Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka koji je trajao preko dvanaest godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete. Žalba je u delu koji se odnosi na materijalnu štetu i pravičnost odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8197/2020
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik dr Vladan Petrov, predsednik Veća, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P, M. P.(1), R.P, M.P.(2) i M. V, svih iz Semedraža, Gornji Milanovac, kao i N. T. iz Brusnice, Gornji Milanovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. P, M. P.(1), R. P, M. P.(2), M. V. i N. T. i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 235/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje

2. Utvrđuje se pravo V. P, M. P.(1), R. P. i M. P.(2) na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.300 evra, a M. V. i N. T. u iznosu od po 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. P, M. P.(1), R. P, M. P.(2) i M.V, svi iz Semedraža, Gornji Milanovac i N. T. iz Brusnice, Gornji Milanovac, podneli su Ustavnom sudu 14. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika M. Ž. i J. T, advokata iz Gornjeg Milanovca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3483/16 od 12. septembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 910/18 od 2. oktobra 2019. godine zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 235/15.

Podnosioci ustavne žalbe osporavaju presude kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njihov tužbeni zahtev kojim su tražili da se obavežu tuženi Republika Srbija-Ministarstvo odbrane, opština Gornji Milanovac i JP. kao solidarni dužnici da im isplate naknadu za oduzeto zemljište sa zakonskom zateznom kamatom. Pored navedenog, ističu da je rezultat pogrešne ocene drugostepenog suda da je predmet tužbenog zahteva zemljište koje nije deeksproprisano doveo do egzistiranja dve presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 2029/10 od 16. juna 2015. godine i P. 235/15 od 6. aprila 2016. godine. Navode da imaju pravo na naknadu za deeksproprisano zemljište, koje je predmet tužbenog zahteva, a tuženi pravo na prigovor prebijanja ili protivtužbu koje stanovište zastupa i Vrhovni sud Srbije u presudi Rev. 496/06 od 6. septembra 2006. godine. Istakli su da je revizijski sud pogrešno odbacio njihovu reviziji smatrajući da su tužioci obični suparničari. U pogledu odluke o troškovima postupka drugostepeni sud je obavezao tužioce da tuženima isplate nerazuman iznos imajući u vidu da su tužene zastupali diplomirani pravnici koji za svoj rad primaju zaradu, te troškovi ne mogu biti određeni prema Tarifi o nagradama i naknadama advokata, usled čega im je povređeno i pravo na pristup sudu iz člana 6. stav 1. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosioci se pozivaju na presudu Cindrić i Bešlić protiv Republike Hrvatske, predstavka broj 72152/13 od 6. septembra 2016. godine. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakli su zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškova postupka pre Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 235/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. P, V. P, M. P.(1), R. P. i M. P.(2), svi iz Semedraža, podneli su 19. aprila 2007. godine, tužbu Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Direkcija za imovinsko-pravne poslove, Opštine Gornji Milanovac i JP, kojom su tražili da im tuženi na ime naknade za deo kat. parc. broj (…)/2 u površini od 0,41,23ha KO V, solidarno isplate iznos od 4.100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Po dostavljanju odgovora na tužbu prvotužene od 22. maja 2007. godine i trećetuženog od 1. juna 2007. godine, održano je ročište 5. septembra 2007. godine na kome je određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta uz prisustvo veštaka geodetske struke.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 246/07 od 30. januara 2008. godine o prekidu postupka zbog smrti jednog od tužilaca, D. P, održana su četiri ročišta na kojima su izvedeni dokazi uviđajem na licu mesta i veštačenjem i dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka geodetske struke, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Punomoćnik N. T. je podneskom od 18. februara 2008. godine predložio nastavak postupka navodeći da su za naslednike pok. D. P. oglašene njegove ćerke N. T. i M. V.

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 246/07 od 21. februara 2008. godine nastavljen je postupak i pozvani su naslednici pok. D. P, N. T. i M. V, obe iz Brusnice da stupe u parnicu. Punomoćnik tužilja N. T. i M. V. predložio je nastavak postupka podneskom od 26. februara 2008. godine.

U nastavku postupka održano je deset ročišta na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke i dopunskim veštačenjem sudskog veštaka geodetske struke, kao i saslušanjem navedenih sudskih veštaka, dok deset ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (šest zbog nepostojanja dokaza o urednom pozivanju tuženih, dva zbog sprečenosti postupajuće sudije, jedno zbog toga što tužioci nisu uplatili predujam za veštačenje i jedno zbog izostanka uredno pozvanih stranka).

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 2020/10 od 24. septembra 2010. godine prekinut je postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu P. 22035/10, a po tužbi M.M. iz Semedraža, Gornji Milanovac, protiv istih tuženih, jer su predmetom tužbenog zahteva obuhvaćene i nepokretnosti u ovom sporu.

Podneskom od 10. marta 2011. godine punomoćnik tužilaca predložio je nastavak postupka.

Na ročištu održanom 11. jula 2011. godine dozvoljen je nastavak postupka, pa je rešenje P. 2020/10 od 24. septembra 2010. godine stavljeno van snage.

U daljem toku postupka održano je dvadeset ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem veštaka geodetske struke, kome je naloženo da se izjasni na navode stranaka i koji je dostavio četiri dopune nalaza i mišljenja, 25. juna i 13. septembra 2012. godine i 10. maja i 23. oktobra 2013. godine, i pribavljani su i podaci iz Poreske uprave Gornji Milanovac o ceni za eksproprisano zemljište (11. jun, 11. jul 2013. godine i 14. mart 2014. godine), dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 3445/11 od 9. septembra 2014. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezani su tuženi da kao solidarni dužnici tužiocima isplate opredeljene iznose na ime naknade, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za iznos preko dosuđenog sa zakonskom zateznom kamatom za period od 23. oktobra 2013. do presuđenja. Stavom trećim izreke obavezani su solidarni dužnici da tužiocima naknade troškove parničnog postupka u opredeljenim iznosima.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 389/15 od 2. aprila 2015. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 3445/11 od 9. septembra 2014. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održano je pet ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilaca u svojstvu stranke i traženi izveštaji Poreske uprave Gornji Milanovac i Službe za katastar nepokretnosti Gornji Milanovac.

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 235/15 od 6. aprila 2016. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezani su tuženi da kao solidarni dužnici tužiocima isplate opredeljene iznose na ime naknade, sa zakonskom zateznom kamatom od 8. decembra 2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za iznos preko dosuđenog, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. decembra 2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezani su solidarni dužnici da tužiocima naknade troškove parničnog postupka u opredeljenim iznosima.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3483/16 od 12. septembra 2017. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 235/15 od 6. aprila 2016. godine u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da kao solidarni dužnici tužiocima isplate opredeljeni iznos na ime naknade, sa zakonskom zateznom kamatom od 8. decembra 2015. godine do isplate i obavezani su tužioci kao solidarni dužnici da tuženima naknade troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 910/18 od 2. oktobra 2019. godine u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3483/16 od 12. septembra 2017. godine u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke je odbijena kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3483/16 od 12. septembra 2017. godine u stavu prvom i drugom izreke. Stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po reviziji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. aprila 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 910/18 od 2. oktobra 2019. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni parnični postupak trajao 12 godina i šest meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju radilo o relativno činjenično i pravno složenom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, podnosioci su imali interes da se postupak okonča u kratkom roku, ali su svojim radnjama neznatno doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Ustavni sud je našao da dva ročišta nisu održana zbog nepostupanja podnosilaca ustavne žalbe i njihovog punomoćnika. Naime, ročište zakazano za 19. jun 2009. godine nije održano jer podnosioci nisu uplatili predujam za veštačenje, a na ročište zakazano za 2. februara 2010. godine, punomoćnici podnosilaca nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani, a izostanak nisu opravdali, što je produžilo trajanje postupka za četiri meseca.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odluči bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je prvostepeni sud prvu presudu doneo nakon sedam godina i pet meseci od dana podnošenja tužbe i pored prekida postupka zbog smrti stranke koji je trajao nepunih mesec dana i prekida od deset meseci do okončanja parničnog postupka koji se vodio pred tim sudom. U postupku po žalbi prva presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon godinu dana doneta je i druga prvostepena presuda koja je preinačena u postupku po žalbi presudom Apelacionog suda u Kragujevcu, te je o predmetu spora konačno odlučeno presudom Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 235/15, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe V. P, M. P.(1), R. P. i M. P.(2) zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.300 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a podnositeljkama ustavne žalbe M. V. i N. T. u iznosu od po 1.200 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost postupka, momenat stupanja u parnicu podnositeljki ustavne žalbe M. V. i N. T, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljna i jasna obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužilaca. Naime, sudovi su u toku postupka utvrdili da je naknadom za eksproprijaciju pravnom prethodniku tužilaca i to rešenjem od 15. jula 1960. godine obuhvaćena celina nepokretnosti obe eksproprisane parcele, uključujući i površinu od 0.41,23ha za koju tužioci u ovoj parnici potražuju novčanu naknadu tržišne vrednosti. Polazeći od sadržine rešenja opštinske uprave opštine Gornji Milanovac, Odeljenje za imovinskopravne poslove i društvene delatnosti od 28. decembra 2000. godine, sudovi nalaze da za deo eksproprisanog zemljišta izuzetog od deeksproprijacije i deo koji im ne može biti vraćen u svojinu zbog prirode promena koje su nastale u dugom periodu nakon eksproprijacije, tužioci ne ostvaruju pravo na naknadu, jer zemljište nije oduzeto bez naknade. Sudovi takođe ističu da u konkretnom slučaju ne nastaje pravo ranijeg vlasnika, odnosno njegovih pravnih sledbenika da u sudskom postupku zahtevaju naknadu za površinu nevraćenog zemljišta, mimo, restitucije propisane Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15 - Odluka US).

U odnosu na deo osporene revizijske presude kojim je odbačena revizija tužilaca izjavljena protiv stava trećeg izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3483/16 od 12. septembra 2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), jer vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na bilo kog tužioca ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Kako nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. i 2. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava zasnivaju na postojanju dve presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 2029/10 od 16. juna 2015. godine i P. 235/15 od 6. aprila 2016. godine.

S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe dostavili presudu Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 2029/10 od 16. juna 2015. godine, snabdevenu klauzulom pravnosnažnosti, kao dokaz u prilog svojih tvrdnji o nejednakom postupanju drugostepenih sudova i da presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, Ustavni sud je ocenio da navedena prvostepena presuda, sama po sebi, ne predstavlja dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava.

U odnosu na presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 496/06 od 6. septembra 2006. godine, Ustavni sud nalazi da ista ne može poslužiti kao dokaz o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da se ne zasniva na istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, jer u vreme donošenja navedene presude nije bio donet Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15-Odluka US).

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosilaca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pristup sudu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Naime, podnosioci ustavne žalbe su istakli da troškovi postupka u iznosu od preko 9.000 evra predstavljaju ograničenje prava na pristup sudu i pozvali su se na presudu Evropskog suda za ljudska prava u Cindrić i Bešlić protiv Republike Hrvatske, pretstavka broj 72152/13 od 6. septembra 2016. godine. Podnosioci ustavne žalbe se pozivaju na navedenu presudu posebno u delu koji se tiče činjenice da su i podnosioci predstavke obavezani da nadoknade troškove zastupanja Državnom pravobranilaštvu Republike Hrvatske u visini koja je jednaka advokatskim troškovima usled gubitka parnice koju su pokrenuli, iako aplikanti nisu osporili zakonsku normu sadržanu u članu 154. Zakona o parničnom postupku, već su tvrdili da je način na koji je norma primenjena u njihovom slučaju na njih prevalila nesrazmeran teret (stav 100). Evropski sud za ljudska prava je u posebnim okolnostima ovog predmeta i s obzirom na činjenicu da se Vrhovni sud Hrvatske složio s time da u delima koja predstavljaju ratni zločin postoje sličnosti s terorističkim aktom; da definicija terorističkog akta podložna tumačenju sudova i u relevantnom razdoblju nije bila pojašnjena; da je protivnik podnosilaca predstavke bila država koju zastupa Državno pravobranilaštvo; te da iznos troškova koje treba naknaditi nije neznatan s obzirom na finansijsku situaciji podnosioca predstavke, Sud smatra kako odluka da podnosioci predstavke moraju platiti pun iznos troškova zastupanja države u ovom postupku predstavlja nesrazmeran teret za njih (stav 110.), te da je stoga došlo do povrede člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju u posebnim okolnostima ovog predmeta (stav 111.) Pored navedenog, Sud je prihvatio da pravilo da „gubitnik plaća“ teži legitimnom cilju osiguravanja pravilnog delovanja pravosudnog sistema i zaštite prava drugih kroz odvraćanje od neutemeljenih parnica i preuveličanih troškova (stav 121.). Što se tiče pitanja da li je ograničenje bilo srazmerno legitimnom cilju kojem se teži, Sud upućuje na svoja utvrđenja na temelju člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, Sud ponovo naglašava da nalog podnosiocima predstavke da snose pun iznos troškova zastupanja države u navedenom postupku predstavlja nesrazmerno ograničenje prava podnosilaca predstavke na pristup sudu (stav 122.), te da je stoga došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da se podnosioci ustavne žalbe u pogrešnom uverenju pozivaju na navedenu presudu Evropskog suda za ljudska prava koja, prema nalaženju Ustavnog suda, nije doneta u istim okolnostima slučaja.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na zaključke Suda IUz-207/17 od 21. decembra 2017. godine, IUz-19/20 od 9. juna 2020. godine i IUz-147/20 od 10. decembra 2020. godine, kojima su odbačene inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i „zakonitosti“ odredaba člana 10. Zakona o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) kojima je propisano da se troškovi zastupanja u postupcima pred sudom, organom uprave i drugim nadležnim organom priznaju Državnom pravobranilaštvu po propisima o nagradi i naknadi troškova za rad advokata i da ostvareni prihodi u zastupanju predstavljaju prihod Republike Srbije.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su tvrdnje podnosilaca o povredi prava na pristup sudu iz člana 6. stav 1. Konvencije očigledno neosnovane.

U vezi sa navodima o povredi načela iz člana 21. stav 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se odredbama ovog člana ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete koji je opredeljen u visini tužbenog zahteva i troškova parničnog postupka, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome su se podnosioci nalazili u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Ovakav zahtev za naknadu materijalne štete zbog finansijskih posledica koje podnosioci trpe usled gubitka spora u parnici, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se oštećenom priznaje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 11462/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka
• Už 12829/2018: Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja sudske odluke
• Už 12545/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9175/2017: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku
• Už 6869/2020: Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba zbog razumnog roka
• Už 14379/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku
• Už 9289/2018: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja postupka naknade štete i veštačenja