 1%, što proizlazi iz navoda ustavne žalbe.
U pogledu sadržine i domena prava na obrazloženu sudsku odluku u upravnom sporu, pozivamo se na raniju sudsku praksu Ustavnog suda i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava. Prema stanovištu Ustavnog suda iznetom u Odluci Už-2044/2009 od 17. juna 2010. godine, rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe, ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučivao. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine). Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda Helle protiv Finske od 19. decembra 1997. godine).
4. Smatramo da se Ustavni sud u ovom slučaju ne može pozivati na princip procesnopravne jednakosti i ravnopravnosti stranaka u postupku, kako to stoji u obrazloženju Odluke.
Prvo, upravni postupak se ne zasniva na načelu ravnopravnosti stranaka, niti se može govoriti o procesnopravnoj jednakosti učesnika u postupku, jer je upravni postupak zasnovan na načelu oficijelnosti kojim se prevashodno ostvaruje javni interes.
Drugo, upravni postupak je, po pravilu, jednostranački postupak. Glavni učesnici u upravnom postupku su upravni organ koji donosi odluku u upravnoj stvari i stranka - lice o čijim pravima, obavezama ili pravnim interesima se odlučuje u datom slučaju. Carinski postupak povodom koga je podneta ustavna žalba je bio jednostranački, a ne dvostranački.
Treće, u predmetnom carinskom postupku se stoga ne može govoriti o dokaznim predlozima jedne i druge strane. O takvim dokaznim predlozima ne može biti reči ni u upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije. Naime, Vrhovni sud Srbije je osporenu presudu doneo na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, tako da u upravnom sporu nisu izvođeni dokazi, nije odlučivano o dokaznim predlozima, niti je utvrđivano činjenično stanje.
Četvrto, iz navedenog proizlazi da se prilikom tumačenja ustavnog prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, većina sudija nije mogla pozvati na stavove izražene u praksi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Neumeister i slučaju Dombo Beeher, koji nemaju nikakve sličnosti sa predmetom odlučivanja po ovoj ustavnoj žalbi.
5. S obzirom na sve izloženo, za razliku od većine sudija, smatramo da je ustavnu žalbu u ovom slučaju trebalo odbiti kao neosnovanu, pa čak i odbaciti kao nedopuštenu.
Moramo da konstatujemo da ustavna žalba preduzeća ''Master frigo'', osim što se u njoj podnosilac na prvoj strani poziva na povredu prava zajemčenih odredbama člana 32. i člana 58. stav 4. Ustava Republike Srbije, nema izgled i sadržinu ovog specifičnog pravnog sredstva. Obrazloženje ustavne žalbe se svodi isključivo na nepravilnu primenu Carinskog zakona i povredu procesnih zakona, koje se ni jednom rečju i ni na jednom mestu ne dovode u vezu sa povredama označenih ustavnih prava. Ustavni sud je u velikom broju svojih rešenja kojima je odbacio ustavne žalbe posebno istakao da formalno pozivanje na povredu nekog ustavnog prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. U ovom slučaju, ustavna žalba ne sadrži ni zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, što je jedan od obaveznih elemenata ustavne žalbe propisanih odredbom član 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasni RS'', broj 109/07), a ustavnu žalbu je, pri tome, sastavio advokat.
Donoseći Odluku po ovakvoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je odstupio od svoje dosadašnje prakse, i to: prvo, zato što nije vratio ustavnu žalbu podnosiocu na uređenje; drugo, tako što je postupio van granica postavljenog zahteva (koga i nema) i poništio osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.
Mišljenja smo da je podnosiocu ustavne žalbe, kao stranci u postupku naknadne carinske kontrole, bila data mogućnost da učestvuje u postupku, da iznosi činjenice i predlaže dokaze, a nadležni upravni organi su se izjasnili o njegovim navodima važnim za odlučivanje. Osporena presuda Vrhovnog suda Srbije sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge, obrazložena je u meri u kojoj je to potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog rešenja carinskog organa i doneta je u upravnom sporu vođenom u skladu sa merodavnim odredbama procesnog i materijalnog prava. Obrazloženje osporene presude u ovom slučaju zadovoljava zahteve pravičnog suđenja iz dva razloga: prvo, zbog toga što su u toku dvostepenog upravnog postupka nadležni carinski organi u svojim odlukama već detaljno naveli utvrđeno činjenično stanje, razloge koji su bili opredeljujući pri oceni dokaza, materijalnopravne propise na osnovu kojih su doneli odluke, uz objašnjenje zašto je primenom tih propisa na utvrđeno činjenično stanje razrezana veća carinska obaveza uvozniku, te ocenili bitne navode stranaka; drugo, zato što su u tužbi ponovljeni navodi žalbe koji su već ocenjeni u drugostepenom rešenju, pa nije postojala potreba da se ti navodi ponovo cene, posebno ako nisu od uticaja na rešenje stvari. Smatramo da u postupku naknadne carinske kontrole, koji je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, nije bilo arbitrernosti u tumačenju i primeni carinskih propisa. Zbog svega iznetog, mišljenja smo da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
dr Bosa Nenadić, predsednik Suda
Katarina Manojlović-Andrić, sudija