Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku i povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava. Sud dodeljuje naknadu nematerijalne štete i poništava osporenu presudu Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8196/2019
01.07.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dž. K . iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dž. K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Opštinskom upravom opštine Priboj u predmetu broj 580-4/2012 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje , u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba Dž. K . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Sektor za penzijsko i invalidsko osiguranje i boračko-invalidsku zaštitu broj 580-02-1025/2012-11 od 10. marta 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dž . K . iz Novog Pazara je , 12. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda R4. u. 183/19 od 31. jula 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporeno rešenje kojim je odbačen prigovor koji je podnosilac podneo radi ubrzanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 7836/19.

Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodi pred Opštinskom upravom opštine Priboj u predmetu broj 580-4/2012. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosilac je 12. septembra 2019. godine podneo Sudu dopunu ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1. u. 108/19 od 26. avgusta 2019. godine, takođe, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba koju je podnosilac izjavio protiv rešenja Upravnog suda R4. u. 183/19 od 31. jula 2019. godine.

Dopunom ustavne žalbe od 27. februara 2020. godine podnosilac ukazuje i na povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Upravni sud u predmetnom postupku više puta ukidao konačne upravne akte i odbija da reši predmet u sporu pune jurisdikcije.

Podnosilac je 24. aprila 2021. godine podneo Sudu dopunu ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Osporenom presudom odbijena je tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv konačnog upravnog akta kojim je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 18. jula 2012. godine podneo zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Opštinske uprave Priboj broj 580-4/2012 od 9. oktobra 2012. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01025/2012-11 od 4. aprila 2013. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 20. maja 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8394/13 od 9. jula 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da se podnosilac obratio zahtevom prvostepenom organu uprave za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata, po osnovu majke, koja je oteta 22. oktobra 1992. godine u mestu Mioče, opština Rudo, Bosna i Hercegovina, sa grupom civila, a potom ubijena; da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1419/04 od 15. jula 2005. godine utvrđeno da se predmetni događaj desio u vreme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini i da su žrtve ovog događaja civilna lica, te da su optuženi osuđeni zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin; da je pravilan zaključak organa uprave da podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje traženog prava jer je utvrđeno da je majka podnosioca stradala van teritorije Republike Srbije; da se, saglasno principu državnog suvereniteta i principu teritorijalnog važenja zakona, odredba člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata odnosi na slučajeve nastanka telesnog oštećenja organizma lica koja su ih zadobila pod uslovima označenim u navedenoj zakonskoj odredbi, ali na teritoriji Republike Srbije; da nijednom odredbom Zakona o pravima civilnih invalida rata nije propisano da se članovima porodice mogu priznati prava propisana ovim zakonom po osnovu lica koje je poginulo van teritorije Republike Srbije, bez obzira na državljanstvo.

Odlukom Ustavnog suda Už-5952/2015 od 29. marta 2018. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca, utvrđeno da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8394/13 od 9. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8394/13 od 9. jula 2015. godine i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01025/2012-11 od 4. aprila 2013. godine.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je doneo presudu U. 10107/18 od 14. novembra 2018. godine kojom je poništeno rešenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01025/2012-11 od 4. aprila 2013. godine i ukazano tom organu da činjenica da je majka tužioca poginula na teritoriji druge države nije od uticaja na ostvarivanje traženog prava i da tužilac može ostvariti sva prava predviđena zakonima Republike Srbije ako u vreme podnošenja zahteva ima državljanstvo Republike Srbije, te da, u konkretnom slučaju, tužilac i ima državljanstvo Republike Srbije i da je njegova majka u vreme pogibije imala državljanstvo Republike Srbije. Upravni sud je stoga ocenio da tužilac ispunjava zakonom propisane uslove za ostvarivanje traženog prava.

Rešenjem drugostepenog organa broj 580-02-1025/2012-11 od 28. februara 2019. godine ponovo je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 10. maja 2019. godine podneo tužbu i protiv ovog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7386/19 od 19. jula 2019. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje broj 580-02-1025/2012-11 od 28. februara 2019. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da tuženi organ nije postupio u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama iznetim u presudi U. 10107/18 od 14. novembra 2018. godine.

Rešenjem drugostepenog organa od 30. septembra 2019. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je podneo tužbu i protiv ovog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17292/19 od 5. februara 2020. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje od 30. septembra 2019. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da tuženi organ nije postupio u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama iznetim u presudi U. 10107/18 od 14. novembra 2018. godine i da je doneo rešenje sa istim obrazloženjem kao i u prethodnom koje je poništeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 580-02-1025/2012-11 od 10. marta 2020. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 11. avgusta 2020. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni organ uprave u obrazloženju rešenja naveo da je u bivšoj SFRJ svaka država članica imala svoj zakon kojim je propisivala uslove za sticanje prava za lica koja zadobiju telesno oštećenje na teritoriji republike čiji je zakon, kao i prava članova porodice lica koje pogine na teritoriji te republike; da su se odredbe Zakona o zaštiti civilnih invalida rata, odnosno Zakona o pravima civilnih invalida rata, saglasno principu državnog suvereniteta i teritorijalnog važenja zakona, mogle primeniti samo kada je do pogibije, odnosno telesnog oštećenja došlo na teritoriji Republike Srbije i da je to stav i Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda; da se odredba člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“, broj 52/96), kojom je bilo propisano ko se smatra civilnim invalidom rata, odnosi samo na slučajeve nastanka telesnog oštećenja organizma, odnosno smrti lica koji su nastupili pod okolnostima navedenim u toj odredbi Zakona, ali na teritoriji Republike Srbije; da nijednom zakonskom odredbom nije propisano da se svojstvo civilnog invalida rata, odnosno civilne žrtve rata može priznati i licima koja su oštećenja organizma zadobila, odnosno koja su poginula van teritorije Republike Srbije, bez obzira na državljanstvo tih lica.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o pravima civilnih invalida rata ("Službeni glasnik RS", broj 52/96) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava civilnih invalida rata, članova porodica civilnih invalida rata i članova porodica civilnih žrtava rata (član 1.); da je civilni invalid rata lice kod koga nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede koje su ostavile vidne tragove, zadobijene zlostavljanjem ili lišenjem slobode od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija (član 2.); da se članom porodice civilnog invalida rata smatra član porodice umrlog civilnog invalida rata, ukoliko je sa njim, pre njegove smrti, živeo u zajedničkom domaćinstvu, da se članom porodice civilne žrtve rata, smatra član porodice lica koje je poginulo ili umrlo pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona, ukoliko je sa njim, pre njegove smrti, živeo u zajedničkom domaćinstvu, da se članovima porodice u smislu st. 1. i 2. ovog člana smatraju: bračni drug, deca (rođena u braku ili van braka, usvojena i pastorčad) i roditelji (član 3.); da je pravo po ovom zakonu i mesečno novčano primanje (član 4. stav 1. tačka 7); da lica iz člana 3. st. 1. i 2. ovog zakona mogu ostvariti prava iz člana 4. tač. 5) i 6) ovog zakona, pod uslovima, u obimu, na način i po postupku predviđenom saveznim propisima kojima se uređuje zaštita članova porodica palih boraca i umrlih ratnih vojnih invalida, a prava iz člana 4. tač. 7) i 8) ovog zakona pod uslovima, u obimu, na način i po postupku predviđenom republičkim propisima kojima se uređuje zaštita članova porodica palih boraca i umrlih ratnih vojnih invalida (član 8. stav 1.).

Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, broj 18/20), koji je stupio na snagu 1. januara 2021. godine, propisano je: da je civilni invalid rata civilno lice, državljanin Republike Srbije, kod koga je usled rane, povrede ili ozlede, nastupilo oštećenje organizma od najmanje 50% kao posledica zlostavljanja ili lišenja slobode od strane neprijatelja za vreme rata ili u toku izvođenja ratnih operacija na teritoriji Republike Srbije, od zaostalog ratnog materijala na teritoriji Republike Srbije, kao žrtva napada u diplomatskom ili konzularnom predstavništvu Republike Srbije ili na putu u to predstavništvo, u vezi sa obavljanjem službene dužnosti iz nadležnosti Republike Srbije u svojstvu zaposlenog (član 22.); da je civilna žrtva rata državljanin Republike Srbije koji je kao civilno lice izgubio život pod okolnostima iz člana 22. ovog zakona i da se civilno lice koje je nestalo pod okolnostima iz člana 22. ovog zakona smatra se civilnom žrtvom rata (član 23.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 24. septembra 2015. godine i povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-5952/2015 od 29. marta 2018. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i organima uprave usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda trajao je od 12. juna 2018. godine, kada je Odluka Už-5952/2015 od 29. marta 2018. godine dostavljena Upravnom sudu, do donošenja osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, odnosno dve godine i devet meseci.

Prilikom ispitivanja da li je osporeni postupak okončan u najkraćem roku, uzeti su u obzir složenost predmeta postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje organa uprave i nadležnog suda, broj donetih odluka u tom postupku, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da predmet nije bio činjenično i pravno složen.

Ustavni sud ukazuje na to da je odluka o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata, za njega bila od izuzetnog značaja.

Ustavni sud je ocenio da, imajući u vidu okolnosti slučaja, odnosno broj donetih odluka u tom periodu, podnosilac nije mogao ni doprineti trajanju postupka.

Ustavni sud konstatuje da su u navedenom periodu doneta tri rešenja drugostepenog organa uprave i čak četiri presude Upravnog suda. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud još jednom ponavlja da je osporeni postupak vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda i ukazuje na to da se od Upravnog suda i organa uprave očekivalo da se o predmetu postupka odluči posebno ažurno.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Priboj u predmetu broj 580-4/2012 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda, potom životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskla dio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu izjavljenu protiv pojedinačnih akata navedenih u ustavnoj žalbi, kao i u dopunama ustavne žalbe, a kojima je, u suštini, odlučivano o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je usvojio ustavnu žalbu podnosioca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, te bi razmatranje ustavne žalbe u ovom delu bilo bespredmetno.

8. Podnosilac ustavnom žalbom osporava i presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13434/20 od 31. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a kojom je odbijena tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv konačnog upravnog akta kojim je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i da preispituje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda u ovom predmetu je da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, u celini, bio pravičan onako kako to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je osporenom presudom pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-5952/2015 od 29. marta 2018. godine, Sud je pošao od toga da je navedenom Odlukom usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8394/13 od 9. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio: da je Upravni sud u presudi U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine ocenio da je, uprkos tome što je povreda nastala na teritoriji druge države, trebalo ceniti činjenicu da je tužilja u vreme podnošenja zahteva bila državljanin Republike Srbije; da je Vrhovni sud Srbije u presudi U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine, kao i u presudi U. 6441/08 od 14. maja 2009. godine, izrazio pravno shvatanje prema kome sticanje svojstva invalida rata nije uslovljeno ni mestom nastanka telesnog oštećenja, niti državljanskim statusom lica u vreme povređivanja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je odstupanje od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog stava o uslovima za sticanje svojstva civilnog invalida rata, odnosno priznavanje prava članovima porodice lica koje je poginulo ili umrlo pod okolnostima iz člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti podnosilaca zahteva za ostvarivanje navedenih prava, te da je Upravni sud, propuštanjem da navede suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, nezavisno od pozivanja na principe državnog suvereniteta i teritorijalnog važenja zakona, povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu odluku, ne prejudicirajući pri tom da li podnosilac ustavne žalbe ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava, odnosno da li se okolnosti pod kojima je majka podnosioca poginula, mogu smatrati okolnostima propisanim odredbom člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca.

Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je doneo presudu kojom je poništeno drugostepeno rešenje i ukazano tom organu da činjenica da je majka tužioca poginula na teritoriji druge države nije od uticaja na ostvarivanje traženog prava i da tužilac može ostvariti sva prava predviđena zakonima Republike Srbije ako u vreme podnošenja zahteva ima državljanstvo Republike Srbije, te da, u konkretnom slučaju, tužilac ima državljanstvo Republike Srbije i da je njegova majka u vreme pogibije imala državljanstvo Republike Srbije i da je Upravni sud stoga ocenio da tužilac ispunjava zakonom propisane uslove za ostvarivanje traženog prava.

Međutim, u daljem toku postupka doneta su još tri rešenja drugostepenog organa uprave i svim tim rešenjima odlučeno je da se odbijaju žalbe podnosioca izjavljene protiv rešenja kojim je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članu porodice civilne žrtve rata. Upravni sud je dva puta poništavao konačne upravne akte sa obrazloženjem da nije postupljeno u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama suda, ali je nakon okončanja sledećeg po redu upravnog spora doneo osporenu presudu kojom je ocenio da je zakonit konačni upravni akt. Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da je zakonit konačni upravni akt o odbijanju predmetnog zahteva, sa obrazloženjem da su se odredbe Zakona o zaštiti civilnih invalida rata, odnosno Zakona o pravima civilnih invalida rata, saglasno principu državnog suvereniteta i teritorijalnog važenja zakona, mogle primeniti samo kada je do pogibije, odnosno telesnog oštećenja došlo na teritoriji Republike Srbije i da je to stav i Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, bez obzira na državljanstvo tih lica.

Ispitujući da li su drugostepeni organ uprave i Upravni sud dali ustavnopravne prihvatljive razloge za donete odluke i zauzet pravni stav da se, saglasno principu državnog suvereniteta i teritorijalnog važenja zakona, svojstvo civilnog invalida rata, odnosno žrtve rata mogu priznati samo kada je do pogibije, odnosno telesnog oštećenja došlo na teritoriji Republike Srbije, Ustavni sud je pošao od toga da su odredbama ranije važećih zakona kojima su bila uređena prava civilnih rata bili propisani uslovi i način za sticanje tog svojstva, kao i ko se smatra članom porodice lice koje je poginulo pod navedenim okolnostima, ali da nijednom zakonskom odredbom nije bilo propisano da se prava propisana tim zakonima mogu priznati samo licima koja su povređena, odnosno licima koja su poginula isključivo na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na državljanstvo. U obrazloženju osporenih akata je upravo navedeno da je jedan od razloga za odbijanje predmetnog zahteva upravo to što nijednom odredbom zakona nije propisano da se svojstvo civilnog invalida, odnosno žrtve rata može priznati i licima koja su oštećenja zadobila, odnosno koja su poginula van teritorije Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, broj 18/20), koji je stupio na snagu 1. januara 2021. godine, a čijim početkom primene je prestao da važi Zakon o pravima civilnih invalida rata ("Službeni glasnik RS", broj 52/96), propisano da je civilni invalid rata civilno lice, državljanin Republike Srbije, kod koga je usled rane, povrede ili ozlede, nastupilo oštećenje organizma od najmanje 50% kao posledica zlostavljanja ili lišenja slobode od strane neprijatelja za vreme rata ili u toku izvođenja ratnih operacija na teritoriji Republike Srbije. Dakle, novim zakonom je jasno propisano da se navedeno pravo može priznati samo ako je do povrede, odnosno pogibije došlo na teritoriji Republike Srbije, dok to sa prethodnim zakonima nije bio slučaj.

Upravo iz navedenih razloga, postavlja se pitanje da li je ovakva ocena organa uprave i Upravnog suda očigledno proizvoljna, jer je zaključivanje da se nekome ne može priznati pravo zato što nije propisano da se ono može priznati ako do povrede, odnosno smrti dođe van teritorije Republike Srbije je izuzetno restriktivno, posebno u situaciji kada je to lice državljanin Republike Srbije i koje kao takvo uživa sva prava propisana zakonima Republike Srbije, pa i Zakonom o pravima civilnih invalida rata i drugo, da ovako restriktivno tumačenje očigledno nije ni bila intencija zakonodavca pri donošenju saveznog Zakona o pravima civilnih invalida rata iz 1996. godine, koji je donet nakon sukoba koji su se odvijali u pojedinim državama članicama bivše SFRJ, ali ne na teritoriji Republike Srbije.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je ocena data u osporenom pojedinačnom aktu, kao i u nižestepenim aktima proizvoljna, odnosno da je primena prava bila očigledno arbitrerna, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Takođe, donošenjem osporene presude nakon brojnih poništavanja upravnih akata i nakon stava Ustavnog suda da odstupanje od postojeće sudske prakse, a bez navođenja suštinskih razloga za to, može dovesti do nastupanja pravne nesigurnosti podnosilaca zahteva za ostvarivanje navedenih prava, dovodi se u pitanje delotvornost celog sistema zaštite. Imajući u vidu izneto, Sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Sektor za penzijsko i invalidsko osiguranje i boračko-invalidsku zaštitu broj 580-02-1025/2012-11 od 10. marta 2020. godine, ne prejudicirajući pri tom da li podnosilac ustavne žalbe ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava, odnosno da li se okolnosti pod kojima je majka podnosioca poginula, mogu smatrati okolnostima propisanim odredbom člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosi oca o povredi ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti