Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda jer Agencija za restituciju nije pozvala podnositeljku da dopuni zahtev, već ga je odbacila nakon isteka roka, čime joj je uskraćeno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8195/2014
03.11.2016.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrile Božinović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrile Božinović i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 12. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 4905/14 od 15. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrila Božinović iz Beograda , preko punomoćnika Tatjane Petrović, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 7. novembra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen zahtev podnositeljke za preispitivanje presude Upravnog suda donete u upravnom sporu po tužbi podnositeljke podnetoj protiv zaključka Agencije za restituciju o odbacivanju njenog zahteva za vraćanje imovine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka 9. decembra 2013. godine podnela Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine koja je oduzeta njenom ocu; da je zaključkom Agenicije od 28. februara 2014. godine navedeni zahtev odbačen kao neuredan, sa obrazloženjem da nije priložen obavezan dokaz - akt o podržavljenju imovine; da, prema obrazloženju tog zaključka, zahtev za utvrđenje nacionalizacije zgrada Komisiji za nacionalizaciju pri NOO Čukarica od 9. juna 1959. godine nije akt o oduzimanju u smislu čl. 3. stav 1. tačka 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

U ustavnoj žalbi se dalje ističe: da je podnositeljka pravno neuka i da ima 85 godina, da je po prijemu zaključka Agencije za resitutuciju pribavila i druge isprave za koje smatra da su validne za odlučivanje u ovom predmetu, te ih je dostavila Upravnom sudu; da je neprihvatljivo stanovište Upravnog suda, koje je prihvatio Vrhovni kasacioni sud, da Agencija nije bila obavezna da primeni Zakon o opštem upravnom postupku i da podnositeljku obavesti koju dokumentaciju još treba da dostavi.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, odbacivanjem njenog zahteva povređena je odredba člana 11. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, prema kojoj se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama tog zakona, a na pitanja koja nisu regulisana tim

zakonom primenjivaće se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, ukazuje da joj je zaključak o odbacivanju zahteva dostavljen 3. marta 2014. godine, kada je istekao rok za predaju zahteva za restituciju i obeštećenje, čime je pretrpela štetu „od najmanje 10.000 evra“, koliko iznosi tržišna vrednost imovine koja je oduzeta njenom ocu.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine odbijen je zahtev Dobrile Božinović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda U. 4905/14 od 15. maja 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano: da je pobijanom presudom odbijena kao neosnovana tužba podnositeljke podneta protiv zaključka Agencije za restituciju – Područn a jedinic a Beograd broj 46-016877/2013 od 28. februara 2014. godine, kojim je odbačen kao neuredan zahtev podnositeljke za vraćanje oduzete imovine bivšeg vlasnika Milutina Božinovića iz Beograda, podnet 9. decembra 2013. godine. Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo da je Upravni sud u provedenom postupku utvrdio da uz podneti zahtev nije dostavljen obavezan dokaz iz člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, odnosno isprava o podržavljenju imovine, niti je nave den naziv, broj i godin a službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja, koji svaki zahtev mora da sadrži saglasno odredbi člana 42. stav 7. istog zakona. Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilno pobijanom presudom ocenjeno da je tužbom pobijani zaključak na zakonu zasnovan. Taj sud je, takođe, našao da su pobijanom presudom pravilno ocenjeni kao neosnovani navodi tužbe kojima je ukazano na povredu odredaba čl . 15. i 58. Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom na to da je postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu uređen posebnim zakonom, te da će se samo na pitanja koja nisu uređena tim zakonom primenjivati odredbe zakona kojima se uređuje opšti upravni postupak, saglasno odredbi člana 11. Zakona. Nalazeći da su postupak podnošenja zahteva i sadržina samog zahteva precizno propisani odredbama člana 42. navedenog zakona, a imajući u vidu da je odredbama člana 43. st. 1. i 2. tog zakona predviđeno da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. tog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava, odbaciti kao neuredan , Vrhovni kasacioni sud je o dlučio kao u dispozitivu presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pra vo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tač ka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da l ice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da o dredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da a ko podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da a ko stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 127. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra pogrešnim stanovište Upravnog suda, koje je prihvatio Vrhovni kasacioni sud, da Agencija za restituciju nije imala obavezu da je, pre donošenja zaključka o odbacivanju zahteva, obavesti o tome koju dokumentaciju još treba da dostavi. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, načelo iz člana 15. Zakona o opštem upravnom postupku i odredba člana 58. stav 1. tog zakona sprečavaju organ da odbaci zahtev pre nego što naloži podnosiocu da zahtev uredi i upozori ga na posledice nepostupanja po tom nalogu.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava da pravo na pravično suđenje, između ostalog, garantuje „pravo na pristup sudu“, pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da ograniči ili umanji pristup pojedincu na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. godine, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28.). Ustavni sud, takođe, ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su nadležni organi dužni da postupaju po tom zakonu kad u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese ; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otklon i formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa. Saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, odbaciće se zahtev uz koji nisu priloženi svi dokazi koje je obavezno priložiti prema odredbama tog zakona.

Iz sadržine osporene presude Vrhovnog kasacionog suda proizlazi da Agencija za restituciju nije ni na koji način obavestila podnositeljku ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje po njenom zahtevu za vraćanje imovine, a da, prema stanovištu tog suda, nije ni postojala obaveza Agencije da to učini, jer su Zakonom o vraćanju imovine i obeštećenju, kao posebnim zakonom, precizno uređeni sadržina zahteva i postupak po zahtevu.

Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali da se takvim rešenjima ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ovaj sud, s tim u vezi, konstatuje da je postupanje Agencije za restituciju po zahtevima za vraćanje imovine moralo biti posebno efikasno, budući da je Zakonom o vraćanju imovine i obeštećenju ustanovljena zabrana otuđenja i opterećenja imovine koja je oduzeta bivšim vlasnicima, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje, odnosno do isteka roka za podnošenje zahteva na osnovu tog zakona. Sud, takođe, konstatuje da navedeni zakon ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije za restituciju po zahtevima za vraćanje imovine.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlj a da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koj e mu po zakonu pripada. Ovaj sud posebno ističe da je rok za podnošenje zahteva za vraćanje imovine na osnovu odredaba Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju istekao 6. februara 2014. godine, a da je Agencija za restituciju predmetni zaključak o odbacivanju zahteva podnositeljke ustavne žalbe donela po proteku tog roka (28. februara 2014. godine), iz čega sledi da je odbacivanjem zahteva podnositeljka izgubila mogućnost da podnese novi zahtev za vraćanje imovine, a time i samo pravo koje je mogla da ostvaruje na osnovu tog zakona.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud, primenjujući odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju na način koji ovaj sud ocenjuje ustavnopravno neprihvatljivim, onemogućio da se o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje imovine odlučuje u osporenom postupku.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/14 od 4. septembra 2014. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe podnetom protiv presude Upravnog suda U. 4905/14 od 15. maja 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na naknadu štete i prava na imovinu, iz člana 35. stav 2. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava , za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude biti ponovo odlučivano. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti